Osnovni pojmovi u osiguranju

Pojam steta
Nepovoljna promena na imovini ili licu prouzrokovana nekim događajem ili nečijom radnjom. nastankom rizika i dešavanjem štete, ako su ispunjeni uslovi nametnuti ugovorom o osiguranju, stvara se osnovna osiguravačeva obaveza da osiguraniku, odnosno korisniku osiguranja isplati odštetu. Na iznos ove obaveze utiču vrsta i veličina štete. Pri tome, mogu nastati potpuna šteta (uništenjem osigurane stvari) i delimična šteta (oštećenjem stvari). Štete se mogu deliti i po drugim merilima, pa tako postoje materijalne i nematerijalne štete, neposredne i posredne štete, katastrofalne, velike i male štete i tako dalje. Kod osiguranja lica štete, u pravom smislu reči, gotovo da i nema – postoji osiguravačeva obaveza koja se javlja sa ostvarenjem rizika (nesrećni slučaj, bolest, smrt) ili protekom određenog vremena (doživljenje ugovorenog broja godina).

Predmet osiguranja
Ono što se osigurava – osigurana lica, životinje, stvari i imovinski interesi. Reč je, dakle, o licu ili dobru na kome se može ostvariti rizik. Postojanje predmeta osiguranja sa određenim obeležjima neophodna je pretpostavka za zaključenje i trajanje osiguranja. Predmet mora biti jasno naznačen u polisi osiguranja. Takođe predstavlja jedno od važnih merila za podelu celokupne osiguravajuće delatnosti na lična i imovinska osiguranja. Kao primeri za predmete osiguranja mogu se navesti učenici i studenti (osiguranje od nezgode), mašine, mašinski uređaji, aparati (osiguranje mašina), izgubljeni dobitak i troškovi poslovanja preduzeća (osiguranje od prekida rada), odgovornost sopstvenika ili korisnika motornog vozila za štete nanete trećim licima upotrebom toga vozila (osiguranje od auto-odgovornosti) i mnogi drugi.

Vrste osiguranja
Oblici u kojima se savremeno osiguranje pojavljuje su mnogobrojni. Stoga se oni grupišu i razvrstavaju prema određenim zajedničkim svojstvima: postoje razne podele na pojedine vrste, grane osiguranja i druge nivoe grupisanja kako bi se olakšalo njihovo proučavanje i primena neophodnih ekonomskih, pravnih pravila i pravila tehnike osiguravanja. S razvojem privrede i društva neprekidno niču nove vrste osiguranja, dok se neke gase. Podele se razlikuju i od zemlje do zemlje. U našem Zakonu o osiguranju imovine i lica kao vrste osiguranja pominju se osiguranje života, zdravstveno i penzijsko osiguranje, obavezna osiguranja, ostala imovinska osiguranja, osiguranje od nezgode i osiguranje depozita građana. Očito da je svaka podela na vrste i grane osiguranja izuzetno rastegljiva i uslovna, te je takvom i treba posmatrati.

Ugovarač osiguranja
Pojedinac ili ustanova koji sa osiguravačem zaključuju ugovor o osiguranju, obavezujući se da plate određenu premiju osiguranja. Ugovarač ne mora uvek imati pravo na nadoknadu iz osiguranja. U svojstvu i ugovarača i korisnika osiguranja javlja se, najčešće, jedno te isto lice – osiguranik. Kod nekih vrsta osiguranja, odnosno ugovora, ugovarač i osiguranik su različite osobe. Negde se opet pojavljuje i posebni korisnik osiguranja. Stoga naziv ugovarač osiguranja treba upotrebljavati onda kada su lice koje zaključuje ugovor i lice koje će koristiti davanje iz osiguranja po tome ugovoru različite osobe. Od vrsta osiguranja gde su te uloge često razdvojene mogu se navesti osiguranje života, osiguranje od posledica nesrećnog slučaja, te pomorsko osiguranje i transportno osiguranje u celini. Na primer, u transportnom osiguranju korisnik ne mora uvek biti unapred poznat osiguravaču, pa čak ni ugovaraču osiguranja. Dovoljno je da ugovorom budu utvrđena merila za njegovo određivanje.