Tokom svog života, pojedinac prolazi kroz tri faze. U prvoj fazi, koja traje od rođenja do prve
plate, pojedinac je izdržavan od strane porodice. U drugoj fazi, pojedinac ostvaruje dohodak i
tako uspeva da pokrije svoje troškove i troškove svoje porodice. U trećoj fazi, sposobnost za
rad pojedinca opada ali i tada on mora obezbediti izvor dohotka kako bi pokrio svoje
troškove.

Svaki pojedinac teži da obezbedi sebi i svojoj porodici ekonomsku sigurnost. U
gorepomenutoj trećoj fazi se stvara ekonomska nesigurnost zbog smanjenje sposobnosti za
sticanje dohotka. Upravo u ovom riziku se ogleda suština penzionog osiguranja.

Penziono osiguranje predstavlja institucionalizovani oblik štednje gde pojedinac tokom svog
radnog veka uplaćuje premiju tj. doprinose da bi po penzionisanju imao pravo na isplatu
naknade tj. penzije. Ovaj vid osiguranja omogućava pojedincu da na osnovu uplaćenih
doprinosa i prinosa koji se ostvaruju na osnovu istih, obezbedi sebi stabilan izvor dohotka po
penzionisanju i tako obezbedi ekonomsku sigurnost. Ova periodična primanja se nazivaju
penzije a mogu biti mesečna, tromesečna, polugodišnja ili godišnja.

U ukupnom sistemu socijalnog osiguranja, rizik dugovečnosti, invalidnosti i smrti izdvojen je
u celinu koja se naziva penziono osiguranje. Ukoliko nastupi neki od spomenutih rizika,
osiguranik stiče pravo na starosnu, invalidsku, odnosno porodičnu penziju.

U većini razvijenih zemalja penzijske nadoknade mogu se ostvariti na više načina:

1) Socijalnim osiguranjem („social insurance“), tj. penzijskim osiguranjem u okviru

socijalnog osiguranja;

2) Penzijskim osiguranjem sponzorisanim od poslodavaca kroz osnovne i dopunske

modele u koje se uključuju i zaposleni („employer sponsored pensions“);

3) Individualnim penzijskim osiguranjem („individual pensions insurance“).

U praksi, pojedinci najčešće kombinuju sva tri navedena oblika istovremeno kako bi umanjili
rizik. Potrebno je napomenuti da i posle penzionisanja, pojedinci mogu ostvarivati dohodak
po osnovu različitih oblika aktivnosti.

Socijalno osiguranje je potrebo posmatrati kao osnovu zaštitu ali ne i kao osnovu koja će
obezbediti neki značajniji nivo životnog standarda. Programom socijalnog osiguranja
obezbeđuje se osnovni nivo penzija starijim osobama, i u većini zemalja veliki broj
zaposlenih se i dalje oslanja na penzione programe socijalnog osiguranja koje obezbeđuju
minimalne naknade.

Osim socijalnog osiguranja, pojedincima su dostupni i drugi programi i planovi penzionog
osiguranja,   koji   mogu   većim   delom   da   finansiraju   penzije   pojedinca.   Ovi   planovi   su
finansirani   od   strane   poslodavaca,   od   strane  poslodavaca  i   zaposlenih   ili  samo   od   strane
zaposlenih.   Kako bi se zaštitila prava zaposlenih, država donosi zakone kojima definiše
pravila penzionog osiguranja koji je sponzorisao poslodavac.

Antić-Rakonjac, T., (2004),

Dobrovoljno penzijsko osiguranje,

(Aktuarska i finansijska analiza), Beograd,

Ekonomski fakultet Beograd, str. 2.