2
UVOD
Investicije predstavljaju neophodan uslov za ostvarenje progresa i realizaciju stalnog
nastojanja čoveka da ovlada prirodnim silama i iskoristi ih za što efikasnije zadovoljenje svojih
potreba. Bez investicija nema tehnološkog progresa a ni napretka u celini. Investicije, odnosno
investiranje, predstavlja deoglobalnog problema razvoja kao kontinuelnog procesa kojim svako
društvo i svako preduzeće osigurava svoje buduće efikasno poslovanje. Ivestiranje dolazi kao
završni čin celokupnog procesa, kojim se realizuju planirani razvojni ciljevi a time i celokupan
razvoj. Svaka organizacija je prinuñena da investira, jer investiranje predstavlja jedini način
realizacije ciljeva razvoja. Investicije su stoga neophodnost jer je dalji razvoj svakog preduzeća
vezan zadobro planiranje i efikasnu realizaciju investicija
.
Postoji veliki broj različitih definicija pojma investicija i investiranja, mada ne postoji
opšta saglasnost oko definicije investicija, ali se većinom autori slažu da investicije tj.
investiranje predstavlja podnošenježrtava, odricanje od potrošnje u sadašnjosti, da bi se dobile
odreñene koristi u budućnosti.
4
stumuliranje investiranja neophodni su manje kamatne stope za investicione kredite i manji
porezi. U suprotnom za investitora (ulagača) je bolje da kapital uloži u banku.
Otuda se kapital aktivira u vidu investicija onog momenta kada visina očekivane stope profita
premašuje kamatnu stopu.
(3) Ukoliko su očekivanja o stanju privrede povoljnija (stabilnija politička i
makroekonomska situacija, stimulativnija ekonomska politika i sl.) doći će i do većih
investiranja. Suprotno tome, ako se očekuje ekonomska depresija neće doći do investiranja.
Razumijevanje faktora koji utiču na investicije podrazumijeva shvatanje odnosa
između kamatnih stopa i investicija. Ovaj odnos je posebno važan jer država utiče na
investicije, prije svega, preko uticaja monetarne politike na visinu kamatnih stopa. Odnos
investicija i kamatnih stopa prikazujemo krivom tražnje za investicijma.
1.2. Pojam investicija
Ekonomska kategorija investicija može se definisati na razne načine. Ipak je najviše
udomaćena ona definicja u kojoj pod pojmom investicija u najširem smislu te reči
podrazumevamo ulaganja u fiksne i obrtne fondove. Prema tome možemo reći da investicije
predstavljaju onaj deo društvenog produkta (u izrazu društvenog proizvoda ili nacionalnog
dohotka) koji se u procesu njegove konačne raspodele i upotrebe nije potrošio (u smislu
pojedinačne, opšte i zajedničke potrošnje), nego je upotrebljen za zamenu istrošenih i dotrajalih i
za izgradnju novih kapaciteta.
Ako se pod pojmom investicija razume ne samo ulaganje za zamenu dotrajalih i
rashodovanih i za izgradnju novih kapaciteta nego isto tako ulaganje za održavanje postojećih
potencijala, to znači da je u pojam investicija uključena i delatnost tzv. investicionog održavanja.
U tom se slučaju i koncept amortizacije mora prilagoditi toj postavci, što znači da se ukupni
amortizacioni fond deli na deo koji ide na investiciono održavanje i deo koji se troši za zamenu
dotrajalih i rashodovanih fiksnih fondova.
Takvo definisanje pojma investicija bilo je prihvaćeno i sprovođeno u praksi naše
primenjene ekonomske analize i planiranja sve do 1957god. Sredinom te godine naša je službena
statistika napustila takav koncept o investicijama i prihvatila koncept koji su preporučili
5
ekonomsti metodolozi iz organizacije Ujedinjenih naroda i koji je prihvatila većina zemalja
članica.
1
Prema tom konceptu, pod investicijama se podrazumevaju samo ona ulaganja koja su
izvršena za zamenu dotrajalih i istrošenih i izgradnju novih kapaciteta, dok se održavanje
postojećih kapaciteta ne smatra investicionom delatnošću, već ono tereti troškove domaće
proizvodnje.
I pored toga što je pitanje užeg ili šireg tretiranja pojma investicija, u krajnjoj liniji, stvar
konvencije, ipak se čini da je, s mnogih aspekata gledano, uži koncept investicija kako ga
preporučuje metodologija UN nešto logičniji, pa prema tome, za ekonomsku analizu i planiranje i
prihvatljiviji.
Ta se logičnost i prihvatljivost ogleda pre svega u činjenici da investiciono održavanje nema
za posledicu ni zamenu postojećih dotrajalih ni izgradnju novih kapaciteta, što znači da nema za
posledicu ni zamenu ni povećanje fiksnih fondova, pa prema tome, i nema po svojoj suštini pravi
investicioni karakter.
Usvajajajući navedeni koncept investicija koji preporučuje metodologija UN, očigledno bi
se moglo reći da pod investicijama razumemo onaj deo društvenog produkta koji je prostao nakon
podmirenja ukupne potrošnje (opšte, zajedničke i lične) i koji je upotrebljen za zamenu dotrajalih i
rashodovanih i izgradnju novih potencijala određene privrede.
2. Podela investicija
U pogledu podele investicija po njihovoj nameni, u ekonomskoj literaturi se obično
susrećemo sa dve osnovne skupine investicija. To su investicije u fiksne fondove (osnovne
fondove) i investicije u obrtne fondove.
Pod investicijama u fiksne fondove podrazumevamo ulaganja u objekte trajnog karaktera
kao što su zgrade, oprema, dugoročni nasadi, saobraćajnice, luke i sl.
2
1
Bogdan Ilić, Makroekonomija, Ekonomski fakulet, Beograd, 2005. str. 43
2
Jovan Jednak, Osnovi ekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005.
