Politicki sistem NR Kine

UVOD

Narodna Republika Kina  poznata i kao kontinentalna Kina, država je u istočnoj Aziji.  Kina je četvrta po veličini zemlja u svetu sa površinom preko 9,6 miliona kvadratnih kilometara, kao i majmnogoljudnija zemlja sveta sa preko 1,35 milijarde stanovnika, što je oko 20 odsto od ukupnog broja stanovnika u svetu. Kina je jednopartijska država sa vladajućom komunističkom partijom Kine i glavnim gradom Pekingom.
Uloga komunističke partije ostvaruje se brojnim organizacionim instrumentima i metodama. Pre svega, reč je o izdavanju direktiva, koje se kasnije ostvaruju preko državnog aparata i drugih organizacija, i uspostavljanju partijske kontrole nad radom svih državljana i političkih dela.
Kontrola-ona se ostvaruje personalnom unijom nosilaca partijskih i državnih funkcija. Važan izvor partije i način ostvarivanja njene vodeće pozicije čini presudan uticaj u kadrovskoj politici.
Administrativno je podeljena na dvadeset i dve provincije, pet autonomnih region, četiri opštine sa direktnom kontrolom (Peking, Tjencin, Sangaj i Cungking) i dva regiona sa specijalnim statusom (Hongkong i Makao).
Kina tvrdi da je Tajvan dvadeset i treca provincija Kine. U njoj se razvija sprecifičan socijalistički sistem vlasti, na čelu sa komunističkom partijom. Imajući u vidu povratak Hongkonga, Makaoa i Tajvana u sastav kineske teritorije, kao i političko uredjenje koje je u njima na snazi, kad je reč o Kini kaze se da ova zemlja poštuje princip jedna država-dva sistema.
U svetu je zemlja sa najvećom stopom privrednog rasta. Iako poslednjih godina ima impresivan privredni rast, njen nacionalni bruto proizvod po glavi stanovnika jeste oko 5.600 američkih dolara.

tag2*
NARODNA REPUBLIKA KINA
Kina je jedna od najstarijih I najbogatijih civilizacija na svetu. U toku dugog istorijskog razvoja smenjivale su se brojne dinastije I vodili mnogi ratovi za očuvanje nezavisnosti. Pored suseda Mongola, Japanaca I Rusa, početkom velikih geografskih otkrića u 16. Veku, Kinu su opsedale I evropske kolonijalne sile: Portugal, Italija, Holandija, Engleska I Francuska. Sve ove zemlje su iz Kine izvozile uglavnom čaj, svilu I čuveni kineski porcelan, stalno pokazujući pljačkaški odnos prema kineskoj privredi.
Kineski građanski rat završio je 1949. KP Kine je preuzela vlast nad glavninom Kine, sem Tajvana. Kuomintang se povukao na Tajvan i neka mala ostrva Fudžijana. Mao Cedungje 1. oktobra 1949. proglasio Narodnu Republiku Kinu. Mao Cedung se povukao sa pozicije predsednika Kine 1959. posle nekoliko velikih ekonomskih neuspeha, kao što je bio veliki skok napred.
Li Šaođi ga je zamenio, ali Mao je i dalje imao ogroman uticaj na partiju i ostao je generalni sekretar KP Kine. Jedno vreme Kinom je upravljalo umereno vođstvo: Li Šaođi, Deng Sjaoping i drugi, koji su započeli ekonomske reforme. Mao Cedung i njegovi saveznici su 1966. lansirali Kulturnu revoluciju.
Prema mišljenju mnogih istoričara to je bio pokušaj da se očisti vođstvo od umerenih elemenata. Maovi sledbenici su to smatrali eksperimentom direktne demokratije i prvi pokušaj borbe protiv korupcije i drugih negativnih uticaja na kinesko društvo. Razvio se Maov kult, a privreda zemlje je tokom toga perioda nazadovala.
Došlo je do velikog nereda tokom Kulturne revolucije, pa je predsednik vlade Džou Enlaj posredovao u smanjivanju destruktivnosti i pomagao je umerene elemente. Džou Enlaj je inicirao normalizaciju odnosa sa SAD, pa je Kina 1971. postala član Saveta bezbednosti OUN umesto Tajvana, koji je dotad predstavljao Kinu.
Poslednjih godina života otvoreno je kritikovao ženu Mao Cedunga i preostale pripadnike bande četvoro. Bio je najbliži saradnik Deng Sjaopinga i pomogao je da se Kina nakon kulturne revolucije oslobodi radikalnih elemenata.
Posle Maove smrti 1976. uhapšena je četvoroclana banda, a Deng Sjaoping je uspeo da preuzme vlast od Maovog naslednika Hua Guofenga. Deng nije nikad postao šef partije ili države, ali je svojim uticajem na partiju vodio zemlju putem ekonomskih reformi. Pragmatizam kojim je vodio Kinu ocrtan je njegovim rečima: „Nije bitno da li je mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe“.
Komunistička partija je smanjila svoju sveobuhvatnu kontrolu. Raspuštene su i zadruge, a seljaci su počeli dobijati zemlju u zakup. Zbog toga je došlo do povećanja poljoprivredne proizvodnje.

Od kraja 1978. Godine kinesko vodjstvo je započelo sa ekonomskim reformama. Do tada je kineska privreda bila planska privreda sovjetskog tipa. Reformisana je u mesovitu privredu, mnogo bliže trzišnoj privredi, ali još uvek pod političkim okvirima koje nameće Komunistička partija Kine.
Kolektivizacija u poljoprivredi je zamenjena iznajmljivanjem zemlje. Povećana je odgovornost lokalnih vlasti I direktora fabrika. Dozvoljeno je otvaranje velokog broj manjih privatnih firmi, a strane investicije su ohrabrene brojnim ekonomskim I političkim merama. Kao rezultat tih promena kineska privreda je postala mešovita, a Kina je 2001. Godine primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju.
U pet specijalnih ekonomskih zona zakoni o investiranju su mnogo povoljniji sa ciljem da se u te zone privuče strani kapital. Od dvadesetih godina dvadesetog veka specijalne ekonomske zone su se raširile I na veće kineske gradove uključujući Peking I Sangaj. Zbog tog je Kina po planu Deng Sjaopinga petnaest puta povećala bruto domaći proizvod od 1978. Do 1995.
Kina ima jednu od najbržih ekonomskih stopa rasta, tako da je prosečni godišnji rast bruto domaćeg proizvoda 9.4 procenata u zadnjih dvadeset I pet godina. Krajem 2009. Godine Kina je postala druga privreda sveta po ukuponom bruto domaćem proizvodu, a druga na svetu po bruto domaćem proizvodu izračunatom po paitetu kupovne moći . Zbog velikog broja stanovnika BDP po stanovniku po patitetu kupovne moći je 7600 američkih dolara, što predstavlja jednu šestinu američkog. Ali je hrana, električna energija, usluge I drugo jeftiniji nego u SAD.
Kina je postala proizvodjač sa niskim troškovima. Troškovi proizvodnje u Kini su mnogo manji nego u Aziji ili Latinskoj Americi. Postoji ogroman jaz u bogatstvu izmedju obalnog područja Kine I unutrašnjosti. To predstavlja problem, koji može potencijalno destabilizovati zemlju, pa je Vlada NR Kine poslednjih godina započela sa nizom inicijativa, kojima bi se pomoglo unutrašnjosti Kine da sustiže ekonomski razvoj naprednog područja. Rezultat velikog ekonomskog razvoja strandard života u Kini je bitno veći, a broj siromašnih se smanjio na pet procenata.
HORIZONTALNA ORGANIZACIJA VLASTI
Prelazni, razvojni I više monistički karakter političkog sistema, utvrdjenom Ustavu iz 1982.godine ističe značajnu poziciju I ulogu države. Da bi mogla obavljati svoje brojne I složene zadatke, ona mora biti čvrsto organizovana. Prvih dvadesetak godina nakon pobede socijalističke revolucije Kina je provela u izvesnoj medjunarodnoj izolaciji.
Tek sedamdesetih godina dvadesetog veka došlo je do otvaranja Kine prema svetu. Od tada su sprovedene značajne reforme. Pre svega, reč je o ekonomskim reformama, koje su se zasnivale na uvažavanju tržišnih zakonitosti. Osim toga, pojavljuje se više političkih partija, dolazi do čestih izmena institucija vlasti.
Sve promene u političkom sistemu odraz su menjanja Ustava. U Kini je do toga došlo 1954.godine, 1975, godine, 1978 I 1982.godine. Odredjene izmene I dopune Ustava iz 1982. Godine vršene su 1988. Godine, 1993 I 1999. Godine.
Na osnovu važećih ustavnih odredbi državna vlast u kineskom političkom sistemu organizovana je na principu jedinstva sve tri grane vlasti. Takav sistem poznajemo kao skupštinski sistem. Najznačajniji organi vlasti su: Svekinekski nacionalni kongres, Stalni komitet, Predsednike Republike I Državni savet.
Republika Kina je osnovana 1. januara 1912, označivši kraj carske Kine. Sun Jat Sen, vodja stranke Kuomintang, je proglašen za privremenog predsednika Republike Kine. Međutim, mesto predsednika je kasnije dato Juan Šikaju, bivšem generalu dinastije Ćing, koji je obezbedio prebeg na stranu revolucije čitave pekinške vojske.
Juan se proglasio 1915. proglasio carem Kine, ali je bio primoran da abdicira i uspostavi republiku zbog nepopularnosti, ne samo medju stanovništvom, već iz redova sopstvene pekinške vojske i njenih komandanata.
Posle smrti Juan Sikaja 1916, Kina je politički izdeljena, sa medjunarodno priznatom ali praktično nemoćnom nacionalnom vladom sa sedištem u Pekingu. Oblasni gospodara su imali stvarnu kontrolu nad svojim teritorijama.
Krajem 1920-ih, nacionalistički Kuomintang, pod Čang Kaj Šekom, uspeo je da ponovo ujedinjeni zemlju pod svojom kontrolom nizom veštih vojnih i političkih manevara, poznatih pod imenom Severna ekspedicija.
Kuomintang je premestio glavni grad države u Nanking i sprovodio „političko tutorstvo“, međufaza političkog programa Sun Jat Sena Tri narodna načela za preobražaj Kine u modernu demokratsku država.
U praksi, političko tutorstvo je značilo jednopartijsku vladavinu Kuomintanga, ali je stranka je politički podeljena na rivalske frakcije. Ova politička podela je otežala Čangu borbu protiv komunista, sa kojima je Kuomintang ratovao od 1927. u Kineskom građanskom ratu.
Kuomintang je u početku uspešno vodio rat, posebno nakon što su se komunisti povukli u Dugom maršu, ali je japanska agresija i Sijanski incident iz 1936. primorali Čanga da se suprotstavi Japanu. Japan je, koristeći haos u kome se našla Kina, već 1931. zauzeo Mandžuriju i uspostavio marionetsku državu Mandžukuo, a potom postepeno širio svoj uticaj preko pro-japanskih oblasnih gospodara.

SVEKINESKI NACIONALNI KONGRES
Svekineski nacionalni kongres je jednodoman. To je vrhovno predstavničko telo I najviši organ državne vlasti. Sastoji se od 3.000 delegata. Njih tajnim glasanjem biraju narodni kongresi iz provincija, autonomnih regiona I gradova pod centralnom vladom, kao I pripadnici Narodnooslobodilačke armije.Obezbedjeno je da sve nacionalne manjine imaju svoje predstavnike u Svekineskom kongresu. Mandat delegatima traje pet godina.
Kongres raspolaže ustavotvornim, zakonodavnim, nadzornim I drugim značajnim ovlašćenjima. Njegove osnovne funkcije su da donosi I menja Ustav I zakone, usvaja nacionalni plan privrede I državni budzet, odlučuje o pitanjima rata I mira, odlučuje o uvodjenju posebnih administrativnih regiona I sistema koji će biti tamo ustanovljeni, bira I smenjuje predsednika Vrhovnog suda, predsednika Centralne vojne komisije I druge visoke zvaničnike, I vrši ostale funkcije I ovlašnjenja u nadležnosti najvišeg organa državne vlasti.
Sa druge strana, Svekineski nacionalni kongres je ovlašćen da opozove ili da smeni sa dužnosti Predsednika I Potpredsednika Narodne Republike Kine; predsednika, potpredsednika I članove državnih komisija, ministar zadužene za pojedinca ministrstva, Generalnog računopolagača I Generalnog sekretara Državnog saveta; predsednika Centralne vojne komisije I druge članove komisije; predsednika Vrhovnog narodnog suda I Generanog prokuratora Vrhovne narodne prokurature.
Dva meseca pre isteka mandata delegatima Kongresa Stalni komitet je dužan da obezbedi obavljanje izbora za sledeći saziv.Ukoliko bi izuzetne okolnosti sprečile održavanje izbora, oni mogu biti odloženi odlukom najmanje dve trećine članova Stlnog komiteta. Izbor delegate za novi Svekineski nacionalni kongres se mora obaviti u roku od godinu dana po prestanku izuzetnih okolnosti.
Svekineski nacionalni kongres zaseda jednom godišnje, a saziva ga Stalni komitet. Moze da bude sazvan u bilo koje vreme kada to Stalni komitet odluči ili kada najmanje jedna petina delegate Kongresa to predloži. Kada Svekineski nacionalni kongres započne sa radom, bira predstavništvo da rukovodi njegovim zasedanjem.
Izmene ustava mogu da predlože Stalni komitet ili najmanje jedna petina delegate Svekineskog nacionalnog kongresa, a one se usvajaju odlukom najmanje dve trećine ukupnog broja delegata Kongresa, Zakoni I rezolucije se usvajaju odlukom većine od ukupnog broja delegata.