Poremećaj verbalne komunikacije kod dece sa autizmom

Uvod

Autizam je složen razvojni poremećaj koji ometa normalan razvoj socijalnih i komunikacionih veština. Otkriva se u ranom detinjstvu, najčešće pre navršene treće godine života, iako se u retkim slučajevima može ispoljiti I dosta kasnije. U populaciji dečaka ovaj poremećaj je čak 4 puta češči nego kod devojčica, a česti pridruženi problemi su i epilepsija i ispodprosečna inteligencija, iako to ne mora uvek biti slučaj. Opšta karakteristika ovog poremećaja je smanjena mogućnost emocionalnog reagovanja na okolinu, poremećaj razvoja govora, nedostatak komunikacionih veština, kako verbalnih, tako i neverbalnih kao i repetitivnost u ponašanju. Intenzitet može varirati od veoma blagog, do stupnja u kom dete deluje potpuno odsečeno od veze sa spoljašnjom sredinom.
Iako je područje istraživanja autizma veoma razvijeno, tačan uzrok ove pojave je i dalje nepoznat. Poznato je da ovo stanje ima veze sa biohemijskim i neurološkim promenama na mozgu, ali ne i odakle te promene potiču. Takođe se pretpostavlja da značajnu ulogu u nastanku autizma imaju genetski faktori. Postoji evidencija o tome da su različite mentalne nepravilnosti, problemi u govoru i komunikaciji, kao i neki drugi problemi neurološke prirode, veoma rasprostranjeni u rodbinskoj populaciji autistične dece. Sasvim je izvesno da je u jednom od sto slučajeva autizma, osnovni uzrok ove pojave genska mutacija određenog hromozoma, iako mehanizam ovog uticaja još uvek nije dovoljno istražen.
Postoje istraživanja koja ukazuju na povezanost starosti očeva i rizika od javljanja autizma. Nalaz govori da deca čiji očevi u trenutku njihovog rođenja prelaze 40 godina starosti imaju veće šanse za nastanak autizma, čak šest puta više nego deca očeva mlađih od 30 godina. Starost majki se nije pokazala kao bitan faktor u ovim istraživanjima, što odgovara podatku da je autizam mnogo češći u muškoj populaciji.
Mnogi pokušaji da se autizam sistematski objasni su se završavali neuspešno, a proizveli su veliku količinu zabluda koje se još uvek održavaju. Zbog svega ovoga, ne čudi količina predrasuda u neneučnim krugovima koja i dalje postoji kada se govori o autizmu.
 
Poremećaj komunikacije

Komunikacija je izražavanje sopstvene ličnosti. Za decu sa autizmom komunikacija je prilika da izraze svoju jedinstvenu ličnost,verovanje,osećanja i ideje ali da bi bili uspešni i razvili funkcionalne veštine komunikacije moraju imati prave alate i podršku. Za decu sa autizmom komunikacija može biti pravi izazov.
Reč “autizam” potiče od grčke reči “autos” , što znači “sebe”. Deca sa autizmom često se povlače u sebe I čini se da žive u svom privatnom svetu gde oni nisu u stanju da uspešno komuniciraju I imaju interakciju sa drugima. Oni takođe mogu imati poteškoća u neverbalnoj komunikaciji, kao što je korišćenje gestova, kontakta očima I facijalne ekspresije. Često, deca sa autizmom samo svojim ponašanjem mogu pokazati svoje potrebe ili frustracije.
Neće svako dete sa autizmom imati problem komunikacije. A detetova sposobnost da komunicira može varirati, u zavisnosti od njegovog ili njenog intelektualnog ili socijalnog razvoja. Neka deca sa autizmom mogu biti u stanju da govore , drugi mogu da imati bogat rečnik , biti u stanju da razgovaraju o konkrentnim temama , većina dece sa autizmom ima malo ili nimalo problema pri izricanju reči, ali mnogi imaju probleme sa značenjem I ritmom reči. Oni takođe mogu biti u stanju da razumeju jezik tela I nijanse glasnih tonova. Kod dece sa autizmom često se srećemo sa ponavljanjem I krutim jezikom.
Komunikativni deficit predstavlja jedan je od ključnih kriterijuma za dijagnostikovanje autizma. Često je to i prvi razlog da se roditelji jave lekaru. Dete se izražava jednom rečju ili veoma jednostavnim rečenicama.Stvara neologizme (nove reči) izokreće pojedine reči i pogrešno ih izgovara, govori cele nerazumljive rečenice sam sa sobom ili ne govori. Autistična deca se često pridržavaju redosleda događaja u toku dana. Skoro polovina autistične dece nikada ne razvije funkcionalan govor, a često I ako se govor razvije ne koristi se u funkciji socijalne komunikacije.
Osobe sa autizmom teško koriste ili uopšte ne razumeju:

• izraze lica ili boju glasa
• nepravilno upotrebljavaju zamenice (npr. za sebe govore u trećem licu)
• postoji streotipna i repetitivna upotreba govora (ponavlja fraze ili rečenice sa televizije)
• ne shvataju šale i sarkazam

Neke osobe sa autizmom ne mogu da govore ili imaju prilično oskudno razvijen govor, uglavnom onaj koji se tiče zadovoljenja njihovih vlastitih potreba. Oni će obično razumeti šta im drugi ljudi kažu, ali oni sami će se služiti alternativnim načinima komunikacije. Neke autistične osobe imaju relativno dobre jezičke veštine, ali i dalje teško mogu da shvate prirodu razgovora I samo će opširno da govore isključivo o svojim interesovanjima i potrebama. Od velike pomoći im je kada im se drugi obraćaju na jasan način I daju dovoljno vremena da obrade informaciju.

Govor dece sa autizmom često je nerazumljiv ili se čini van konteksta, a često se javlja I eholalija. Eholalija je stereotipno ponavljanje reči ili fraze druge osobe. Postoje neposredna I posredna eholalija. Neposredna eholalija je kada se reči ili fraza odmah ponavljaju. U nekim slučajevima autizma to može biti način dobijanja na vremenu za razumevanje jezika, tako na primer dete se može upitati “Želis li jesti?”, prvi odgovor je eholalija I dete odgovara “ Želis li jesti?” , nakon cega sledi kratka pauza I zatim odgovara “da, sta ima za jesti?”. Odložena eholalija se opisuje kao jeka odnosno ponavljanje fraze ili reči nakon nekog vremena. Osobe sa autizmom koje ponavljaju reklame sa televizije, ominjene fraze iz filmova ili opomene roditelja su primeru odložene eholalije. Govor osoba sa autizmom često se svodi na ponavljanje reči ili rečenica koje su drugi izgovorili, mešanje, inverzije, ili izmišljanje reči Neka deca sa autizmom govore piskavim glasom, jednolicno pevaju ili koriste govor nalik robotskom.
Mnoga deca sa autizmom razvijaju neki govor I jezičke veštine , ali ne na normalnom nivou sposobnosti I njihov napredak je obično neujednačen. Na primer, oni mogu veoma brzo da razviju snažan vokabular u određenom oblasti interesovanja. Mnoga deca imaju dobro pamćenje za informacije za koje su samo čuli ili videli. Neki mogu da citaju reči pre pete godine, ali oni ne mogu da shvate sta su pročitali. Oni često ne reaguju na govor drugih I ne odazivaju se na svoje ime. Kao rezultat toga za ovu decu se ponekad pogrešno shvata da imaju problema sa sluhom. Neka deca su naizgled vrlo pričljiva, ali često je u pitanju privid jer ne postoji istinska dvosmerna razmena između deteta i sagovornika. Deca sa autizmom uglavnom se zabavljaju sami sa sobom, pljeskaju dlanovima, vrte se, klate, smeju ili viču bez vidnog razloga. Takođe pokazuju znake opsesivno – kompulzivnog ponašanja, kao što je ređanje kockica u pravilan niz, dugotrajno fokusirano posmatranje predmeta u pokretu, svetla i slično.
Predskolska deca su ćutljiva, odsutna i ne učestvuju u igri sa vršnjacima, već najveći deo vremena provode sama. Sa druge strane, mogu biti nametljiva i uporna u nastojanju da ostvare interakciju, na veoma jednostran i za drugu decu nerazumljiv način. Nekada mogu doći u sukob sa drugom decom, zbog toga što nemaju razvijenu empatiju i mogućnost da adekvatno raspoznaju osećanja i želje drugih, ili da na uobičajeni način pokažu svoje. Njima je nedovoljno jasna ideja o tome da i drugi imaju svoj unutrašnji svet, koji je nezavisan od njihovog. U interakciji je karakterističan i izostanak očnog kontakta, koji je jedan od najvažnijih formi neverbalne razmene informacija sa drugima, što ih dodatno ometa interakciju sa drugima, pa im je često veoma teško da sklapaju prijateljstva. Zato se nekada čini da autistično dete ne pravi veliku razliku između drugih osoba sa kojima je u kontaktu i neživih predmeta koji se pored njega nalaze. Takodje, zbog toga često izgledaju nepristojno , nezainteresovano ili nepazljivo. Autisticna deca ne koriste intencijalnu komunikaciju koja spontana već komunikaciju koju treba odgonetnuti I razumeti I ekspresivne gestove koje prenose mentalna stanja jedne osobe (zagrljaj kao gest prijateljstva prema drugoj osobi )