AKADEMIJA JUŽNA SRBIJA – ODSEK ZA POSLOVNE STUDIJE
BLACE
Pristupni rad
iz
predmeta
MENADŽMENT JAVNOG SEKTOR
Tema: Proces organizovanja u javnoj upravi
Mentor: dr Igor Novković
Student:
Jagodina, mart 2020. godine
4
oslobađati pozitivna stvaralačka energija, inicijative, kreativnost pojedinaca, podsticati
preduzetnički duh i jačati ekonomske aktivnosti u zemlji. Srbija je u proteklih nekoliko godina
prošla kroz duboke političke, socijalne, kulturne i institucionalne promene i se pridružila ovom
svetskom trendu kada je 2007. usvojila Zakon o lokalnoj samoupravi i značajna ovlašćenja
poverila svojim opštinama.
Osnove za novi sistem lokalne samouprave u Srbiji postavljene su u Ustavu Republike Srbije iz
2006. godine, a konkretna rešenja utemeljena donošenjem seta zakona u Narodnoj skupštini
Republike Srbije decembra 2007. godine, i to:
Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike
Srbije, Zakona o lokalnoj samoupravi, Zakona o lokalnim izborima i Zakona o Glavnom gradu.
U modernoj političkoj i ustavnoj teoriji ima mnoštvo definicija lokalne samouprave, koje
međusobno stoje u većoj ili manjoj suprotnosti. U osnovi različitog određivanja sadržine ovog
pojma radi se o dubljim filozofsko -teorijskim polazištima pojedinih autora, kao i o vezanosti za
odgovarajuću pravnu i političku tradiciju određenih država i pravnih sistema.
5
1.POLITIČKE I USTAVNE OSNOVE LOKALNE SAMOUPRAVE
U modernoj političkoj i ustavnoj teoriji ima mnoštvo definicija lokalne samouprave, koje
međusobno stoje u većoj ili manjoj suprotnosti. U osnovi različitog određivanja sadržine ovog
pojma radi se o dubljim filozofsko - teorijskim polazištima pojedinih autora, kao i o vezanosti za
odgovarajuću pravnu i političku tradiciju određenih država i pravnih sistema. Moguće je
predstaviti dva suprotstavljena gledišta o prirodi lokalne samouprave.
Prema prvom, sistem lokalne samouprave bi predstavljao deo teritorijalne organizacije
savremene države koji ona, zarad racionalnosti i efikasnosti obavljanja svojih funkcija i poslova,
prepušta ili poverava organima na lokalnom nivou, koji su potpuno ili delimično izabrani od
strane samih građana bez uticaja centralnih organa i koji, u okviru više ili manje strogih i
preciznih zakonskih okvira, obavljaju dodeljene im poslove samostalno, uz veći ili manji nadzor
centralnih tj. Državnih organa.
Bez obzira što je, i u ovakvom shvatanju lokalna samouprava garantovana najvišim pravnim
aktom jedne države njenim ustavom (što znači da je parlament, svojim zakonima, odnosno
izvršna vlast svojim uredbama, ne može ukidati) ovo shvatanje lokalne samoprave stavlja
naglasak na njen izveden (derivativan) karakter. Osnov lokalne samouprave je država i njena
volja da pojedine javne funcije dodeli lokalnim organima, a u slučaju da nije zadovoljna
njihovim obavljanjem može ih u načelu putem zakon vratiti sama sebi.
Ovako pojednostavljeno predstavljen sistem lokalne samouprave, kao u osnovi dela državne
organizacije sa specifičnim lokalno izabranim organima, danas ne postoji ni u jednoj
demokratskoj državi. Međutim, sistemi lokalne samouprave u Francuskoj, Belgiji, Italiji i
delimično u Nemačkoj i Austriji, tradicionalno više odgovaraju ovakvom shvatanju.
Tako na primer, važeći francuski ustav i francuska politička i ustavna tradicija je odana principu
narodne suverenosti koji proklamuje vladu proisteklu iz naroda, koju čini narod i koja vlada za
narod i to u Republici koja je nedeljiva, sekularna, demokratska i socijalna. Tek u Odeljku XI
Ustava, koji se odnosi na teritorijalne jedinice Republike, govori se o lokalnim jedinicama,
komunama i departmanima, koji su slobodni da sami sobom upravljaju kroz samoizabrane savete
7
može imenovati komesara radi njihovog obavljanja. Ustav Savezne Republike Nemačke iz 1949.
u svom delu o osnovnim individualnim pravima ne predviđa pravo na lokalnu samoupravu (jer to
i nije individualno pravo u klasičnom smislu), ali u Delu ІІІ Ustava, koji govori o federalnom
uređenju države u čl. 28., predviđa obavezu federalnih jedinica (Laender), da komune (opštine .
Gemeinden) i okruzi (Kreise) predstavljaju lokalne zajednice u kojima će stanovništo biti
predstavljeno u predstavničkim telima izabranim na opštim, direktnim, slobodnim, ravnopravnim
i tajnim izborima i da se komunama mora garantovati pravo da samostalno upravljaju svim
poslovima lokalne zajednice, uz ograničenja predviđena zakonom.
Nemačka politička i pravna teorija, kao i vrlo razvijena praksa lokalne samouprave, koja ima
različitu strukturu, organizaciju i funkcije u pojedinim federalnim jedinicama (Laenderima),
danas insistira na demokratskom karakteru lokalne samouprave i kroz primenu princip
supsidijarnosti, sve veću nadležnost i ovlašćenja daje većim samoupravnim jedinicama,
gradovima i okruzima.
Sa druge strane, shvatanje da je lokalna samouprava nešto potpuno različito od države, čije
poreklo nije u državi i njenom pravu da svojevoljno dodeljuj. lokalnim organima vođenje
izvesnih javnih poslova, već da organizovanje ljudi na lokalnom nivou prethodi državi (ovo ne
samo u teorijskom modelu, već i empirijsko-istorijski), rodno mesto ima u političkoj filozofiji
liberalizma.
Prema ovom shvatanju postoje dva koloseka vršenja javne vlasti: državni, tj. centralni i lokalni .
samoupravni, koji stoje paralelno jedan pored drugog, sa posebnim organima, posebnim načinom
njihovog izbora i sopstvenim funkcijama koje obavljaju i među kojima ne postoji princip
nadređenosti. Prema ovom modelu, centralni, odnosno državni organi (vlada i ministarstva, bilo
federalna bilo federalnih jedinica), nemaju pravo nadzora nad radom lokalnih organa, već mogu
samo da pokrenu postupak za ocenu zakonitosti rada lokalnih organa pred nezavisnim sudskim
institucijama (redovnim ili ustavnim sudovima).
Ovakvo shvatanje, koje danas ne postoji ni u jednom pozitivno pravnom sistemu na svetu, vodi
svoje poreklo iz engleske tradicije lokalne samouprave, kao i samouprava skandinavskih država i
Švajcarske. Lokalna samouprava u ovim zemljama vuče korene iz ranog srednjeg veka, kada nije
postojala moderna država kakvu danas teorijski poznajemo.
