Razvoj inteligencije

Filogenetski razvoj
Reč filogeneza nastala je od grčkih reči phyllon-rod i genesis-postanak, razviće. Ona predstavlja istorijski proces razvića kroz evoluciju jedne vrste, roda ili familije. Smatra se da se, pre oko 14 miliona godina, razvitak sisara-primata, u to vreme najrazvijenije vrste, kreće u nekoliko pravaca. Jedan od tih pravaca čine antropoidni (čovekoliki) majmuni: orangutan, šimpanza, gorila i gibon. Najveću anatomsku sličnost sa čovekom imao je šimpanza, a najmanju gibon. Veliki čovekoliki majmuni-hominidi (Hominidae) su porodica primata u koju se pored orangutana, šimpanze i gorile ubraja i čovek (Homo sapiens). Oni, uz porodicu malih čovekolikih majmuna (Hylobatidae), čine natporodicu čovekolikih majmuna hominoida (Hominoidea). Kod te vrste razvijaju se određene odlike koje vode ka pojavi čoveka. Pre oko 4 miliona godina javlja se vrsta koja koristi stražnje udove za kretanje i počinje da izrađuje oruđe. Razvitak se nastavlja znatno brže. Smatra se da je ljudska vrsta (Homo sapiens), sa karakteristikama po kojima se razlikuje od drugih živih bića, nastala pre oko 100 hiljada godina. Te karakteristike su uspravno kretanje, odvajanje palca ruke od ostalih prstiju, razvijenost mozga i govora.
Kada govorimo o nastanku čoveka kao vrste, nastanku njegovih karakteristika, odlika ponašanja i psihičkog života, govorimo o filogenezi, tj. filogenetskom razvoju čoveka. Tri bitna uslova tog razvitka su rad, društveni život i razijenost govora.Čovek je živo biće koje se bitno razlikuje od svih ostalih živih bića zato što poseduje sposobnost logičkog rasuđivanja, tj. razum. Svi ljudi zajedno predstavljaju čovečanstvo ili ljudski rod.

Uloga rada i formiranje ruke
Rad je osnovni činilac koji doprinosi formiranju čoveka kao nove vrste, sa novim načinom ponašanja i novim psihičkim životom. Organski preduslov da se pojavi rad kao oblik ponašanja ljudi bilo ja postepeno oslobađanje prednjih udova od aktivnosti kretanja i njihovo pretvaranje u organe za manipulisanje – ruke. Antropomorfni majmuni su samo povremeno koristili prednje udove za manipulisanje, a uglavnom su ih koristili kao i stražnje udove, za kretanje. Kod čoveka se prednji udovi potpuno oslobađaju za manipulisanje i postaju sve pokretljiviji. Stvaranje i razvijanje ruku značajno utiče na razvitak čitavog organizma, a posebno mozga. Rad kao karakteristika aktivnosti čoveka postaje uslov za preobražaj anatomsko fiziološke organizacije čoveka, njegovog celokupnog načina života, a posebno njegovog psihičkog života.

Nastanak i značaj govora
Drugi važan momenat u razvitku čoveka jeste razvitak govora i jezika. Do razvitka govora doveo je rad. Da bi se uspešno osvarile radne delatnosti i zajednički život, formirao se ljudski govor.

Razvitak psihičkih funkcija
Uz razvitak jezika i radne aktivnosti razvijaju se i psihičke funkcije. Razvija se opžanje, učenje postaje sve brže i obimnije, a sve veći značaj dobijaju složeniji umni procesi u kojima važnu ulogu ima mišljenje. Koristeći mišljenje, čovek formira apstraktne pojmove, može da zamišlja, predviđa, planira i stvara.

Ljudsko društvo i kultura
Sa razvojem delatnosti stvara se nova i drugačija zajednica – ljudsko društvo. Za održanje jedne zajednice potrebno je i poštovanje određenih pravila ponašanja. Razvoj kulture zavisi od celokupne razvijenosti društvene zajednice. Neki delovi kulture se sporije razvijaju i prenose se generacijama, kao što su verovanja, trdicije i neki načini života. Kultura zavisi od razvijenosti društva, ali i utiče na društveni razvitak.

Ontogenetski razvoj
Sam naziv potiče od grčkih reči ontos-biće i genesis-postanak, razviće. Obuhvata procese preobražaja nekog začetka (oplođenog jajeta) koji potiče od roditeljskog organizma, u novu odraslu jedinku. Postoje tri opšta činioca koja određuju ontogenzu, a to su: nasleđe, sredina i aktivnost pojedinca.

Nasleđe i sazrevanje
Faktori koji određuju nasleđe i nasleđene osobine su hromozomi i geni. Sazrevanje ili maturacija je fiziološki proces razvijanja naslednih osnova.

Nasleđe kao uslov razvitka
Nasleđe čine urođene dispozicije. Genima se prenose takve dispozicije i one se sastoje u nasleđenoj anatomsko-fiziološkoj organizaciji organizma, a posebno nervnog sistema. Svako psihičko svojstvo razvija se i formira tek na osnovu aktivnosti u određenoj sredini.

Inteligencija
Reč inteligencija potiče od reči intel-među i legare-uviđati međuveze, što zajedno znači uvđati međuveze između stvari i pojava. Nema jedinstvene definicije ove složene psihičke funkcije. Sveobuhvatno, može se reći da je to globalna sposobnost pojedinca da deluje svrsishodno, da misli i postupa racionalno i da se uspešno nosi sa svojom okolinom. Poremećaje inteligencije delimo u dve velike grupe prema tome da li se radi o urođenom ili rano stečenom defektu inteligencije ili o gubitku inteligencije koja je bila pravilno razvijena. Reč je dakle o mentalnim retadacijama (oligofrenijama), odnosno demencijama.
Neki autori definišu inteligenciju kao sposobnost apstraktnog mišljenja, neki smatraju da je inteligencija sposobnost brzog i lakog učenja, dok postoje i definicije koje izjednačavaju inteligenciju sa sposobnošću snalaženja i prilagođavanja složenim situacijama što je u funkciji prilagođavanja jedinke. Često se pominju tri osnovne kategorije inteligencije: apstraktna ili verbalna, koja podrazumeva veštinu spretne upotrebe pojmova i kombinacije reči; praktična inteligencija koja označava spretnost baratanja predmetima i stvarima u smislu manipulativne sposobnosti, tehničke inteligencije i psihomotornog reagovanja; i socijalna inteligencija koja označava umešnost u postupanju sa ljudima .
Ključni problem pri određivanju prirode inteligencije jeste pitanje da li je inteligencija jedinstvena sposobnost osobe ili se sastoji od određenog broja različitih posebnih sposobnosti. Jedna od najstarijih teorija inteligencije, dvofaktorska inteligencija (Spirman) , kaže da u svim čovečijim aktivnostima učestvuju dva faktora – jedan opšti, generalni G faktor i jedan specifični S faktor. G faktor ukazuje na opšte čovečije sposobnosti koje su zastupljene u svim radnjama, a S faktor ukazuje na specijalne sposobnosti od kojih zavisi ishod nekog posebnog zadatka ili radnje. Specifični faktori mogu se objasniti kombinacijom opšteg faktora i specifičnog vežbanja i interesovanja, a to je ono što se u običnom životu zove specijalna obdarenost, tj. talenat (muzički, logički, mehanički, različite sposobnosti pamćenja brojeva ili imena…). Nasuprot ovome, moguće je govoriti i o specijalnim defektima, tj. onome što se obično naziva antitalenat.