Realizam

Pripovetke

Jakšić je jedan od najranijih srpskih pripovedača, glavni predstavnik naše romantičarske pripovetke. U izboru tema u njegovim pripovetkama oseća se postepena evolucija od istorije ka savremenosti, od romantizma ka realizmu. NJegovo prozno delo se može svrstati u tri grupe:
1. 1860.-1862. – romantičarska pripovetka (Kraljica, Neverna Tijana…)
2. krajem 60-ih – satirična proza
3. od 1874. – proza savremene socijalne ili ratne tematike (Sirota Banaćanska, Jedna noć, Komadić švajcarskog sira…)
Jakšićeva rana pripovetka je najznačajniji romantičarski prozni kompleks u našoj književnosti. NJene slabosti su kliširanost jezika i fabule – baladni motivi nesrećne i neostvarene ljubavi – i sižea, ali je njena snaga u elementarnosti junaka – nagonsko, erotsko, mračno i fatalno. Apsolutizacija emotivnog i ____ utemeljena je mahom na pomerenim junacima: iskušenici, pokajnici, ispaštaoci grehova i zločina, umno poremećeni, ljudi spremni na izdaju krvi i naroda, ali ne i na izdaju ljubavi. Sve je to najpotpunije zastupljeno u NEVERNOJ TIJANI.
Poprište zbivanja ove pripovetke jeste u samoj junakinji. Neverna Tijana se može kompozicijski podeliti u pet činova tragedije koji se poklapaju sa pet delova pripovetke.
Prvi čin, ekspozicija, predstavlja herojsko platno: Kosovo polje na kome ona, poput Kosovke Devojke iz narodne poezije, nalazi mrtve oca i braću. Razlika između Tijane i Kosovke Devojke je u tome što je ona na samom Kosovu, kraj mrtvog roditelja, probudila ljubav Turčina Sulejman-bega i tom prilikom bila i sama impresionirana njegovom pojavom. Već ovde, u ekspoziciji, započeće njena tragična krivica.
U zapletu počinje unutrašnja borba u samoj junakinji. Na jednoj strani su braća, otac, domovina i zaručnik Milan, a na drugoj ljubav prema Turčinu od čije je ruke, možda, pao i njen otac na Kosovu.
U kulminaciji pobeđuje ljubav. Ranjeni Milan izgovara: „Tijano! Neverna Tijano!“, a dadilja je teško kune i proklinje joj mleko materino…
U peripetiji Tijana dolazi u harem gde živi u sladosti bogatstva i ljubavi. Međutim, njena drama se ovde ne završava. Ubivši čuvare, u harem prodire njen zaručnik Milan i zaljubljen gine od Turaka, klečeći pred njom, izdajnicom.
Epilog Tijanine unutrašnje drame završava se njenim samoubistvom. Mirena kompleksom krivice, na poziv mrtvih, onih pred kojima je kriva, junakinja odlazi njima, u zagrobni život. Pred licem smrti svog nekadašnjeg zaručnika i njegovim ponovnim prekorom: „Tijano! Neverna Tijano!“, ona oseća svu težinu svoje krivice i ubija se.
Na početku, Tijaninom ljubavlju prema Turčinu, pripovetka je smela i za romantičara, ali na kraju, njenim samoubistvom kao kaznom za neverstvo prema domovini, pripovedač se vraća u okvir patriotsko-revolucionarnih smernica doba.
Tijana umire, progonjena senkama predaka, njen idealni dragi iz mladosti je posečen a njenoga glava donesena pred nju, dok Turčin kome se predala u ljubavi postaje tiranin (živeo je sam, više nije imao žene posle nje, omrznuo je svet i ljude, bio je svirep).
Kao u tragedijama, smrt je ovde postala jedini mogući rasplet, izmirenje nepomirljivog. Krupne scene svirepe kazne, trovanje, nova begova tiranija – označavaju tragičnost svih protagonista radnje.

S napuštanjem romantičarskog fabularnog modela išlo je i napuštanje romantičnog modela umetničkog funkcionisanja jezika. Sada sve očitije prodire idealizovana i politizovana frazeologija i leksika. Socijalna slojevitost, patriotske pobede, sloboda štampe – postaju stalne teme Jakšićeve satirično-feljtonističke proze.
U KOMADIĆU ŠVAJCARSKOG SIRA Jakšićeva satirična feljtonistička proza prelazi u živu sliku palanačke sredine. Za stolom seoske kafane sede dva prijatelja kojima dečak donosi švajcarski sir umotan u hartiju. Doušnici sa susednog stola, misleći da je dečak doturio tajnu depešu, prilaze im u nameri da se dočepaju telegrama, a prijatelji uplašeni za svoj sir pojedu ga zajedno s papirom.
Oko ove duhovite anegdote Jakšić stvara živu atmosferu palanačke kafane s velikim smislom za realistički detalj.
U njegovoj jetkoj ironiji oseća se ona mržnja prema špijunima koju ćemo naći i u Zmajevoj Pesmi jednog najlojalnijeg građanina ova mržnja iskazana je istim događajem: hajkom koju je posle poraza pariske komune 1871. reakcija širom sveta, pa i u Srbiji, podigla protiv „crvenjaka“.

Među onim pripovetkama koje slikaju prilike u Srbiji JEDNU NOĆ svakako treba izdvojiti kao najuspeliju. Ona oblikovana kao jedinstvo lirskog, epskog i dramskog tkiva. Lirski hiperboličan pejzaž, pun simboličnih nagoveštaja, priča u obliku tzv. skaza (usmeno pripovedanje tuđe sudbine) i rasplet onoga što je u pričanju otvoreno.