Reciprocitet i retorzija
УНИВЕРЗИТЕТ УНИОН-НИКОЛА ТЕСЛА
ФАКУЛТЕТ ЗА ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ И ПРАВО
СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ: Међународно Приватно Право
ТЕМА:Реципроцитет и реторзија
МЕНТОР
СТУДЕНТ
Мр.Даница Смиљанић
Душко Рабреновић
Бр.индекса I
0085-10
Јули,2015 године.
2
САДРЖАЈ:
УВОД.............................................................................................................................................. 3
1. РЕЦИПРОЦИТЕТ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРИВАТНОМ ПРАВУ..................................4
ПРАВНА ПРИРОДА РЕЦИПРОЦИТЕТА...................................................................5
3. РЕТОРЗИЈА У МЕЂУНАРОДНОМ ПРИВАТНОМ ПРАВУ............................................9

4
1. РЕЦИПРОЦИТЕТ У МЕЂУНАРОДНОМ
ПРИВАТНОМ ПРАВУ
Реципроцитет један је од најопштијих и истовремено најстаријих принципа односа
између држава који има релативно широку примену и у материји односа међународног
приватног права.
Као установа међународног приватног права реципроцитет долази до изражаја
приликом регулисања приватноправног положаја странаца, а таксе и у вези са указивањем
правне помоћи правосудним органима других земаља и код признавања и извршења
страних судских и арбитражних одлука. Реципроцитет није услов примене колизионих
норми, иако, као што ћемо видети, у законодавству има ретких супротних примера.
Реципроцитет се обично дефинише као правни или фактички однос између држава чије
постојање представља услов признања једнаког приватноправног статуса страним
правним субјектима у домаћој држави и уважавања судских и арбитражних одлука у њој,
уколико се и домаћи правни субјекти односно одлуке домаћих судова и арбитража
третирају на одговарајући начин у страној држави.
Суштински посматрано, реципроцитет представља један однос између држава који
значи међузависност њиховог понашања које се показује као нека линија чији је правац
успостављен ставом других држава у одређеној области међународног приватног права.
С обзиром на његову функцију реципроцитет се посматра као нека врста правне баријере
неконтролисаном утицају страног елемента у праву једне државе. Будући да се давање
приватних права странцима и признавање и извршавање судских одлука чини зависним од
прописа и понашања страних држава у идентичној ситуацији, то одредба о реципроцитету
има одлике једне условне норме.
Посматран са становишта његове конкретизације, овај принцип показује да је тај
однос у пракси много сложенији него што би се то из његове дефиниције дало замислити.
Стога, иако реципроцитет претпоставља равнотежу понашања држава у поменутим
областима ове гране права, он ће бити успостављен, како у случају размене идентичних
чинидби, тако и онда када су оне међу собом раличите, под условом да међу њима постоји
одређена равнотежа или еквивалентност.
С друге стране, равнотежа о којој говоримо може бити нарушена, чак и онда када
одредба узајамности извире из билатералног међународног уговора. Ово је нарочито
изражено у случајевима у којима уговор садржи клаузулу о националном третману
држављана односних држава, јер се из ње не види каква и колика приватна права постоје у
њиховом законодавству. Све то показује да узајамност има два лица и да се зато може и
мора посматрати како споља, тако и са њене унутрашње, садржинске стане. Последица
тога јесте да стварна узајамност може бити успостављена и онда када ни једна од држава у
питању не поставља услов узајамности у формалном смислу. Ово зато што ће и њихови
субјекти и судске одлуке (ако испуњавају остале услове по закону) уживати национални
третман у свакој од њих. Једнако вреди и када је захтев реципроцитета постављен само од
стране једне државе.
др. Милорад Рочкомановић,
Међународно приватно Право
, Ниш, 2006.
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
Slični dokumenti