Skripta iz Kriminologije (3. kolokvijum)

54. Vidovi reakcije društva na zločin
Jedno od centralnih interesovanja kriminologije danas je kontrola kriminaliteta. Proučavanja su pokazala da u svakoj ljudskoj zajednici postoje ponašanja koja predstavljaju napad na osnovne vrednosti društva. Otuda je razumljivo što se na njih reaguje kako bi se ti kolektiviteti sačuvali.
Oblici reakcije menjali su se, pa se tradicionalno smatralo kako u tom pogledu možemo razlikovati dva razdoblja. Prvo – neformalno – vezuje se za prvobitnu zajednicu, karakteristična je privatna reakcija oštećenog. Ona počiva na religioznim verovanjima i emotivnom odgovoru na delo. I drugo razdoblje – formalno – sa ivilizacijom, država postepeno monopoliše ovlašćenje da kažnjava, a normama KP uređuje pretpostavke za korišćenje tog ovlašćenja, način i postupak reagovanja.
Strah od zločina- Iako se kriminologija bavi prevashodno vidovima socijalnog reagovanja na kriminalitet, ne mogu se zanemariti ni individualni oblici reagovanja, pre svega, strah od kriminaliteta. Moguće je nabrojati mnoštvo činilaca koji doprinose javljanju straha od zločina Džejms Kolmen smatra da ih treba odvojiti u dve grupe:
• Makro faktori (ranija dela, pogodnosti za zločin, organizacija zajednice koja bi obuhvatala medije, sredina u kojima se živi, vršnjaci;
• Mikro (lični) činioci: lično saznanje o viktimizaciji drugih i sredstva koja ima na raspolaganju kako bi sesuprotstavio potencijalnom ugrožavanju (zdravstveno stanje, kvart u kom živi, pomoć suseda).
Veliki značaj imaju u tom pogledu dva činioca koja su u negativnoj korelaciji: necivilizovanost sredine i njena kohezija.
Kada se radi o karakteristikama sredine u kojoj neko lice živi, treba naglasiti kako je moguće da se ljudi osećaju ugroženiji u sredinama u kojima je stopa kriminaliteta niža iako racionalno gledano, za to nema stvarnog razloga, i obrnuto.
Stokholmski sindrom – Potencijalna žrtva u strahu od napadača u pojedinim slučajevima se počinje identifikovati sa tim licem podražavajući njegovo ponašanje. Ovaj fenomen proučen je kod otmice, specifičnog oblika kriminalne delatnosti u kojoj su izmešane: ucenjena vlast, talac koji se koristi kao „roba za trampu“ i medijski izveštaji namenjeni impresioniranju javosti. Kod taoca se zbog toga odvija specifičan emotivan proces koji teče paralelno sa otmicom: – početnu fazu karakteriše gnev i prezir prema otmičarima; – strah od smrti; – bekstvo od realnosti i simbioza za otmičara; i – razmatranje mogućnosti bekstva.
Navedeni emotivni ciklus stvara psihopatološko stanje koje se naziva „Stokholmski sindrom“. Naziv potiče od poznate epizode koja se dogodila u Stokholmu 1973.godine. Za vreme razbojništva u jednoj banci kada su stvari krenule loše po njega, otmičar je uzeo taoce koji su sa njim proveli duže od pet dana.
Neformalna kontrola od strane zajednice – Emil Dirkem je istakao značaj društvene solidarnosti, razlikujući njena dva osnovna tipa: „mehaničku“, koja počiva na stanju svesti koja je zajednička svim članovima istog društva i njen izraz je represivno pravo i „organsku“ – ona proističe iz podele rada i njoj odgovara „restitutivno pravo“.
Moderna društva karakteriše odsustvo stvarne solidarnosti između članova, što je naročito odlika velikih gradova. To je jedan od razloga zašto je stopa kriminaliteta u takvim naseljima daleko viša od malih urbanih ili ruralnih sredina koje se očigledno lakše nose sa problemom zločina.
U područjima sa višim stepenom solidarnosti i višom kulturnom homogenošću kao i plemenskom povezanošću stanovništva, stopa kriminaliteta je niža. Dok slaba društvena integrisanost izgleda da ima neposredan uticaj na smanjivanje društvene kontrole delinkventnih i preddelinkventnih aktivnosti.
(Kolektivni odgovor na zločin) Uzimanje pravde u ruke – Prvi oblik kolektivnog reagovanja na zločin je uzimanje zakona u svoje ruke od strane građana. Takve pojave nisu samo deo istorije i ne predstavljaju samo pojedinačne incidente ogorčenih ljudi šokiranih brutalnošću dela učinioca. Naproti, i u naše vreme, događa se zbog opšteg beznađa i stalnog jačanja kriminaliteta građani preuzmu kontrolu nad kriminalitetom i to na svoj način.
Jedan od takvih primera je Brazil gde je porast stope kriminaliteta u Rio de Žaneiru i Sao Paolu doveo do raznovrsnih odgovora stanovništva. Na kraju, došlo je do dramatičnog odgovora građana na neefikasnost sistema krivičnog pravosuđa: počeli su da linčuju sumnjive prestupnike. U početku to su činili učiniocima gnusnih zločina kao što su silovanje dece i sadistička ubistva. Kasnije, i krađa novčanika bila je dovoljna da se na licu mesta presudi prestupniku.
Samoorganizovanje građana – učešće građana u organizovanoj samozaštiti po pravilu je na dobrovoljnoj osnovi koja ima crte samoorganizovanja, a cilj je zaštita ljudi i movine od kriminaliteta na određenom području, pre svega, u lokalnoj zajednici.