Sadržaj
Prolog
3
1: Vrhunac odvajanja
4
2: Roba kao spektakl
9
3: Privid jedinstva i podeljenosti
13
4: Proletarijat kao subjekt i predstava
18
5: Vreme i istorija
34
6: Spektakularno vreme
40
7: Upravljanje prostorom
43
8: Negacija i potrošnja u kulturi
46
9: Materijalizovana ideologija
53
Predgovor za četvrto italijansko izdanje
56
Predgovor za treće francusko izdanje
65
Gi Debor: bibliografija i drugi izvori
67
Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
67
Filmovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
67
Nekokoliko biografija i antologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
67
Postojeći prevodi (Gi Debor i SI) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
68
www . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
68
2
1: Vrhunac odvajanja
„U sadašnje vreme, koje prednost daje znaku nad onim što je označeno, kopiji nad originalom,
predstavi nad stvarnošću, pojavnosti nad suštinom… istinito se smatra profanim, a samo je
iluzija sveta. Tačnije, sveto se uvećava u meri u kojoj istinito uzmiče, a iluzija pojačava, tako
da najvišem stepenu iluzije odgovara najviši stepen svetosti.“
— Fojerbah, iz predgovora za drugo izdanje
Suštine hrišćanstva
1. U društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je predstavljen kao
ogromna akumulacija
prizora
. Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno
je u predstavu.
2. Slike odvojene od svih aspekata života stapaju se u jedinstveni tok stvari, u kojem pret-
hodno jedinstvo života više ne može ostvariti. Fragmentarno opažana stvarnost regrupiše
se u novo, sopstveno jedinstvo, kao odvojeni lažni svet, predmet pûke kontemplacije. Spe-
cijalizacija slika sveta dostiže vrhunac u svetu nezavisnih slika, koje obmanjuju čak i same
sebe. Spektakl je konkretizovana inverzija života, nezavisno kretanje neživota.
3. Spektakl se u isto vreme ispoljava kao sâmo društvo, kao deo društva i kao sredstvo
objedinjavanja. Kao deo društva, to je fokusna tačka naše vizije i svesti. Sâma činjenica
da je reč o odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenu obmane i lažne
svesti: jedinstvo koje spektakl postiže nije ništa drugo do zvanični jezik opšteg odvajanja.
4. Spektakl nije samo skup slika; to je društveni odnos između ljudi posredovan slikama.
5. Spektakl se ne može shvatiti samo kao vizuelna obmana koju stvaraju masovni mediji.
To je pogled na svet koji se materijalizovao.
6. Sagledan u celini, spektakl je u isto vreme rezultat i cilj vladajućeg oblika proizvodnje.
On nije samo dekor stvarnog sveta, već sâmo srce nestvarnosti ovog društva. U svim po-
sebnim aspektima – vestima, propagandi, reklami, zabavi – spektakl predstavlja vladajući
oblik života. To je sveprisutna afirmacija već napravljenih izbora, kako u oblasti proizvod-
nje, tako i u oblasti potrošnje vezane za tu proizvodnju. I oblik i sadržaj spektakla služe
kao potpuno opravdanje uslova i ciljeva postojećeg sistema. Spektakl je i stalno prisus-
tvo tog opravdanja, jer on uspostavlja monopol nad najvećim delom vremena koje ljudi
provode van sâmog procesa proizvodnje.
7. Sâmo odvajanje je sastavni deo jedinstva sveta, globalne društvene prakse podeljene na
stvarnost i sliku. Društvena praksa, koja stoji naspram prividno nezavisnog spektakla, u
isto vreme je i celina koja sadrži taj spektakl. Ali, unutrašnjni rascep izobličuje tu celinu,
do te mere da spektakl izgleda kao njen jedini cilj. Jezik spektakla sastoji se od
znakova
vladajuće organizacije proizvodnje – znakova koji su u isto vreme i krajnji proizvod te
organizacije.
8. Odnos spektakla i konkretne društvene aktivnosti ne može se sagledati apstraktno: sva-
ka strana te suprotnosti i sama je podeljenja. Spektakl, koji falsifikuje stvarnost, proizvod
4
je sâme te stvarnosti. Obrnuto, stvarni život je materijalno prožet kontemplacijom spek-
takla i na kraju ga potpuno upija i počinje da se ravna po njemu. Objektivna stvarnost
prisutna je u oba ta aspekta. I jedna i druga strana, ustanovljene na taj način, preobraža-
vaju se u sopstvenu suprotnost: stvarnost se pojavljuje u granicama spektakla, a spektakl
postaje stvarnost. To uzajamno otuđenje čini suštinu i temelj celokupnog postojećeg po-
retka.
9. U
potpuno izokrenutom svetu
, istinito je trenutak lažnog.
10. Pojam spektakla povezuje i objašnjava širok spektar naizgled nepovezanih pojava. Pri-
vidna različitost i kontrasti između tih pojava izviru iz društvene organizacije pojavnosti,
ispod koje treba prepoznati njenu pravu prirodu. Sagledan u njegovim okvirima, spektakl
je afirmacija pojavnog i izjednačavanje celokupnog društvenog života ljudi s tom pojav-
nošću. Ali, kritika koja zahvata sâmu suštinu spektakla otkriva u njemu samo vidljivu
negaciju života – negaciju koja je postala vidljiva.
11. Da bismo opisali spektakl, njegov nastanak, način funkcionisanja i snage koje mu se
suprotstavljaju, moramo napraviti neke veštačke razlike. U analizi spektakla prinuđeni
smo da u izvesnoj meri koristimo jezik sâmog spektakla, utoliko što se krećemo kroz
oblast metodologije društva koje sebe izražava kroz spektakl. Naime, spektakl je u isto
vreme i jezik i program naše društveno-ekonomske formacije. To je istorijski trenutak u
kojem smo zatečeni.
12. Sâm spektakl predstavlja sebe kao široku i nedostupnu stvarnost koja nikada ne može
biti dovedena u pitanje. Njegova jedina poruka glasi: „Ono što se vidi je dobro, ono što je
dobro vidi se.“ Pasivni pristanak, koji spektakl zahteva, zapravo je već efikasno nametnut
njegovim monopolom nad pojavnošću, načinom na koji se pojavljuje, koji ne ostavlja
nimalo prostora za bilo kakav odgovor.
13. Tautološki karakter spektakla potiče iz činjenice da su njegov cilj i njegova sredstva
identični. To je sunce koje nikada ne zalazi nad carstvom moderne pasivnosti. Ono pokri-
va ceo globus, večito se kupajući u sopstvenoj svetlosti.
14. Moderno industrijsko društvo je suštinski, a ne slučajno ili veštački spektakularno. Za
spektakl – vidljivi odraz vladajućeg ekonomskog poretka – ciljevi su ništa, razvoj je sve.
Spektakl ne teži ničemu drugom do sebi samom.
15. Kao nezaobilazni pogon za pakovanje svega što se danas proizvodi, kao opšta artiku-
lacija principa na kojima počiva sistem i kao razvijeni ekonomski sektor, koji direktno
proizvodi sve veću količinu slika–stvari, spektakl je
glavni proizvod
današnjeg društva.
16. Spektakl je u stanju da podredi sebi ljude, upravo zato što ih je ekonomija već potpuno
podredila svojim ciljevima. Spektakl nije ništa drugo nego ekonomija koja se razvija zbog
sebe same. To je, u isto vreme, veran odraz proizvodnje stvari i izobličujuće opredmećenje
samih proizvođača.
17. Prvi stepen u dominaciji ekonomije nad društvenim životom ispoljava se kao očigled-
na degradacija
biti
u
imati
: ljudsko ostvarenje više se ne izjednačava sa onim što neko
jeste, već sa onim što poseduje. U sadašnjem stadijumu, kada društvenim životom pot-
puno dominira akumulirana ekonomska proizvodnja, dolazi do opšteg pomaka od
imati
ka
izgledati
: Sveukupno „imanje“ sada mora da obezbedi prestiž i postigne krajnji cilj
kroz svoj pojavni oblik. U isto vreme, individualna realnost je postala društvena, u smislu
5
postali potpuno zavisni od tih sredstava za trenutnu komunikaciju, onda je to zato što je
ta „komunikacija“
suštinski jednostrana
. Svi mediji preporučuju se vladarima postojećeg
poretka kao sredstvo za sprovođenje posebnih oblika upravljanja. Društvena podela iz-
ražena kroz spektakl neraskidivo je vezana za modernu državu – taj proizvod društvene
podele rada, koji je u isto vreme glavni instrument klasne vladavine i koncentrisani izraz
svih društvenih podela.
25.
Odvajanje
je alfa i omega spektakla. Institucionalizacija društvene podele rada u obliku
klasne podele je iznedrila prethodni, religiozni oblik kontemplacije: mitski poredak kojim
se svaka vlast oduvek kamuflirala. Religija je afirmisala kosmički i ontološki poredak, ko-
ji je odgovarao interesima gospodara, tumačeći i ulepšavajući sve što je društvo
trebalo,
a nije moglo da obezbedi
. U tom smislu, svaka odvojena vlast je uvek bila spektakularna.
Ali, nekadašnja opšta odanost jednoj religioznoj predstavi bila je samo izraz opšteg ose-
ćanja gubitka, imaginarna kompenzacija za bedu konkretne društvene aktivnosti, koja se
još doživljavala kao jedini mogući uslov egzistencije. Nasuprot tome, moderni spektakl
precizno utvrđuje šta društvo
može da obezbedi
, ali tako što strogo razdvaja
moguće od
dopuštenog
. Spektakl čini ljude nesvesnim promena uslova njihove praktične egzistencije.
To veštačko božanstvo stvara sâmo sebe i nameće sopstvena pravila. Ono se otkriva u
svojoj pravoj prirodi: kao autonomno razvijena, odvojena sila, zasnovana na sve inten-
zivnijoj proizvodnji, koja nameće sve veću podelu rada na parcijalne pokrete diktirane
kretanjem mašina, a za potrebe tržišta, koje se neprestano širi. U takvom razvoju, svaka
zajednica i svaka kritička svest iščezavaju; snage koje su se u tom procesu razvijale kao
razdvojene još se nisu ujedinile.
26. Opšte odvajanje radnika od proizvoda rada teži da eliminiše svaku zaokruženu svest
o ostvarenoj aktivnosti i svaku direktnu, ličnu komunikaciju između proizvođača. Sa sve
većom akumulacijom odvojenih proizvoda i sve većom koncentracijom proizvodnog pro-
cesa, dostignuća te aktivnosti i komunikacija postaju monopol onih koji upravljaju siste-
mom. Trijumf tog ekonomskog sistema, zasnovanog na odvajanju,
proletarizuje
ceo svet.
27. Zahvaljujući uspehu takvog načina proizvodnje, čiji je glavni proizvod samo odvaja-
nje, konkretno iskustvo, koje je u ranijim društvima bilo vezano za ljudski rad, zamenjuje
se, makar duž ivica sistema, izjednačavanjem života sa neradnim vremenom, sa neaktiv-
nošću. Ali, takva neaktivnost ni u čemu nije oslobođena od proizvodne aktivnosti: ona
je i dalje potpuno zavisna od nje, kao nelagodno i opčinjeno pokoravanje zahtevima i
posledicama proizvodnog sistema. Sâmo to stanje jeste jedna od posledica sistema. Nema
slobode izvan žive aktivnosti; spektakl zato poništava svaku aktivnost, pošto je celokupna
stvarna aktivnost prisilno stavljena u funkciju globalne izgradnje spektakla. Na taj način,
ono što se naziva „oslobođenjem od rada“, slobodno vreme, nije ni oslobođenje od rada,
niti oslobođenje od sveta oblikovanog tim radom. Nijedna aktivnost koju je rad oteo ne
može se ponovo osvojiti ako ostajemo podređeni proizvodima tog rada.
28. Vladajući ekonomski sistem je
začarani krug izolacije
. Njegove tehnologije zasnivaju
se na izolaciji i samo je uvećavaju. Od automobila do televizije, robe koje spektakl
bi-
ra da proizvodi
istovremeno služe i kao oružje za efikasnu odbranu uslova koji stvaraju
„usamljenu gomilu“. Spektal uvek iznova stvara sopstvene pretpostavke, na sve konkret-
niji način.
29. Spektakl je nastao iz izgubljenog jedinstva sveta, a ogromna ekspanzija modernog
spektakla otkriva svu veličinu tog gubitka: pomeranje svakog individualnog rada i svih
7
