Država – nastanak, pojam i elementi države

ДРЖАВА – настанак, појам  и елементи државе 

Настанак државе 

 
О настанку државе постоје бројне, веома разноврсне теорије. 

Теолошко  (религиозно)  објашњење  настанка  државе  имало  је  циљ  да  државну 

власт  прогласи  за  свету  и  недодирљиву.  Према  њој  „свака  власт  је  од  Бога“.  Владар  је 

представник бога на земљи, божји посланик, те према томе и он свој легитимитет заснива 

на  божанском  пореклу.  Поданици  морају  да  се  односе  према  таквом  владару  и  таквој 

држави са понизношћу и страхом, који осећају и према другим божанским појавама. Ова 

теорија везује се за стару античку мисао, да би из ње била преузета и пренета у средњи век, 

где је нарочито наглашавана и развијана. 

У средњем веку, поред религиозне (теолошке) јако је наглашавана и патријархална 

теорија. Патријархална теорија државу схвата као продужетак и развој породице. Развојем 

породице, она прераста у род и племе, а оно у државу. Пошто се држава схвата као једна 

проширена породица, онда њом треба да управља владар као што отац (патер) управља у 

породици, односно старешина у роду или племену.  Ова теорија је оправдавала све облике 

ауторитарне монархистичке власти јер је монарха схватала као продужетак ауторитета оца 

породице. Ова теорија је неприхватљива, јер, се државна организација заснива, углавном 

на  територијалним,  а  породица  на  крвносродничким  везама,  власт  старешине  рода  се 

заснива на моралном, а старешине државе на принудном ауторитету. 

Биолошка  (органска)  теорија  настанак  и  функционисање  државе  и  њених  органа 

објашњава  аналогијом  са  телесним  органима  човека  (и  других  живих  бића).  Спенсер 

државу види као јединствену целину која функционише слично живом организму, односно 

људском телу. Као што човек има мозак, тако држава има владу. Руке и ноге одговарају 

улози и значају сељака и радника. Ова теорија жели да истакне да целина доминира над 

деловима  и  да  у  држави  може  бити  склада  и  развоја  само  ако  сви  делови  беспрекорно 

поступају по „сигналима“ и командама које добијају од мозга, односно владе. Из тога следи 

да  се  у  држави  као  целини  и  њеним  појединачним  деловима,  рецимо,  класама,  ништа 

битно не може мењати, јер је то природни ред ствари. Ове теорије, државу поистовећују са 

друштвом што представља озбиљни недостатак. 

Према теорији друштвеног уговора, људи својим договором стварају државу да би 

успоставили поредак у друштву какав им одговора. Ради се о добровољном преносу дела 

природних права и суверенитета на државу, која је дужна да им обезбеди једнака права у 

државним институцијама. Ова теорија иако има генезу у античкој мисли (Питагора, Епикур, 

Лукреције Кар), оживљена је и развијана у периоду борбе против феудализма, у 17. и 18. 

веку, као критика феудалних теорија о божанском пореклу државе. У поменутом периоду 

њу су нарочито развили Хобс и Русо. 

Према Хобсу, нагон за самоодржањем приморава људе да првобитно стање „рата 

свих против свију“ превазиђу тако што се здружују у заједницу – стварају државу, а своја 

права  уговором  преносе  на  једно  лице  или  на  савет.  Тако  владар  или  савет  имају 

неограничену власт, јер су је појединци уговором добровољно и апсолутно пренели на њих. 

Према Русоу држава настаје из потребе да се регулишу настале супротности међу 

људима.  Људи  схватају  да  супротност  приватних  интереса  могу  да  превазиђу  само  ако 

установе заједничку власт и на њу пренесу своја права. При томе, народ је врховни суверен 

и може да смени владара уколико он не заступа његове интересе.  

У теорију друштвеног уговора уграђена је хумана и демократска идеја да људи имају 

„природно право“ да утичу на државну власт, да је мењају и прилагођавају себи и својим 

потребама  и  интересима.  Међутим,  држава  није  стварно  настала  простом  вољом  и 

договором људи него у много сложенијем спонтаном историјском процесу.  

Теорија  силе  (Диринг,  Гумплович,  Опенхајмер)  настанак  државе  објашњава  као 

резултат  примене  организованог  насиља,  потчињавања  и  експлоатације  једних 

друштвених група од стране других.  Према овој теорији, државе настају тако што јача и 

војнички боље организована племена (обично сточарско-номадска) поробљавају она која 

су војнички слабија (обично ратарска) и тако своју покретну војну организацију стапају са 

стабилном територијалном организацијом ратара, чиме стварају државу. 

Позитивна страна ове теорије је у томе што настанак државе објашњава одређеним 

факторима унутар самог друштва, одређеним специфичним односима међу људима, а не 

Са правног становишта, државу можемо одредити као најзначајнији облик правно-

политичког организовања становништва које живи на одређеној територији. 

Реч држава потиче од глагола држати који указује на организацију која посредством 

јавне власти, неко становништво држи на некој територији. Из овог произилазе и основни 

елементи сваке државе:  

1.

Територија  која  има  прецизно  одређене  границе  до  којих  се  простире 

државна власт 

2.

Становништво које насељава дату територију, поштује успостављену власт и 

прихвата њену политику (начело легитимитета власти) 

3.

Суверена  јавна  власт  која  самостално,  као  врховна  власт  на  одређеној 

територији (начело суверенитета), управља друштвом, користећи средстава 

која су правно прописана (начело легалитета). 

Друштвени сукоби 

Појам и врсте друштвених сукоба 

Сукоби су стална појава у друштвеном животу.  

Постоје    различите    врсте    сукоба:    економски,    политички,    идеолошки,    класни, 

расни,  генерацијски,  верски,  радни  итд.  Они се остварују између различитих субјеката и 

на  различитим  нивоима:  између  појединаца,  група,  група  и  појединаца,  али  и  између 

широких социјалних блокова – партија, класа, нација, вера, раса.  

Социолози разликују сукобе у друштву од друштвених сукоба. 

Сукоби  у  друштву  веома  су  чести.  Готово  су  редовна  појава.  Њихови  носиоци  су 

појединци  или  мање  друштвене  групе.  Њихово  постојање  и  разрешавање  не  оставља 

крупне последице у друштву.  

Друштвени  сукоби  су  ређа  појава.  Носиоци  друштвених  конфликата  су    некада  

веома  масовни,  бројни.  Често  су  то  читави  блокови  друштва  - припадници различитих 

професија, класа, нација, раса, вера. Њихово постојање и разрешавање доводи до крупних 

потреса и радикалних промена у друштву.  

Најчешћи  друштвени  сукоби  су  :  професионални,  класни,  национални,  расни, 

верски.  

Друштвени  сукоби  најширих  размера  испољавају  се  и  разрешавају  у  облику  рата. 

Три основне врсте друштвених сукоба су:  

1.

класна борба,  

2.

социјалне револуције и  

3.

рат.  

Настанак 

идеологије 

условљен 

је 

одређеним 

друштвено-економским 

предусловима.  Ради  се,  пре  свега,  о  одређеном  степену  развитка  производних  снага, 

друштвеној подели рада и настанку вишка рада, односно вишка производа. Настанак вишка 

производа  представља  материјалну  основу  за  појаву  приватне  својине  и  настанак  класа. 

Управо тај степен развоја производних снага када је настао вишак производа, створио је 

потребне и довољне услове за настанак идеологије и идеолога као једне мислеће групе, 

која може живети и опстати искључиво на бази обављања мисаоних активности. 

Што  се  тиче  односа  идеологије  према  друштвеној  свести, очито  је  да  ту  постоје  и 

квалитативне и квантитативне разлике. Друштвена свест може бити и класна кад одражава 

класно  друштвено  биће,  али  и  условно  класна  (социјалистичка  друштвена  свест),  па  и 

бескласна (комунистичка друштвена свест). Идеологија је увек класно условљена, класна. 

Управо  због  овога  друштвена  свест  је  шири  појам  од  појма  идеологије.  У  њу  се 

сливају и кроз њу се преламају различите идеологије које она обједињује. Постоји једна 

друштвена  свест,  а  онолико  идеологија  колико  има  посебних  класа  у  друштву.  Што  је 

друштво  класно  разуђеније,  класно  издиференцираније,  то  има  више  идеологија,  више 

различитих погледа на свет. 

Основне  социјалне  функције  идеологије  су:  интегративна,  мобилизаторска  и 

усмеравајућа. 

Суштина  интегративне  улоге  је  у  обједињавању,  повезивању,  зближавању 

припадника  одређене  класе.  Тиме  се  формира  свест  о  припадности  одређеној  класи. 

Формирањем  одређене  класне  свести  формира  се  и  биће  класе:  припадници  одређене 

класе схватају да имају истоветан положај у друштву, да им је истоветна шанса у односу на 

будућност, да им је иста историјска судбина. 

Друга основна функција идеологије је мобилизаторска. Њена суштина се састоји у 

подстицању, покретању, мобилисању припадника одређене класе. 

И трећа основна функција идеологије је усмеравајућа. Није задатак идеологије само 

у  томе  да  обједини  и  мобилише  припаднике  одређене  класе,  већ  и  да  их  усмери  ка 

одређеним социјалним циљевима, али и да их одврати од неких циљева.  

Поред  тога  што  је  задатак  сваке  идеологије  да  припаднике  одређене  класе 

обједини, мобилише и усмери ка постизању одређених социјалних вредности, она са друге 

стране,  код  припадника  супротне  класе  треба  да  оствари  супротне  ефекте  –  да  их 

дезинтегрише,  демобилише  и  дезоријентише.  То  се  постиже  системом  индоктринације, 

пропаганде, ширењем различитих гласина, полуистина, па и целих лажи. 

Капиталистичко друштво 

Процес  дезинтеграције  феудализма  и  настајања  капитализма  одвијао  се 

неравномерно,  неједнако  и  доста  дуго.  Између  појединих  земаља  било  је  разлике  у 

времену,  начину  и  условима  под  којима  је  настајао.  Ипак  свуда  је  био  исти  историјски 

смисао  –  рушење  феудалних  и  стварање  нових  буржоаских  односа  који  ће  обезбедити 

довољно простора за даљи развој производних снага. 

Просторно - географски посматрано, клице капитализма се зачињу најпре у малим 

државицама данашње Италије, а као начин производње он се појављује у данас развијеним 

земљама Европе - Енглеској, Француској, Немачкој и земљама Бенелукса. 

На настанак и афирмацију капиталистичког начина призводње утицао је читав сплет 

фактора: развој средстава за производњу (проналазак и примена, прво веома простих, а 

касније  све  сложенијих  машина);  низ  техничких  проналазака  (компас,  штампа,  барут); 

велика географска открића (Кристофер Колумбо је открио Америку 1492., а Васко де Гама 

је пронашао поморски пут за Индију око Африке 1498.) услед којих  је дошло до великог 

прилива  племенитих  метала  са  различитих  континената  у  Европу;  развој  занатства  и 

трговине; знатно увећање зеленашког и трговачког капитала. 

Распадање натуралне и докапиталистичке ситноробне пољопривредне производње 

у селу и ситно занатске производње у граду и њихово прерастање у капиталистичко робно-

новчану  производњу  означило  је  и  процес  замене  феудалног  начина  производње 

буржоаским. 

Усмеравањем  трговачког  капитала  на  производњу  створена  је  материјална 

основица за концентрацију средстава за производњу и настанак  буржоазије,  на једној, и 

експропријацију  ситних  власника,  односно  концентрацију  радне  снаге  и  настанак 

пролетаријата, на другој страни. 

Тај  процес  концентрације  средстава  за  производњу  и  радне  снаге,  односно 

настајање буржоазије и пролетаријата, оствариван је посредством различитих економских 

и ванекономских фактора.  

Економски  фактори,  заснивају  се  на  развоју  средстава  за  производњу  у  процесу 

друштвене  поделе  рада,  услед  чега  долази  до  унапређења  пољопривредне  и  занатске 

производње, њене све веће оријентације на тржиште и до развоја трговине. 

Упоредо са овим, дошло је до великог развоја техничких, природних и географских 

наука,  што  је  омогућило  низ  проналазака,  велика  географска  открића,  која  су  са  своје 

стране, дала нове импулсе развоју тржишта и трговине. 

Односи  на  тржишту  који  се  све  више  развијају  доводе  до  економске  и  социјалне 

диференцијације. На једном полу све више се богате и шире своју економску базу имућнији 

трговци,  занатлије,  зеленаши,  а  на  другом  полу  све  више  се  диференцирају  ситни,  па  и 

средњи сељаци, трговци, занатлије, чија се скучена економска база све више топи и нестаје 

под притиском снажне конкуренције. 

Иако су бројни економски фактори доводили до све већег убрзања општег процеса 

настанка  капитализма,  буржоазија,  која  се  најпре  економски,  а  затим  и  политички 

оформљавала, била је незадовољна темпом и интензитетом тога процеса, па је желела да 

га убрза. За то је користила низ мера које се у теорији називају - првобитна акумулација 

капитала.  Основицу  читавог  овог  процеса  чини  експропријација  пољопривредног 

произвођача, одвајање сељака од земље. Процес првобитне акумулације капитала Маркс 

схвата као “историјски процес растављања произвођача од средстава за производњу”.  

Првобитна акумулација капитала се није остваривала само насилним протеривањем 

сеоског  становништва  са  земље  и  њиховим  претварањем  у  пролетаријат,  већ  је  била 

помогнута и низом других мера - пореска, царинска политика, колонијална освајања и др. 

Све те мере су имале за циљ да насилним, ванекономским путем убрзају процес настанка 

капитализма.  

Од свог настанка, до данас, капитализам је прошао кроз неколико фаза - либерални, 

монополски и државни капитализам. 

Либерализам  или  домонополски  капитализам  је  прва  фаза  у  настанку 

капитализма,  која  је  трајала  од  15.  до  краја  19.  века.  Он  се  још  назива  и  класични 

капитализам,  јер  је  постојало  слободно  и  несметано  деловање  тржишта  и  слободно 

испољавање  приватне  иницијативе  произвођача.  Они  сами  одлучују  где  да  уложе  своја 

и  национално-ослободилачких  покрета.  Да  би  се  ублажиле  све  те  супротности  у 

националним и светским оквирима, тражи се повећана интервенција државе, чиме заправо 

и настаје и нова фаза у развоју капитализма  – државни капитализам. У тој фази држава 

преузима  на  себе  извесне  функције  које  је  у  класичном  капитализму  имао  искључиво 

приватни  капитал.    Са  постепеном,  благом,  а  касније  све  интензивнијом  интервенцијом 

државе,  заувек  су  разбијене  илузије о  слободном  развоју  капитализма  и  слободној  игри 

тржишних  законитости  у  њему.  Почетак  те  интервенције  се  обично  везује  за  Велику 

привредну кризу од 1929. до 1932. године.  

Међутим,  државни  капитализам  не  мења  битно,  квалитативно,  капиталистичке 

производне  и  својинске  односе.  Својински  односи  и  даље  остају  експлоататорски.  Услед 

државне интервенције мења се карактер приватне својине, а јача сектор државне, односно 

јавне  својине.  Шири  се  сектор  државне  својине  над  средствима  за  производњу,  који 

представља једну од основних полуга капиталистичког механизма. 

Држава  преузима  да  непосредно  и  посредно  управља  кључним  привредним 

гранама  –  енергетиком,  транспортом,  извесним  гранама  рударства,  хемијском,  војном 

индустријом и сл. Остварјујући непосредну контролу над кључним гранама, држава може 

да утиче на усмеравање производње не само у њима већ, преко њих, и на остале гране. 

КАСТЕ И СТАЛЕЖИ  

Касте представљају затворене, ендогене друштвене групе. Статус, права и дужности 

припадника  појединих  каста  одређене  су  и  санкционисане  друштвеним  прописима  – 

обичајима  и  религијом.  Кастинска  диференцијација  датира  још  из  периода  распадања 

првобитне  заједнице  а  настаје  на  бази  друштвене  поделе  рада,  као  резултат  још  увек 

недовољно  развијених  класних  односа.  Отуда  је  кастинска  структура  карактеристична 

нарочито  за  она  друштва  у  којима  се  класна  диференцијација  вршила  споро  (Индија, 

Египат).  У  Индији  је  кастинска  подела  дошла  до  највећег  изражаја.  Мануовим  законом 

одређене су четири касте: брахмани (свештеници), кшатрије (племство и ратници), вајсије 

(трговци и занатлије) и судре (сељаци). Изван каста постојале су парије. Услед друштвене 

поделе рада, племенских и културних разлика дошло је до даље диференцијације унутар 

тих основних структура, што је имало за последицу стварање око 3.000 каста и подкласта, у 

оквиру  индијског  друштва.  За  индијски  кастински  систем  се  каже  да  је  био  врло  строг  и 

издиференциран.  Кастинска  припадност  је  наследна  –  свако  припада  касти  из  које  му 

потичу родитељи. Свака каста има свој начин живота, исхране, одевања и друго. Забрањен 

је контакт између каста, а посебно виших са најнижим – судрама. Уколико се ова забрана 

наруши, прекршиоци бивају искључени из касте и постају парије. Такви су могли да се баве 

само најнижом врстом посла. Живели су ван градова и сваки контакт са вишим кастама им 

је забрањиван.  

Рушење кастинског система је био дуг и тежак процес у оквиру индијског друштва. 

Он је формално укинут 1950. године. Међутим, тај процес наилази на тешкоће због  врло 

снажног конзерватизма и традиционализма који се тешко руше само формално правним 

актима.  Посебан  отпор  рушењу  кастинског  система  пружају  припадници  тзв.  хинду 

религије, јер тај систем сматрају религијском институцијом божанског порекла.  

Сталежи  су  затворене,  стабилне  и  уобличене  друштвене  групе  унутар  које  су 

индивидуе  повезане  одређеним  друштвеним  правилима  –  правним  нормама. 

Претпоставка  за  настанак  сталежа  је  да  постоји  већ  започет,  али  недовољно  развијен  и 

снажан  процес  класне  диференцијације  друштва  из  које  израста  и  подела  на  касте,  а 

касније на сталеже. Зато сталежи у средњем, значе исто што и касте у старом веку. Отуда и 

КЛАСЕ – настанак и појам 

Настанак класе 

О настанку класа постоје различита схватања: религиозно, биолошко, психолошко и 

теорија  силе.  У  робовласништву  се  постојање  класа  сматрало  природном  појавом,  а  у 

феудализму као резултат божје воље.  

Према  Марксистичкој  теорији  класе  су  друштвена  и  историјска  категорија. 

Друштвена категорија значи да нису настале ни божјом вољом, ни применом силе, ни због 

постојања различитих раса, ни због урођених предиспозиција људи, већ да су настале као 

резултат људске акције, у реалном процесу друштвеног живота. Укратко, класе су створили 

сами  људи.  Констатација  да  су  класе  историјска  категорија  говори  да  класе  не  постоје 

одувек,  од  кад  постоји  човек,  свет,  већ  да  су  настале  тек  на  одређеном  степену  развоја 

друштва.  Значи  друштво  се  хиљадама  година  развијало  као  бескласно  да  би  се  тек  на 

одређеном степену развоја створиле неопходне и довољне претпоставке за настанак класа.  

Основни  друштвено  економски  предуслови  који  су  условили  настанак  класа  су: 

развој  производних  снага  и  друштвена  подела  рада.  Та  два  процеса,  прожимајући  се 

међусобно,  поспешују  један  другога  и  доводе  до  настанка  вишка  производа.  Вишак 

производа  представља  материјалну  основу  за  настанак  приватне  својине.  Она  пак 

представља друштвену основу за настанак класа, тј. диференцирање људи на власнике и 

невласнике, на богате и сиромашне, екслоататоре и експлоатисане. 

Процес  настанка  класног  друштва  одвијао  се  у  периоду  распадања  првобитне 

људске заједнице. Код различитих народа, одвијао се у различито време – крајем 4000 и 

почетком 3000 год. п.н. ере у долинама река Нила, Еуфрата и Тигра; крајем 2000-1000 год. 

п.н.ере у Индији и Кини, око 1000 године. п.н.ере у Грчкој, а затим и у Риму. Међутим, без 

обзира на то што се настанак класа различито тумачи, и што се процес настајања класа у 

различитим  друштвима  одвијао  у  различито  време,  он  је  свуда  имао  исти  смисао. 

Оствариван  је  распад  родовско-племенске  структуре  првобитне  људске  заједнице,  коју 

каратеришу  односи  једнакости,  равноправности,  солидарности,  сарадње  и  успостављале 

су  се,  најпре  благе,  а  касније  све  дубље  разлике  између  индивидуа,  па  и  читавих 

друштвених  група.  Разлике  које  најпре  постоје  између  индивидуа  (статус,  углед,  моћ), 

развојем друштва све више се повећавају и продубљују, а круг људи који их поседују све 

више се проширује. Настају класе. 

 
Појам класе 

И о појму класа постоје бројна схватања. Сва се она могу поделити на марксистичка 

и немарксистичка. Немарксистичка су бројна и разноврсна. Она у одређивању појма класа 

полазе од различитих критеријума – порекло, статус, углед, моћ, улога, образовање и сл.    

Марксисти класну идентификацију врше преко два основна критеријума – односа у 

производњи  и  односа  у  расподели.  Најчешће  се  наводи  Лењинова  дефиниција  класа: 

„Класе  се  зову  велике  групе  људи  које  се  разликују  међусобно  по  свом  месту  у 

историјски  одређеном  систему  друштвене  производње,  по  свом  односу  према 

средствима за производњу, по својој улози у друштвеној организацији рада, и према 

томе,  по  начину  добијања  и  по  величини  оног  дела  друштвеног  богатства  којим 

располажу.  Класе  су  такве  групе  људи  од  којих  једна  може  да  присваја  рад  друге, 

захваљујући  томе  што  имају  различита  места  у  одређеном  систему  друштвене 

привреде“. 

Лењинова дефиниција класе је добра, јер узима у обзир већи број параметара за 

класну идентификацију. Прва три елемената регулишу однос и положај индивидуа и група 

у  производњи,  док  се четврти  односи  на  сферу расподеле. Међутим,  у ту  дефиницију  се 

морају  укључити  и  неки  нови  елементи,  а  пре  свега  класна  свест  и  друштвена  моћ.  У 

Лењиновој дефиницији класа, класна свест је само имплиците дата, она се подразумева. 

Међутим, класна свест је толико значајна да би морала да се експлиците саопшти. Све док 

је  класна  свест  била  неиздиференцирана  и  нејасна,  мутна,  реаговања  класа  су  била 

спонтана,  спорадична,  неосмишљена  и  неефикасна,  неуспешна.  Са  настанком  класне 

свести, класа је почела да реагује на прави начин, јер је од „класе по себи“ прерасла у „класу 

за  себе“.  Приликом  одређења  појма  класе  мора  се  обавезно  узети  у  обзир  и  питање 

социјалне моћи појединих друштвених група. Чињеница је да у стварном животу питање 

социјалне  моћи,  власти,  ауторитета,  разних  монопола  и  привилегија  доноси  и  велике 

Класна борба 

Под   класном   борбом   подразумева   се   облик   разрешавања   класних конфликата. 

У  сваком  класном  друштву  постоје  две  основне,  антагонистичке  класе  -  власници  и 

невласници средстава за производњу, експлоататори и  експлоатисани, они  који  владају и  

они  са  којима се  влада.  

С обзиром да те две класе имају сасвим супротне друштвено-економске положаје у 

друштву, оне се и различито понашају. Владајућа класа будући да има доминантну улогу у 

друштву, заинтересована је за очување тог система. Експлоатисана класа која веома тешко 

живи, јер читав терет друштва пада на њена плећа, заинтересована је да мења постојећи 

систем.  

Иако  се  класна  борба  води  у  свим  сферама  друштвеног  живота  она  је  ипак, 

најдубља,  најзаоштренија,  па  због  тога  и  најизраженија  у  економској,  политичкој  и 

идеолошкој сфери друштвеног живота. Ти облици класне борбе се не остварују одвојено, 

независно  један  од  другога,  већ  се  преплићу,  чак  и  један  другог  претпостављају  и 

омогућавају, па се и садрже један у другоме. 

Класна  борба  најчешће  почиње  у  политичкој  сфери  друштвеног  живота.  Први 

задатак класне борбе је освајање политичке власти, али то није њен циљ. Прави циљ класне 

борбе  је  освајање  економске  власти.  Освајање  политичке  власти  служи  као  средство  за 

освајање економске власти. Зато у друштву фактички влада онај ко има економску власт, 

онај ко располаже вишком рада који се ствара. 

Да  би  се  освојена  економска  и  политичка  власт  сачувала,  класна  борба  се  мора 

наставити  и  до  освајања  идеолошке  власти.  То  значи  да  се  системом  индоктринације, 

пропаганде, формирањем одговарајућег јавног мњења мора оправдати и штитити освојена 

економска и политичка власт. Те снаге које имају економску, политичку и идеолошку власт 

потпуно  су  се  учврстиле  и  сигурно  владају.  Живе  све  боље  и  настоје  да  освојену  власт 

задрже што дуже. Међутим, оне живе све боље због тога што снаге које су на другом полу 

живе све теже. Њихов објективни положај је све гори, све теже доживљавају терет система 

који почива на њиховом раду. То они осећају најпре објективно, али и субјективно. Почињу 

да формирају свест о томе - почињу да схватају свој положај у систему, узроке њиховог све 

тежег живота, као и своје шансе у односу на будућност. 

Формирањем  класне  свести  те  снаге  почињу  да  се  удружују,  организују  и  да 

колективно  иступају  против  владајућих  структура.  Та  борба  опет  почиње  борбом  за 

политичку,  да  би  се  наставила  борбом  за  економску  и  завршила  освајањем  идеолошке 

власти. Тако се остварује нови циклус класне борбе. И тако стално. Тим циклусима класне 

борбе  врши  се  смена  старих  владајућих  структура  и  долази  до  нових,  као  и  рушење 

неадекватних начина производње и успостављање нових, прогресивнијих.  

У  току  неколико  хиљада  година,  колико  трају  класна  друштва,  смењивале  су  се  и 

форме  и  методе  класних  сукоба:  почев од  незалагања  на раду  и  оштећења  средстава  за 

рад, преко побуна робова у старом веку и многобројних буна и ратова сељака у средњем 

веку, па све до савремене класне борбе коју је започео индустријски пролетеријат од друге 

половине 19. века. 

За  разлику од  побуна  робова  у  старом,  па  и сељака  у средњем  веку,  које  су  биле 

доста спонтане, спорадичне, недовољно организоване и недовољно осмишљене, па због 

свега  тога  и  неуспешне,  буржоазија  у  класну борбу коју води  у току  17.  и  18.  века  уноси 

елементе свесног, али не и довољно организованог. Тек радничка класа у класну борбу коју 

води у 19. и 20. веку уноси и елементе организације, чврстине, дисциплине, упорности и 

доследности. Због тога борба коју она води постаје и много ефикаснија и успешнија. 

представљале,  а  у  многим  елементима  и  данас  важе  као  основне  норме  моралног 

понашања. 

Према вулгарно-материјалистичком схватању, настанак морала не везује се за 

Бога,  већ  за  човека.  Ово  схватање  има  две  варијанте.  Прва,  која  је  настала  у  ранијем 

периоду, везује се за претходно религиозно схватање. По том схватању морал произлази 

из  човекове  суштине.  А  човекову  суштину  је  одредио  Бог,  тиме  што  је  усадио  у  њега 

„унутрашњи божји глас“. То га наводи да чини оно што је добро, а одвраћа га од онога што 

је лоше. И по овом схватању моралне норме су вечне и не зависе од времена и простора. 

Представник оваквог схватања је Е. Кант. Друга варијанта овог схватања, такође, настанак 

морала  везује  за  човека,  за  његову  унутрашњу  суштину,  за  његов  урођени  морални 

инстинкт. По том схватању, морал се третира као биолошка категорија. Управо због тога је, 

и по овом схватању морал урођена, вечита, неисторијска и недруштвена категорија. 

По  марксистичком  схватању,  морал  је  друштвено-историјска  категорија.  То  је 

веома стари облик друштвене свести. Не постоји од кад постоје људи, али настао је веома 

рано  –  још  у  првобитној  људској  заједници.  Настаје  у  друштву  као  резултат  одређеног 

степена развоја људске свести и схватања нужне упућености и међузависности људи једних 

од других, у одређеној људској заједници. Морал стварају људи. Он настаје као резултат 

реалног  људског  понашања.  Зато  је  морал  друштвено  условљен.  Свако  друштво  и  свако 

време ствара морал који му одговара. 

Детерминанте  морала.  Морал одређеног  друштва  обликује  се  под  утицајем  низа 

појава,  фактора,  услова.  Једна  од  најстаријих  и  дуго  времена  најважнијих  детерминанти 

морала била је религија. Морал је настајао и развијао се под њеним утицајем. Критеријум 

доброг  и  зла,  дозвољеног  и  недозвољеног,  моралног  и  неморалног  био  је  однос  према 

црквеним догмама.  

Поред  религије,  морал  одређеног  друштва  обликовао  се  под  утицајем  степена 

развоја производних снага и карактера друштвених односа. С обзиром на ову чињеницу, 

јасно је због чега није било експлоатације у провобитној људској заједници, због чега су 

моралне норме биле јединствене, неподељене, норме дружељубља и солидарности. 

Чим  је  одређени  степен  развоја  производних  снага  довео  до  стварања  вишка 

производа, као материјалне основице за конситуисање новог система друштвених односа 

–  приватно-својинских,  дошло  је  и  до  настанка  нових,  класно-условљених,  двојних 

моралних  норми.  Да  би  се  разбиле  традиционалне,  колективистичке  моралне  норме 

првобитне заједнице и оформила у људима навика поштовања нових норми, израслих и 

оформљених  на  бази  приватне  својине,  било  је  потребно  дуго  времена.  Вековима  је 

требало предузимати веома ригорозне санкције (најјезивија телесна мучења, која су ишла 

чак до смртних казни), да би се људи приморали да поштују нове норме понашања, које су 

израсле  из  приватно-својинских  односа.  Све  ово  је  предвиђено  и  прописано  новим 

правним  нормама.  Из  тога  уочавамо  још  једну  важну  детерминанту  морала  –  правне 

прописе. 

Поред  поменутих,  постоји  и  читав  низ  фактора  који  утичу  на  морал,  као  што  су: 

економски, еколошки, природно-географски и други. 

Настанак  и  развој.  Наука  представља  најмлађи  облик  друштвене  свести.  Она  је 

настала релативно касно. Човеково интересовање за свет који га окружује старо је колико 

и  сам  човек.  Међутим,  у  првим  фазама  развоја  људског  друштва  којима  одговара 

сиромаштво производних снага, недостатак искуства и веома низак степен развоја људске 

свести,  човеково  разумевање  света  имало  је  религиозан,  мистичан  карактер.  Наука  тада 

није постојала. Доминантан облик друштвене свести тада је била религија.  

На  одређеном  степену  развоја  производних  снага  и  свести  људи,  са  настанком 

вишка  производа,  са  поделом  рада  на  умни  и  физички,  створене  су  материјалне 

претпоставке  да  се  појединци  и  одређене  друштвене  групе,  ослобођене  рада  у 

материјалној производњи, могу бавити искључиво мислећим активностима. Тако настаје 

најпре  филозофија,  а  касније  наука,  односно  настаје  филозофија,  а  из  ње  се  касније 

издвајају поједине науке. У почетку се наука развија у оквиру филозофије. Чак се и сама 

филозофија сматрала науком, па чак и „науком над наукама“. 

То  се  временски  подудара  са  настанком  класног  друштва.  Уместо  религиозног 

погледа на свет, формира се нови, рационалнији, филозофски поглед на свет.  

У процесу издвајања појединих наука из крила филозофије најрпе су се издвојиле 

природне  и  примењене,  а  много  касније  друштвене  и  хуманистичке  науке.  Оне  су  дуго 

остале  и  развијале  су  се  у  склопу  великих  филозофских  система.  Социологија  се  међу 

задњима издвојила из крила филозофије и постала самостална друштвена наука. 

Међутим, упоредо са диференцијацијом, остварује се и процес интеграције наука. 

Већ данас је тај процес добио значајне размере. У будућности ће се ширити још више. И тај 

процес интеграције наука је последица општег развоја наука, а посебно појединих. Неке од 

њих су се толико развиле да су се међусобно укрстиле, готово срасле. Тако су од неколико 

разних, посебних наука настале поједине синтетичке науке – биохемија, психосоциологија, 

агроекономија, кибернетика и сл. 

Подела наука. Постоје различите класификације и поделе наука. Те поделе су увек 

релативне и условне. 

Уколико  се  пође  од  предмета  истраживања,  а  то  може  бити  природа,  друштво  и 

човек, онда се све науке могу поделити на природне, друштвене и хуманистичке.  

Природне  науке  (физика,  хемија,  биологија  и  др.)  за  предмет  истраживања  имају 

природу,  односно  појаве,  процесе  и  односе  у  њој.  Оне  истражују  одређене  природне 

појаве, њихову структуру, међусобну повезаност, законитост њиховог развоја. 

Друштвене  науке  (историја,  социологија,  економија  и  др.)  проучавају  друштво  у 

разноврсним облицима манифестације и то како друштво у целини, глобалне феномене и 

процесе, тако и поједине сфере, појаве и законитости друштвеног развитка. 

Хуманистичке  науке  (психологија,  етика,  лингвистика  и  др.)  проучавају  човека  у 

оним  аспектима  у  којима  се  он  испољава  као  специфично  културно  и  духовно  биће  у 

природи и друштву. 

Ова подела науке крајње је условна, јер су у основи све науке хуманистичке – служе 

човековим потребама, његовом савладавању природних и друштвених сила. 

С обзиром на примењени метод, науке се деле на дескриптивне и експликативне. 

При  томе  се  под  дескриптивним  подразумевају  науке  које  појаве  описују,  а  под 

експликативним  оне  науке  које  појаве  објашњавају.  И  та  подела  је  веома  релативна  и 

условна. Дескрипција је само једна од фаза у процесу спознаје научне истине. Без детаљне, 

потпуне и адекватне дескрипције појаве се не могу правилно схватити и објаснити. Зато се 

таква подела може прихватити само утолико уколико заиста постоје науке које су по свом 

карактеру  претежно  дескриптивне  (као  што  је,  рецимо  географија,  анатомија  и  сл.), 

односно науке које су претежно експликативне (рецимо, социологија, економија, физика, 

математика и др.). 

Ако  се  као  критеријум  за  поделу  наука  узме  сврха,  односно  практична 

применљивост, онда се оне могу поделити на теоријске или фундаменталне и примењене. 

У теоријске или фундаменталне науке спадају (природне, друштвене и хуманистичке) јер 

проучавају глобалне законитости у наведеним сферама природног и друштвеног живота. 

Примењене науке (техника, медицина, организација и др.) утврђују поступке и средства за 

најефикасније  постизање  одређених  циљева.  Те  науке  се  могу  развијати  само  на 

теоријским и методолошким сазнањима до којих су дошле фундаменталне науке. Подела 

на теоријске и примењене науке је такође само условна. То је због тога што теоријске науке 

Облици државе 

 
Према организацији врховне власти разликујемо монархију и републику. 

Монархија је облик државе где се на челу налази обично једна личност (краљ, цар). 

Та личност, по правилу, долази на власт наследним путем и врши је доживотно. За своје 

поступке  не  одговара  пред  законом  –  има  личну  неприкосновеност.  У  примитивним 

друштвима  не  постоје  никакви  прописи  којима  се  регулише  владавина  монарха,  док  у 

савременим друштвима постоје извесни прописи. 

Према степену суверености, монархије се деле на апсолутне и уставне. У апсолутној 

монархији, која је, углавном била каратеристична за робовласништво и феудализам, власт 

монарха се ничим не ограничава. У уставној, односно парламентарној монархији, која је 

карактеристична за капиталистички друштвено-економски систем, власт монарха се мање 

или више ограничава уставом или парламентом (који је изборни орган). 

Република је облик државе где се на челу налази једна личност  – председник. Он 

долази на то место, у принципу изборним путем. Избори се врше на одређени временски 

рок.  За  своје  поступке  он  одговара  пред  законом.  Иако  је  републикански  облик  државе 

постојао  и  у  капитализму,  па  чак  и  у  робовласништву  и  феудализму,  он  је  нарочито 

карактеристичан  за  социјализам.  Због  могућности  да  уобличи  демократска  стремљења  у 

савременом друштву овај облик се најчешће среће. 

Према степену суверености, и републике се могу поделити на апсолутне (где постоји 

лична диктатура) и уставне (где је власт шефа државе заснована на уставу). 

Према  односу  између  централних  и  локалних  органа  власти,  државе  могу  бити 

углавном  унитарне  и  федералне.  Унитарна  држава  подразумева  централизовани  облик 

организације  државе  у  смислу  дистрибуције  власти  и  територијалне  организације 

институција  и  државних  служби.  За  такав  облик  организације  користи  се  и  израз 

централизована  држава,  јер  све  долази  из  једног  центра,  нема  поделе  на  аутономне 

јединице, или ако је има, онда је та подела само формална. Локална власт само спроводи 

одлуке централне власти по принципу подређености и субординације. Федерације су такви 

облици организације државе у којима је једна држава подељена на више територијалних 

и политичких јединица које имају своју аутономију у деловању и испуњавању основних 

функција у друштву (републике, покрајине, регије).  

Специфичан  вид  федерације  јесте  конфедерација,  која  представља  савез 

самосталних  држава  које  имају  једно  заједничко  координационо  тело  које  обавља 

минимум функција од интереса за све чланове конфедерације.  Државе се удружују на бази 

конфедеративног уговора, при чему свака од њих задржава свој суверенитет, а на  органе 

конфедерације  преносе  вршење  само  одређених  послова  који  су  строго  предвиђени 

уговором о њеном формирању.  

Према политичком носиоцу државне суверености  државе могу бити аутократије 

(где власт припада једној личности или мањој групи) и демократије. 

Аутократија најчешће означава такву организацију политичке власти у држави која 

је  апсолутна,  неограничена,  концентрисана  у  рукама  појединца  (аутократе).  Он  одлучује 

самостално  и  независно,  а  припадници  одређене  друштвене  заједнице  се  повинују 

његовим нарађењима. Аутократска власт је, у принципу, ван демократске контроле, устава 

и закона. Зато је таква власт по свом карактеру антидемократска. 

Демократија је такав облик уређења политичке власти у држави који омогућује да 

дође  до  изражаја  воља  народа,  тј.  његове  већине.  Воља  народа  је  суштински  елемент 

демократије,  а  демократска  организација  државе  њен  спољни  елемент,  који  омогућава 

остварење оног првог, суштинског елемента. 

друге  стране,  споредне  класе  су  непостојане  и  нестабилне,  како  у  оквиру  једног  истог 

система  где  иду  од  једне  до  друге  основне  класе,  тако  и  са  његовом  променом  где  оне 

настављају да постоје али у другом облику. Будући да нису у директном сукобу са системом, 

показују  се  далеко  еластичније  и  преживљавају  једну  или  чак  и  више  социјалних 

револуција. При томе се мења њихово место и положај у новом друштву: споредна класа 

може  постати  основна  (сељаштво  при  преласку  робовласништва  у  феудализам).  Према 

томе,  једна  од  битних  карактеристика  споредних  класа  је  њихова  нестабилност.  Из 

економске нестабилности (јер су власнички и радни елемент), произилази њихова општа 

нестабилност: политичка, идејна, морална. Стога оне не могу дуго да опстану самостално и 

независно, те морају да се припоје једној или другој основној класи (ређе владаујућој, а 

чешће експлоатисаној класи). Али, и када се приближе једној од основних класа, оне никад 

не  срастају,  никада  се  у  потпуности  не  поистовећују  са  њима.  Увек  задржавају  своју 

посебност. 

ПОЈАМ, ОБЕЛЕЖЈА И ВРСТЕ КУЛТУРЕ 

Култура  је  једно  од  битних  обележја  људског  друштва  које  га  чини  појавом  sui 

generis. Људско друштво се и по томе разликује од других биљних и животињских врста. 

Термин култура латинског је порекла. Потиче од латинске речи kultus – што значи 

обрада  земље,  гајење  биљака  и  животиња.  Сматра  се  да  је  први  употребио  реч  култура 

Цицерон.  Првобитно  значење  речи  култура  означавало  је  деловање  човека  на  природу, 

обраду поља, пољопривреду. И данас се користи израз „пољопривредна култура“. Касније 

се значење те речи проширује, тако да не означава само обраду или неговање тла, већ и 

свако  деловање  човека  на  природу.  При  томе  се  подразумева  и  човекова  природа,  јер 

човек  делујући,  мењајући  природу,  мења  и  самог  себе.  Тако  почиње  све  чешће  да  се 

користи и израз „духовна култура“ у смислу образовања, развоја, „културе духа“. 

Та два појма културе означавају две фазе у развитку човека и друштва. Прва фаза 

„пољопривредна  култура“  подразумева  низак  степен  развоја  средстава  за  рад  и  висок 

степен  човекове  зависности  од  природе.  У  тој  фази  човек  се,  углавном,  прилагођава 

природи.  Друга  фаза  у  развоју  –  „духовна  култура“,  подразумева  висок  степен 

развијености средстава за рад, када се човек не само осамосталио од природе у великој 

мери, већ и снажно утиче на њу. Он у великој мери обликује природу према своме укусу и 

потребама.  

Постоје  два  основна  значења  речи  култура  –  шире  и  уже.  У  ширем  смислу  под 

културом се подразумева целокупно људско стваралаштво – материјално и духовно. Зато 

се говори о материјалној и духовној култури. У ужем смислу под културом се подразумева 

само духовна култура, духовне творевине људи, односно друштвена свест. 

Највећи  број  аутора  схвата  културу  као  целокупност  материјалних  и  духовних 

творевина које стварају људи ради очувања, продужења и развитка своје врсте. 

Најважнији  елемент  духовне  културе  је  језик.  Он  се  разликује  од  осталих  облика 

културе, не само по томе што је најстарији и најзначајнији, већ и по томе што се преко њега 

изражавају  остали  облици  културе  (религија,  уметност,  морал,  филозофија,  наука, 

институција,  на  пример  доступност  образовних  инситуција  преко  система  бесплатног 

образовања.  

Под подкултуром или субкултуром подразумевају се такви културни садржаји и 

облици који се везују за поједине друштвене групе, слојеве или средине (сеоска, градска, 

радничка, источњачка, балканска итд.). 

Под противкултуром или контракултуром подразумевају се појаве и садржаји 

који  се  директно  или  индиректно  сукобљавају  са  важећим,  широко  прихваћеним 

културним  вредностима.  То  се  испољава  на  различите  начине,  почев  од  некултурног 

понашања  (изглед,  одевање,  начин  изражавања),  преко  друштвено  недозвољеног 

понашања (аклкохолизам, коцкање, наркоманија, проституција и сл.), до девијантних, чак 

агресивних понашања (агресија, силеџијство, крађа, криминалитет и др.). 

ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ – настанак, појам и елементи 

 
Настанак политичких партија  

 
Настанак  политичких  партија  везан  је  за  настанак  класног  друштва.  Још  у 

робовласничком систему су постојале одређене политичке партије, или тачније одређена 

политичка  удружења  која  су  стајала  на  челу  класне  борбе.  Та  удружења  представљају 

зачетак  политичких  партија.  Познат  је  Питагорејски  савез  у  великој  Грчкој,  као  партија 

робовласничке  аристократије,  за  борбу  против  демократије.  Такође,  у  времену  продора 

Филипа и Александра Македонског на територију Грчке, постојале су Атинска и Македонска 

партија које су водиле међусобну борбу. Наравно, те политичке партије битно се разликују, 

од  савремених,  модерних  политичких  партија,  које  постоје  тек  од  настанка  буржоаског 

парламентарног  друштва.  Буржоаско  друштво  које  је  укинуло  феудалне  привилегије, 

изградило  је  нову  државу  која  је  грађане  чинила  формално  равноправним  и  политички 

слободним.  Тиме  је  омогућен  слободнији  ток  класне  борбе  и  удруживање  грађана  у 

политичке партије. 

Политичке партије (у данашњем смислу) појављују се најпре у оним земљама где је 

и прво конституисан капитализам као друштвено-економски систем, односно где је класна 

борба била најзаоштренија. Колевка политичке партије, у данашњем смислу речи, била је 

Енглеска. У њој су још 1679. године формиране две политичке партије – торијевци и виговци 

(партије велепоседника и средњих класа). Касније је из прве настала Конзервативна (1824), 

а  из  друге  Либерална  партија  (1832).  Такође  је  из  Фабијанског  удружења  формирана 

Лабуристичка  партија  (1900).  У  САД,  после  Устава,  1787.  године,  јавиле  су  се  такође  две 

партије: федералисти и републиканици. Касније је из прве настала Демократска, а из друге 

Републиканска. 

 
Појам и елементи политичких партија 

 
Политичка партија је добровољна, релативно трајна, политичка организација, 

идејних  истомишљеника,  чији  је  циљ  преузимање  и  вршење  политичке  власти  или 

развоју  и  афирмацији  демократије.  Наравно,  не  финансирају  мале  земље  делатности 

политичких партија у великим земљама, већ обратно. Тиме се директно земље донатори 

укључују у политички живот земаља које примају та средства, утичу на смену владајућих 

партија и гарнитура, на карактер и стабилност политичког система. Крајњи циљ је борба за 

остварење одређених политичких и идеолошких, а преко њих и економских интереса. 

ПОРОДИЦА – Појам, типологије и функције породице 

 
У парцијалним друштвеним групама одвија се само један део друштвених процеса. 

Због тога оне нису довољне саме себи већ су упућене на друге друштвене групе. Парцијалне 

друштвене групе су: породице, класе, политичке партије, државе. 

Породица је основна друштвена заједница, основна ћелија друштва. Да би смо је 

одредили, потребно је разграничити од веома сличних, али и прилично различитих појмова 

као што су брак, сродство и домаћинство. Поред тога, неопходно је указати на универзална 

обележја  породице,  али  и  на  њену  историјску  и  друштвену  променљивост,  односно  на 

различите породичне облике. 

Брак  је  релативно  трајна  (некада  и  доживотна)  друштвено  призната 

биолошко-психолошко-социјална заједница између мушкарца и жене који нису у крвном 

сродству. У савременом друштву, уз формални, све чешће се среће и неформални брак 

(ванбрачне заједнице, кохабитације). 

Брак  (формални  или  неформални)  је  језгро  будуће  породице  и  основ  њеног 

настанка. Зато, брак и породица имају много заједничког. Ипак између њих постоје разлике 

формалног и суштинског карактера. Формалне разлике се односе на величину и структуру, 

а  суштинске  на  карактер  брачних  и  породичних  односа.    Брак  је  ужи  од  породице.  Он 

представља,  пре  свега,  биолошко-психолошко-социјалну  заједницу  између  мушкараца  и 

жене. Породица је шира биолошко-психолошко-социјална и економска заједница, која 

поред  мужа  и  жене  подразумева  и  њихову  рођену  или  усвојену  децу.  Друго,  док  је 

породица  заједница  која  се  заснива  на  крвно-сродничким  односима  (родитељи,  деца), 

савремени  брак  искључује  постојање  таквих  односа  (муж  и  жена  не  смеју  да  буду  у 

међусобном крвном сродству). И треће, брак као ужа заједница, врши одређене функције, 

али породица као шира заједница, обавља и оне функције, које сасвим логично, брак не 

може да врши (рецимо, процес васпитања и образовања деце). 

Сродство  је  настало  као  потреба,  са  једне  стране  да  се  забране  полни  односи 

између  чланова  породице  (забрана  родоскрнављења,  инцест),  а  са  друге  стране,  као 

заснива  на  доминантој  улози  мужа  у  породици),  матријархална  (која  се  заснива  на 

доминантној  улози  жене  у  породици)  и  савремена  или  демократска  (која  се  заснива  на 

равноправности односа између мужа и жене). 

С  обзиром  на  број  мужева  и  жена  у  породици  она  може  бити:  моногамна  (када 

постоји један муж и једна жена), полиандрична/полиандрија (када постоји више мужева и 

једна жена) и полигинична/полигинија (када постоји један муж и више жена). 

С обзиром на број генерација  које су присутне у једној истој породице, она може 

бити  нуклеарна  у  којој  живи  само  нуклеус  породице  –  муж,  жена  и  њихова  деца), 

проширена  (у  којој  живи  више  генерација  или  више  колатералних  сродничких  веза  – 

прародитељи, родитељи и деца) и породична задруга (у којој живи већи број генерација 

као заједнички родови, братства или чак племена).  

 Према породичним циклусима разликујемо: 

1.

Циклус (породица) оријентације. Реч је о тзв. породици порекла. То је породица у 

којој се свако од нас рађа и која нас усмерава у одређеном правцу. Ову породицу 

нисмо ми изабрали, већ она нас. То је породица детињства и младости. 

2.

Брачни циклус – настаје заснивањем брака или ванбрачне заједнице и представља 

почетну  основу за  настанак тзв.  породице  опредељења.  Овај  циклус  подразумева 

учење  партнера  да  функционишу  као  дијада  што  значи  успостављање  граница 

према родитељским породицама, тј. породицама порекла.  

3.

Циклус породица опредељења – прокреације. То је породица коју ми стварамо, коју 

смо  сами  изабрали,  ступајући  у  брак  (или  ванбрачну  заједницу)  и  рађајући  или 

усвајајући децу. Она је породица нашег зрелог периода.  

4.

Циклус  породица  изолације.  Ово  је  породица  наше  старости,  пензионисања, 

повлачења из активног живота, породица када нас и деца напуштају. Тачније то је 

стари  брачни  пар  –  старачка  домаћинства.  То  је  и  завршетак  породичног  циклуса 

(Mladenović, 1991: 189). 

Према томе да ли један или оба родитеља живи са дететом (децом), све породице 

можемо поделити на:  

• 

потпуне (дво-родитељске) и 

• 

непотпуне (једнородитељске).  

Непотпуне  (једнородитељске)  породице  немају  стандардну  структуру.  Оне  се 

састоје  од  једног  родитеља  са  дететом  (децом).  То  су  породице  у  којима  је  „један  од 

родитеља преминуо, разведен, нестао, напустио, непознатог боравишта или се напросто 

никад није желео ангажовати у животу детета. То могу бити и ванбрачне породице То су 

тзв. непотпуне/једнородитељске ванбрачне породице, које се састоје од једног родитеља 

који је ван брака и детета. У том случају, тај родитељ је раскинуо ванбрачну заједницу у 

којој  је  дете  рођено  и  живи  самостално  са  дететом,  или  је  независно  од  постојања 

ванбрачне  заједнице  (ванбрачна  заједница  уопште  није  постојала)  родитељ  (углавном 

мајка, као самица) одлучила да самостално одгаја ванбрачно рођено дете и живи са њим. 

Затим непотпуне/једнородитељске породице су и оне у којима је једном родитељу одузето 

право на родитељску заштиту или пословна способност, који су на издржавању казне или 

на дужем лечењу“ (Fišer et al., 2006:7), као и мигрантске породице (Новаков, 2012: 389). У 

зависности од тога који родитељ живи са дететом, могу се поделити на: једнородитељске 

породице са мајком и једнородитељске породице са оцем. Најчешће се, међутим јављају 

породице  у  којима  је  мајка  једини  родитељ.  Према  начину  настанка,  једнородитељске 

породице могу се поделити на оне које су настале сопственим избором (вољом) и оне које 

су настале стицајем (наметнутих) околности. У првом случају најчешће је реч о женама које 

желе  да  имају  децу  без  заснивања  брачне  (или  ванбрачне  заједнице),  без  животног 

сапутника. У другом случају једнородитељска породица може настати разводом, раставом 

или усред смрти супружника. 

Према томе да ли су родитељи детета у брачној или ванбрачној заједници разликују 

се: 

• 

брачне и  

• 

ванбрачне породице (Mladenović, 1991: 132).  

Брачну  породицу  чине  родитељи  који  су  у  браку  и  њихово  дете/деца. 

Проширавањем  брака,  рађањем  или  усвајањем  деце  формира  се  породица  у 

елементарном смислу (брачна, потпуна нуклеарна породица).  

Поред  ових,  породица  остварује  и  низ  других  функција  –  функција  заштите, 

емотивна, социолошка, психолошка, идеолошка, културна, образовна, естетска, функција 

разоноде и забаве итд. 

КАРАКТЕРИСТИКЕ РАЗВОЈА ЉУДСКОГ ДРУШТВА КРОЗ ИСТОРИЈУ 

Карактеристике  развоја  друштва  најбоље  се  могу  сагледати  њиховим  праћењем 

кроз поједине друштвено-економске формације. По марксистичкој периодизацији постоји 

пет  основних  друштвено-економских  формација:  првобитна  људска  заједница, 

робовласништво, феудализам, капитализам и комунизам.  

Првобитна људска заједница 

Првобитна људска заједница је најстарија друштвено-економска формација. Она је 

најдуже постојала. Претпоставља се да је трајала од 600 до 700 хиљада година. То је читав 

временски период од настанка људског друштва до појаве класа, односно класног друштва. 

Основна  карактеристика  те  друштвено-економске  формације  је  сиромаштво, 

неразвијеност  производних  снага,  општа  зависност  човека  од  природе  и  стихијних 

законитости њеног развоја. Читав тај период се дели на два дела: дивљаштво и варварство, 

а свако од тих раздобља дели се на три ступња: нижи, средњи и виши. 

Дивљаштво представља онај период у развоју људског друштва када човек живи 

скупљачким  начином  привређивања.  Он  не  ствара  услове  егзистенције,  већ  их  затиче  у 

природи. 

На нижем степену дивљаштва човек не производи средства за живот, већ их налази 

у  природи.  Средства  за  рад  не  постоје.  Тада  човек  користи  само  своје  природне  органе: 

руке, нокте, зубе. Уколико користи одређена средства човек их узима онако како су дата у 

природи – дрво, камен.  

На том степену развоја друштва долази до појаве артикулисаног говора, што је доказ 

да се човек одвојио од животињског света и постао друштвено биће. 

Средњи  степен  дивљаштва  карактерише  се  проналаском  ватре,  помоћу трења.  

То човеку омогућује сигурнији положај у природи, као и промену структуре исхране, чиме 

се  мења  његов  физиолошки  изглед.  У  том  периоду  човек  почиње  да  прави  вештачка 

средства као што су небрушено камење (палеолитска оруђа). Такође, прави тојаге и копља 

Рат као облик друштвеног сукоба 

Појам и суштина рата 

Рат  је  најзаоштренији и  најизражајнији  облик  друштвеног  сукоба.  Води  се  између 

најмање две државе, али се може водити и унутар једне земље (грађански рат). Учесници 

у рату користе свој војни потенцијал у облику оружане борбе.  У рату долази до примене 

силе и насиља. 

Пошто је рат најзаоштренији облик политичке борбе, то се он, углавном схвата као 

политички  процес.  Међутим,  рат  није  само  то.  Будући  да  је  политика  само  израз 

економских  интереса,  то  су  суштина  и  узроци  рата  економског  карактера.  Кроз  људску 

историју мењале су се технике и начини вођења рата, али је њихова суштина увек остајала 

иста.  Иницијатори  рата  желели  су  да  освоје  туђе  територије  и  народе  ради  стицања 

материјалног  богатства.  Али,  рат  нема  само  економски  и  политички,  већ  и  идеолошки, 

социјални,  психолошки,  па  и  морални  аспект.  Као  комплексан  друштвени  феномен,  рат 

захвата  све  сфере  друштвеног  живота  и  оставља  крупне  последице  на  опстанак  и  развој 

друштва. 

Врсте ратова 

У  зависности  од  циљева  ради  којих  се  предузимају,  ратови  се  деле  на  нападачке 

(агресивне) и одбрамбене (дефанзивне) односно на праведне и неправедне.  

На  основу  ширине  захвата  ратови  се  деле  на  међунационалне  (међудржавне)  и 

унутрашње (грађанске) односно на светске и локалне. 

У  погледу  коришћења  оружја,  ратови  се  деле  на  конвенционалне  (класичне)  и 

нуклеарне (атомске) ратове. 

Поред наведених постоје и посебни ратови. То су: 

Муњевити рат – суштина тог рата састоји се у изненадном, добро прорачунатом и 

усредсређеном нападу, како би се непријатељ одмах бацио на колена. 

Превентивни рат – који се предузима против државе за коју се сматра, да се пре или 

после, са њом мора ратовати. 

Дуготрајни  ратови  –  у  њима  се  ратне  операције  изводе  дуго,  годинама,  па  и 

деценијама, да би се непријатељске снаге постепено што више исцрпиле. 

 Фронтални  ратови  –  у  којима  се  директно  сударају  велике  групације  зараћених 

страна. 

Герилски или партизански ратови – који се воде са мањим, лако покретним снагама. 

Обично  их  примењују  технички  и  бројчано  слабији  противници.  Редовно  подразумева 

политичку подршку народа на чијој се територији одвијају ратна дејства. 

„Хладни  рат“ –  представља  дубок  и  оштар  сукоб  између  блокова,  који  се  води  на 

глобалном, светском плану. Међутим, због постојања атомског наоружања и на једној и на 

другој  страни  и  могућности  уништења  света  он  се  не  води  као  прави  „врући“  већ  као 

„хладни рат“. Он има све карактеристике рата, води се свим средствима, сем директног, 

оружаног сукоба. 

„Специјални рат“- под њим се најчешће подразумева читав низ мера и активности 

(непријатељска пропаганда, шпијунажа, саботаже, диверзије, коришћење “пете колоне” и 

др.)  једне  државе  према  другој  или  према  више  њих.  Циљ  свих  тих  мера  је  да  се 

противничка  држава  подрије  изнутра  и  ослаби  како  би  се  приморала  на  одговарајуће 

понашање у међународним односима, односно на унутрашње преуређење.  

Последице ратова 

Катастрофалне  су  последице  које  су  ратови  за  собом  остављали.  У  погледу  броја  

људских жртава, подаци показују да је у ратовима који су вођени у 17. веку, само у Европи, 

погинуло око 3 милиона људи, у 18. веку око 5,2 милиона, а у 19. веку 5,5 милиона људи. 

Највећи број људи страдао је у два светска рата. Оба су вођена, као што је познато, у 20. 

веку.  У  Првом  светском  рату  (1914-1918.)  убијено  је  око  10  милиона  људи,  а  преко  20 

милиона  је  рањено  и  осакаћено.  У  Другом  светском  рату  (1939-1945.)  погинуло  је  55 

милиона (од тога 25 милиона цивила), а рањено је 35 милиона.   

Историјски развој религије 

Од настанка па до данас религија је прошла кроз многобројне фазе и облике.  

Анимизам  је  прва  фаза  у  развоју  религије.  То  је  веровање  да  је  читава  природа 

(жива  и  нежива)  испуњена  тајним  силама,  духовима,  односно  да  сваки  предмет,  свака 

појава има своју душу (аниму). Анимизам је имао виши и нижи степен развоја. На нижем 

степену верује се да сваки предмет има неку тајанствену силу у облику душе (аниме) која 

га  покреће.  На  вишем  степену  анимизма  у  људској  машти  ти  духови  постепено  добијају 

људске особине. Они су слични човеку. Имају своју вољу и ћуди. Да би их одобровољили 

људи  су  настојали  да  им  угоде.  Приносили  су  им  различите  жртве,  дарове,  а  најчешће 

различита јела, јер су веровали да се они и хране, да једу и пију.  

У овој фази развоја религије, људи верују да су духови који управљају природним 

појавама ту поред њих, у њиховој близини. То схватање је резултат човекове повезаности 

са  природом.  Чињеница  да  људи  своју  представу  о  вишим  силама  стварају  према  лику 

овоземаљског човека, као и да њихов боравак, у својој машти смештају у њихову природну 

околину, даје тим религијама природни карактер, зато се оне и зову природне религије. 

Тотемизам је друга природна религија. Појављује се на вишем степену дивљаштва, 

када лов и риболов постају основна људска делатност и извор егзистенције људи. Суштина 

тотемизма  је  у  веровању  примитивних  људи  да  потичу  од  неког  претка  (тотема)  који  их 

штити и помаже им у борби са природним стихијама. 

Тотеми су најчешће одређене животиње, а некада и биљке или предмети, које су 

примитивни  људи  обожавали.  Они  су  веровали  да  се  у  тотемима  отелотворила  душа 

њихових умрлих предака и да их они чувају од несреће, као и да им доносе срећу у послу,у 

лову, риболову, сакупљању хране. Свака заједница, род имала је свој тотем – краву, вука, 

тигра, итд. По тотему заједнице су добијале своје називе. Постојало је веровање да тотеми 

са  члановима  рода  чине  једну  целину.  Повреда  тотема  се  строго  кажњавала,  а  убиство 

тотема третирало се као и убиство члана заједнице.  

У каснијим фазама развоја, посебно са преласком од лова и риболова на сточарство 

и  земљорадњу,  животиње  се  више  не  узимају  за  тотеме,  већ  то  постају  разне  природне 

појаве,  као  што  су  сунце,  месец,  звезде,  море,  гром,  ветар,  киша  итд.  Тако  тотемизам 

прераста у култ природе. 

Култ  природе  представља  такав  облик  веровања  где  се  указује  изузетно 

поштовање,  до  обожавања,  оним  природним  појавама  од  којих  зависи  обављање 

делатности од којих људи живе. Од мноштва појава које су обожавали, временом, поједини 

родови  у  зависности  од  делатности  којом  су  се  претежно  бавили,  почињу  да  стварају 

одређену хијерархију у поштовању тих појава. Тако се ствара основа за прелазак на следеће 

религиозне  форме,  које  су  познате  под  заједничким  називом  –  теизам  или  веровање  у 

богове (грч. теос значи бог). 

Теизам настаје на вишем степену развоја људске свести када људи стичу способност 

за  уопштавања.  Тада  они  уочавају  да  постоји  група  сродних  појава  и  верују  да  њима 

управљају  натприродна  бића,  која  више  не  живе  у  појединим  предметима,  у  њиховој 

близини,  већ  живе  на  појединим  неприступачним  местима  –  у  потоцима,  шумама,  на 

планинама. Касније их дижу и смештају на небо. Тако је дошло до одвајања неба од земље, 

замишљеног од стварног. Овако замишљени духови добијају назив богови. 

Тај  процес,  претварања  представе  о  духовима  у  идеју  о  боговима  трајао  је  веома 

дуго и одвијао се у неколико фаза. Зато и настају различите објављене религије. Оне настају 

са  настанком  класног  друштва,  и  његовом  поделом  на  експлотаторе  и  експлоатисане. 

Експлоатисани  увиђају  да  их  њихови  ранији  духови  не  могу  спасити  експлоатације, 

понижавања и угњетавања. Зато почињу да стварају представу о новим вишим силама, које 

су називали - богови.  Све чешће се прихватају нове религије за које пророци тврде да су 

божје објаве (отуда и назив објављене религије) и да ће их оне спасити тешког положаја. 

Две су основне фазе у развоју теизма: политеизам и монотеизам. 

Политеизам  је  таква  фаза  у  развоју  религије  када  се  верује  у  постојање  више 

богова,  од  којих  су  једни  добри  а  други  зли.  Што  се  облика  тиче  приписује  им  се  или 

животињско-људски  облик  (риба-девојка,  људи-коњи,  богиња  Хатор  –  крава  и  сл.)  или 

чисто људски облик (Зевс, Аполон, Посејдон, Марс и др). У нижој фази политеизма богови 

су персонификација  пре  свега,  природних  сила  (богови  земље,  неба,  мора,  шума,  сунца, 

ИЗДИФЕРЕНЦИРАНИ ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНЕ СВЕСТИ 

РЕЛИГИЈА 

Појам и елементи религије 

Помоћу  религије  људи  у  својој  свести,  поред  видљивог,  постојећег,  материјалног 

света стварају и други, невидљиви, мистични свет у коме постоји „натприродно биће“, за 

које  верују  да  управља  њиховим  свакодневним  животом.  Зато  се  религија  схвата  као 

организовани  скуп  или  структура  замисли  (учења,  веровања),  осећања,  симбола  и 

култних радњи везаних за „онострано“ или „натприродно биће“.  

Из овога се види да религија има своје саставне елементе: 

1.

Прво то су религиозна веровања (о свемоћном, свезнајућем, надприродном бићу).  

2.

Друго,  то  су  религиозна  осећања  (читав  комплекс  осећања  зависности,  оданости, 

послушности, страхопоштовања и сл.).  

3.

Трећи  елемент  чине  религиозне  ритуалне  радње  (обреди,  церемоније,  врачања, 

молитиве, жртве и сл.).  

4.

Четврти елемент религије чине религиозни симболи преко којих религиозни човек 

приказује невидљива, „натприродна бића“ и успоставља везу са њима. 

5.

Пети је персонификација и институционализација претходно наведених елемената 

религије.  То  су  религиозни  функционери  (најпре  врачи,  а  касније  свештеници)  и 

религиозна  организација  (црква).  Преко  тих  елемената  религиозни  човек 

комуницира са „натприродним бићем“. 

Настанак религије 

О  настанку  религије  постоје  различита  тумачења.  Најпознатија  су  теолошко, 

психолошко, просветитељско и марксистичко. 

Присталице  теолошког  тумачења  настанка  религије  тврде  да  је  религија 

урођена  човеку.  Људи  се  рађају  са  религијом.  Долазећи  на  свет  они  са  собом  доносе  и 

одређена  религиозна  убеђења.  Према  томе,  религија  настаје  са  настанком  човека  и 

постојаће док постоји свет, људи. 

По  психолошком  схватању  религија  је  настала  као  резултат  човековог 

емиционалног  односа  према  природи,  према  вишим,  натприродним  силама.  Она  је 

настала  као  резултат  разних  човекових  осећања  страха,  немоћи,  зависности,  очаја, 

резигнације и сл. и схватања да у природи постоје одређене више силе које су му непознате 

и  недоступне,  али  које  одређују  његову  судбину.  Најпознатије  међу  овим  психолошким 

схватањима,  јесте  схватање  које  истиче  да  је  страх  од  смрти  први  и  најважнији  фактор 

настанка било које религије. 

Према просветитељском схватању (Волтер, Русо), материјалистичким учењима 

18.  века  (Дидро,  Холбах,  Хелвеције  и  др.)  као  и  учењима  социјалиста-утописта  (Сен 

Симон, Фурије, Овен), произилази да је религија настала као резултат човековог незнања и 

немоћи да објасни многе природне појаве. Пошто није био у стању да на адекватан научни 

начин  одговори  на  низ  природних  појава  човек  им  је  приписао  тајанствен,  мистичан, 

божанствен карактер. 

По  марксистичком  тумачењу  религија  је  историјска  и  друштвена  категорија.  То 

значи да она не постоји од како постоји свет, људи, већ да је настала на одређеном степену 

друштвеног развоја. У периоду док се још није извукао из животињског света човек није 

било  религиозан.  Требало  је  да  прође  хиљаде  година  док  су  искуство  и  нервни  систем 

омогућили  човеку  да  врши  прве  апстракције  и  генерализације,  да  појмовно  расуђује. 

Стичући  тако  способност  да  унапред  у  свести  ствара  представу  о  предмету који  жели  да 

створи,  да  мисаоно  одвоји  од  стварног,  човек  је  стекао  могућност  и  за  религиозна 

закључивања. Претпоставља се да је то било негде на прелазу из нижег у средњи степен 

дивљаштва,  са  прерастањем  homo  animalsa  у  homo  sapiensa.    Религија  има  и  друштвени 

карактер –  настала  је  као  производ друштва, као  резултат  заједничког  живота  људи,  као 

резултат претходно настале свести и говора.  

Религија  је  доприносила  учвршћивању  одређених  друштвних  норми,  поступака  и 

радњи  које  су  биле  неопходне  за  опстанак  и  стабилизовање  провобитног  друштва. 

Стварајући одређене „табуе“ (забрана уништавања одређених биљака и животиња, које су 

имале изузетан значај за њихов живот и опстанак) примитивни људи су стварали разуман 

однос према природи и обезбеђивању услова егзистенције.  

У  тешким  условима  живота,  немоћи,  безизлазног  стања,  религија  је  уливала 

оптимизам и будила наду у бољу будућност. 

Посебно  је  значајна  улога  религије  у  подстицању  уметничког  стваралаштва 

различите врсте.  

Такође  су  бројни  примери  који  показују  да  су  се  народи  борећи  за  своју  веру 

истовремено борили и за своју слободу, независност, за очување своје посебности. Рецимо, 

борећи се „за крст часни и слободу златну“, Срби су се борили против Турака.  Настојећи да 

сачувају своју духовну вертикалу, која је, нема сумње, била значајно религиозно обојена, 

Срби  су  успели  да  кроз  петовековно  ропство,  очувају  своје  биће,  своју  душу,  свој 

национални идентитет.  

Робовласничко друштво 

Настанак  робовласничког  система  припремљен  је,  како  је  већ  речено,  развојем 

производних  снага  и  друштвене  поделе  рада,  појавом  вишка  производа  и  приватне 

својине. Основни облици ропства били су: патријархално и  класично ропство.  

Патријархално ропство јавља се на прелазу из првобитне заједнице у робовласнички 

систем. Оно представља неразвијене, спорадичне облике ропства.  

Класично  ропство  се  испољило  кроз  два  своја  облика:  античко  и  источњачко 

ропство. Античко ропство је остварило највећи степен развоја у старој Грчкој и у старом 

Риму.  Тај  тип  ропства  карактерише  постојање  приватне  својине  робовласника  над 

робовима. У источњачком ропству које је карактеристично за Египат, Вавилон и Феникију 

и др. робови су били својина државе. 

Основни  карактер  робовласничком  систему  даје  супротност  између  роба  и 

робовласника. Робови се не третирају као људи, већ као средства за рад. Познато је да је 

Аристотел сва средства за рад, у робовласништву делио на три групе: средства која говоре 

(робови), средства која не говоре (алат) и средства која ричу (стока).  

Робови  нису  имали  никаква  права,  чак  ни  право  да  заснују  породицу.  Робови  су 

својина робовласника, који њима може потпуно слободно да располаже: да их користи, да 

их купује и продаје, да их поклања, чак да их убије, а да за то никоме не одговара. 

До  робова  се  долазило  на  различите  начине:  куповином,  освајачким  походима, 

задуживањем  -  када  су  појединци,  па  чак  и  читаве  породице  одлазиле  привремено  или 

трајно у ропство, по казни (због крађе, дезертерства и сл.). 

С  обзиром  да  робовласништво  подразумева  максимално  заоштрене  супротности 

између основних класа у историји класног друштва, с правом се поставља питање: Зашто је 

оно тако дуго трајало? Побуна робова је било, па и оних масовних. Најпознатија је побуна 

робова  под руководством  Спартака  у Римској држави. Иако  су побуне  уздрмале  темеље 

робовласничког система, оне ипак нису биле много ефикасне. Пре свега због тога што у том 

периоду постоји играђена држава, са свим својим атрибутима за присилу, којима може да 

изнуди одређено понашање робова. Та држава је предузимала веома оштре, чак драстичне 

Социјалне револуције 

Сама реч револуција означава наглу, корениту, квалитативну промену у развитку и 

поретку  ствари,  односа  и  појава.  Та  реч  се  употребљава  увек  када  се  желе  означити 

одређене  крупне  и  нагле  промене  које  по  себи  означавају  настанак  нечег  новог  у 

појединим  сферама  друштвеног  живота.  У  том  смислу  говори  се  о  социјалној,  научној, 

техничкој, културној, индустријској и сл. револуцији. 

Од  свих  револуција  у  историји  друштва,  због  своје  свеобухватности  и  дубине, 

квалитативних промена до којих доводе, најзначајније су социјалне револуције. Зато када 

се  говори  о  револуцијама,  ако  се  другачије  не  нагласи,  увек  се  мисли  на  социјалне 

револуције. 

Појам социјалне револуције  

Социјална  револуција  као  квалитативна  измена  одређених  друштвених  односа 

настаје  као  резултат  нагомилавања  и  заоштравања  супротности,  пре  свега,  у  економској 

сфери, у начину производње, у својини над средствима за производњу - што представља 

њен  економски  аспект,  али  и  социјалној  сфери  -  у  супротности  у  друштву,  у  постојању  и 

заоштравању односа између класа - што представља њен друштвени аспект.  

Суштину  социјалне  револуције  представља  процес  измене  носиоца  политичке 

власти  односно  преузимања  политичке  власти  од  једне  класе,  за  рачун  друге.  Преузета 

политичка  власт  само  неопходно  средство  и    основна  претпоставка  револуционарног 

преображаја друштва. Нова владајућа класа користи је да би остварила корените промене 

у  начину  производње,  у  економској  основи  –  бази  друштва  и  идеолошкој  друштвеној 

надградњи,  да  дефинитивно  сломи  отпор  преживелих  друштвених  снага,  да  промени 

законске прописе који штите стари систем, да рашчисти пут за даљи развитак друштвених 

односа. 

Револуција и контрареволуција 

Док револуције у друштву означавају прогресивна кретања, квалитативне промене 

једног  система  у  други,  виши,  прогресивнији,  дотле  контрареволуције  подразумевају, 

такође, квалитативне промене, али од вишег ка нижем, од бољег, прогресивнијег ка горем 

и  заосталијем  друштвеном  систему.  Зато  контрареволуције  по  себи означавају  одређену 

стагнацију, застој у развитку друштва. 

Пракса  показује  да  су  најчешћи  носиоци  контрареволуције  из  раније  владајуће 

класе,  која  је  актом  социјалне  револуције  развлашћена.  Побеђена  и  развлашћена  класа 

покушава контрареволуцијом да врати изгубљене позиције и рестаурира старе друштвене 

односе. 

Облици контрареволуције могу бити веома различити. Средства, такође, могу бити 

веома  разноврсна  –  почев  од  најблажих  до  најрепресивнијих.  Некада  ће 

контрареволуционарне  снаге  користити  више  средства  идеолошке  пропаганде  и 

индоктринације,  покушавајући  да  у  друштву  створе  забуну  и  одбојност  према  новој 

владајућој класи, а некада ће ићи у отворену, директну борбу, проширујући сукоб чак до 

грађанског  рата.  Често  се  служе  издајством,  стављајући  се  у  службу  и  користећи  помоћ 

страног непријатеља. Тако у недостатку унутрашњих снага, користе и помоћ споља. Некада 

та помоћ може бити толико велика да се контрареволуција, већим делом изводи снагама 

из друге земље. У том случају говори се о импорту контрареволуције.  

Успех контрареволуције зависи како од односа друштвених снага – прогресивних и 

реакционарних,  тако  и  од  погодности,  прихваћености  и  стабилности  новоствореног 

друштвеног система. У принципу већи изглед на успех имају контрареволуционарне снаге 

што је краћа временска дистанца између револуције и почетка контрареволуције.  

Ипак,  треба  рећи  да  су  контрареволуције  историјски  пролазне,  да  представљају 

само привремену рестаурацију преживелих друштвених система. Реакционарне снаге могу 

само  извесно  време  да  надвладају  прогресивне.  Међутим,  колико  год  да  дуго  трају,  ти 

процеси никада у потпуности не могу уништити револуционарне тековине. 

долази  само до  смене владајуће  гарнитуре  – мења  се шеф  државе  са  својим  најближим 

сарадницима.  При  томе,  не  мења  се  битно  карактер  друштвено-економског  система,    не 

долази  до  значајних  промена  у  постојећем  систему  друштвених  односа,  у  начину 

производње, у класној структури друштва. 

Ипак  између  ове  две  појаве  постоје  и  разлике.  Државни    удар    изводе    виши  

државни    функционери,    лица    из    састава    државног  апарата.  На  место  свргнутог  шефа 

државе  долази  нека  већ  позната  личност,  која  је  заузимала  одређено  значајно  место  у 

хијерархијској  структури  организације  државне  власти  свргнуте  гарнитуре.  Рецимо 

командант  оружаних  снага,  министар  унутрашњих  или  спољних  послова  и  сл.  смењује 

шефа  државе.  Пучем  на  власт  долази  личност  односно  група  људи  која  је  била  изван 

смењене политичке гарнитуре, или је имала неки мање важан положај. 

Из  ове  разлике  следи  и  друга.  Државни  удар,  спроводе  људи  који  већ  заузимају 

значајне, кључне позиције и који су стога добро обавештени о ситуацији у друштву. То им 

омогућује  да  своју  акцију  планирају  у  одређеном,  дужем  периоду  и  да  је  разрађују  до 

детаља.  

Насупрот томе, пуч настаје као излив општег или бар ширег народног незадовољства 

владајућом  гарнитуром  и  политиком  коју  она  води.  Припрема  се  кратко  време  тако  да 

акција почиње без довољно разрађеног програма. Због свега овога, државни удар обично 

чешће успева од пуча. 

Пуч и државни удар су пратиоци и показатељи унутрашње нестабилности система, 

разних  економских  и  политичких  криза,  апсолутистичке  владавине  ужих  група  или  пак 

акције које инспиришу и припремају неке стране силе. 

Структура, функције и типови политичких партија 

Структура политичких партија 

 
Структура  једне  савремене,  модерне  политичке  партије  може  се  приказати  преко 

неколико концентричних кругова. Први најшири круг, чине присталице. Они формално и 

нису  чланови  партије,  али  прихватају  њен  програм  и  скоро  редовно  гласају  за  њу.  Круг 

присталица се састоји од две, а некада, од три структуре. Прву чине бирачи. Они формално 

немају  никакве  партијске  обавезе.  Од  њих  се  једино  очекује  да  на  изборима  дају  своје 

гласове управо за одређену политичку партију. Другу структуру чине симпатизери. Они су 

много чвршће везани за партију. Штите и пропагирају програме политичких партија, ступају 

у организације на које се она ослања, помажу је новчаним средствима, учествују у неким 

њеним  манифестацијама.  Поред  ових  двеју  структура,  у  првом  кругу,  али  само  код 

појединих политичких партија, налази се још једна структура – кандидати. Они формално 

нису чланови партије, али се не само упознају са програмом и статутом политичких партија, 

њеном организацијом, стилом рада, већ и редовно плаћају чланарину, долазе на састанке 

и извршавају задатке које им партија одреди. Када тако довољно испоље своје моралне и 

политичке квалитете, партија доноси одлуку да ли да их прими за своје редовне чланове. 

Други концентрични круг чине чланови партије. Овде се могу разликовати углавном 

две  структуре:  обични  чланови  и  активисти.  Обични  чланови  се  најмање  оптерећују 

партијским  задацима.  Они  живе  партијским  животом  –  присуствују  састанцима,  плаћају 

чланарину, гласају на изборима за кандидате своје партије и извршавају задатке које им 

наложи партија. Активисти су више од обичних чланова, они су ангажовани, привржени и 

везани  за  партију.  Они  су  покретачка  снага  партије,  без  њих  се  активност  партије  не  би 

могла  ни  замислити.  Пошто  су  они  посредна  структура  између  руководства  и  обичног 

чланства, то од њих умногоме зависи да ли ће и како ће идеје руководства бити схваћене, 

прихваћене  и  остварене.  Они  су  активни  и  кад  се  обични  чланови  одмарају.  На  позив 

партије први се одазивају и ступају у акцију. 

Типови политичких партија 

 
Политичке партије се могу поделити на више начина, зависно од критеријума који 

се узима као основ за ту класификацију. 

С обзиром на класни критеријум партије се могу поделити на:  

1.

Радничке (комунистичке, социјалистичке, социјалдемократске) и 

2.

Буржоаске  (конзервативне, радикалне, либералне, демокришћанске). 

По свом односу према постојећем друштвеном систему деле се на:  

1.

Револуционарне  партије,  које  теже  радикалној  промени  постојећег  друштвеног 

система. По правилу оне изражавају и штите интересе експлоатисаних класа. 

2.

Партије  друштвеног  статуса  quo-a,  које  остварују  своју  активност  унутар  датог 

система настојећи да га заштите и очувају. Оне штите интересе владајуће класе. 

По броју чланова политичке партије се могу поделити на: 

1.

Кадровске партије које обично имају мали број чланова и врло строге критеријуме 

за  пријем.  Оне  су    добро  организоване,  инсистирају  на  чврстој  дисциплини,  на 

идеолошком и акционом јединству чланства.   

2.

Масовне партије које настоје да окупе што већи број чланова. Критеријуми за пријем 

код њих су веома благи. Довољно је да неко изрази жељу да буде члан партије.  

С озбиром на место у хијерархијском систему политичке власти, политичке партије 

могу се поделити на владајуће и опозиционе. Неке од опозиционих партија које су добиле 

довољан  број  гласова  улазе  у  парламент,  па  се  собзиром  на  ту  чињеницу  (место  у 

парламенту), 

све 

политичке 

партије 

могу 

поделити 

на 

парламентарне 

и 

ванпарламентарне. 

По карактеру и циљевима политичке партије могу се поделити на: 

1.

Следбеничке  –  везане  су  за  једну  личност  и  служе  њеном  доласку  на  власт  (нпр. 

династичке партије) 

2.

Идеолошке – настоје да остваре одређени идеолошки програм 

3.

Програмско-политичке  –  оне  своју  активност  усмеравају  на  решење  одређених 

политичких  проблема,  али  без  дубљег  залажења  у  основне  друштвене  односе,  у 

карактер друштвеног система (нпр. политичке партије у САД). 

УМЕТНОСТ 

 
Појам. Уметност је облик друштвене свести која на специфичан начин, помоћу 

различитих  симбола  –  предмета,  покрета,  ритмова,  тонова,  боја,  речи  итд. 

изражава одређену стварност, тј. понашање, жеље и осећања појединаца и група у 

одређеним природним и друштвеним условима. 

Настанак.  Најстарија  сачувана  уметничка  дела,  која  датирају  још  из  најстаријих 

периода првобитне заједнице, припадају сликарству и вајарству. Међутим, постоје реалне 

претпоставке  да  су  одређени  облици  уметничког  изражавања,  који  због  свог  карактера 

нису материјализовани у одређеним предметима, постојали још и пре поменутих. Сматра 

се да су и пре млађег палеолита постојале песме и игре, везане за лов и магију, али нису 

сачуване пошто нису материјализоване. У пећинама Источне Шпаније постоје цртежи који 

приказују људске фигуре у игри, а такође су у глини пећинских подова нађени измешани 

отисци стопала, што такође потврђује поменуту претпоставку.  

Од свог настанка до данас, са развојем и променама у друштвеном бићу, развијала 

се и мењала сама уметност – како по форми тако и по садржини. Свако време, свака епоха 

има своју уметност која их изражава. Та веза је толико јака да се по самој уметности може 

судити о времену у коме је настајала и које изражава. 

Иако је степен развоја уметности условљен општим степеном друштвеног развоја, а 

пре  свега  његове  економске  основе  –  базе  друштва,  не  би  се  могло  рећи  да  оне  иду 

паралелно. Постоји и неједнак однос између општег развоја друштва и његове економске 

структуре, с једне стране, и развоја уметности, са друге стране. Има случајева када су на 

нижем  степену  друштвено-економског  развоја  стварана  уметничка  дела  веће  вредности 

него  у  каснијим  периодима,  на  вишем  степену  друштвено-економског  развоја.  Има  чак 

дела која су по уметничкој вредности непоновљива (рецимо, еп у античкој уметности). 

Функције. Не постоје усклађена мишљења о основним функцијама уметности. Ипак, 

већина  се  слаже  да  је  најважнија  функција  уметности  –  естетско-емотивна.  Заправо, 

задатак је уметности да у људима изазива осећања лепог, пријатног, уживања, да их забави, 

разоноди, релаксира. 

Феудално друштво 

Робовласнички  друштвено-економски  систем,  својим  развојем,  припремио  је  све 

потребне  и  довољне  претпоставке  за  своју  дезинтеграцију  и  настанак  феудалног 

друштвено-економског система. Ради се о чињеници да је дошло до претварања робова у 

колоне, из којих ће касније настати кметови. Заправо, процес пропадања робовласништва 

био је праћен уништавањем средстава за рад и то углавном у градској привреди. Због тога 

све више долази до изражаја земљорадња са колонастим системом.  

У првим фазама тек насталог феудализма дошло је до застоја и пада производње у 

односу  на  развијене  фазе  робовласништва.  Осетно  је  смањена  занатска  производња. 

Трговина  је  замрла  или  је  насилно  прекинута.  Градско  становништво  се  битно  смањило. 

Основни предмет рада остаје земља која се обрађивала веома примитивно. Сељак односно 

кмет представља главну производну снагу.  

У вишој фази развоја феудализма долази до усавршавања средстава за производњу. 

На  бази  тога  долази  до  јачања  градова,  тржишта  и  преласка  са  натуралне  на  робну 

производњу.  Преласком  са  натуралне  на  робну  производњу  стваране  су  истовремено 

могућности за прелазак са радне и натуралне - на новчану ренту. 

У феудализму постоје два основна облика својине. Први облик својине је на селу и 

представља својину феудалца над земљом, као и његову непотпуну својину над кметом као 

произвођачем који је делимично обрађивао земљиште феудалца и био је обавезан и да 

свом господару плаћа ренту, а делимично је био власник свог малог земљишног поседа. 

Други  облик  својине  постојао  је  у  граду.  Он  се  испољавао  у  својини  занатлија  над 

средствима  за  производњу.  Они  су,  углавном,  и  сами  обављали  производњу,  али  су 

користили за то и своје калфе и шегрте. 

С  обзиром  на  два  облика  својине  у  феудализму  су  постојала  и  два  облика 

експлоатације: на селу, у пољопривредној производњи и у граду, у занатској радионици. 

Сељаци, кметови су били обавезни да својим господарима плаћају ренту. Она је имала три 

основна  облика:  радна  рента  (чију  суштину представља  обавеза  кмета да одређени  број 

дана  у  години  одради  на  имању  феудалца),  натурална  рента  (чија  је  суштина  у  обавези 

кмета да одређену количину својих производа у току године предаје своме господару) и 

новчана рента (када кмет своје обавезе према феудалцу измирује у новцу). 

Међутим, обавезе кметова се нису исцрпљивале само у облику ренте. Поред тога 

кметови су били обавезни да дају и разне друге дажбине, као што су црквене десетине, 

мостарине,  друмарине  и  сл.,  као  и  разна  давања  за  коришћење  феудалчевих  млинова, 

пећи, уљара, справа за спремање вина и др. Кмет та средства није могао да користи код 

другог феудалца иако су услови били повољнији. Поред разних дажбина кметови су били 

изложени  самовољи  и  малтретирању  од  стране  феудалаца,  као  што  је  било  батинање, 

везивање, затварање, силовање жена, право прве брачне ноћи (по коме је млада невеста 

била дужна да прве ноћи спава с феудалцем). 

На  високи  степен  експлоатације,  који  се  све  више  повећавао  са  развојем 

феудализма, сељаци су одговарали бекством са села у градове, као и дизањем сељачких 

устанака, који су некада прерастали у праве сељачке ратове. 

За  феудализам  је  карактеристичан  низак  степен  развоја  производних  снага  и 

друштвене  поделе  рада,  веома  неразвијени  односи  размене  који  су  довели  до 

затворености,  аутархичности,  самодовољности  и  распарчаности  у  економском  и 

политичком  животу.  Феуди  су  затворене  и  самодовољне  целине.  Целокупан  живот  се 

остварује унутар феуда. Они су државице у држави. 

Феудални  систем  је  имао  строгу  хијерархијску  структуру,  која  се  базирала  на 

сталешкој  организацији.  На  врху  хијерархијске  лествице  -  на  челу  -  био  је  краљ,  као 

најкрупнији  земљопоседник.  Испод  њега  је  било  више  и  ниже  племство,  а  на  најнижој 

лествици су сиромашни сељаци. 

Слична структура била је и у граду. На врху су били патрицији - богато грађанство, 

испод њих су калфе и шегрти, а на самом дну је градска сиротиња. И црква као најмоћнији 

феудалац,  по  својој  економској,  политичкој  и  културној  моћи  била  је  изграђена  на 

хијерархијском принципу. 

Читава  друштвена  свест  била  је  под  снажним  утицајем  религиозне  идеологије. 

Долази до заустављања прогресивних идеја и напредних система мишљења.  

ФИЛОЗОФИЈА 

Појам.  Филозофија  као  посебан  облик  друштвене  свести  представља  систем 

сазнања  о  најопштијим,  (нај)свеобухватнијим  и  најапстрактнијим  законитостима 

развоја природе, људског друштва и мишљења. 

Настанак  и  развој.  Настанак  филозофије  везује  се  за  настанак  класног  друштва. 

Основне  претпоставке  за  њен  настанак  биле  су  одређени  степен  развоја  производних 

снага,  настанак  вишка  производа  и  поделе  рада  на  умни  и  физички.  На  основу  тога  су 

одређене индивидуе, па чак и одређене друштвене групе могле да егзистирају, без обавезе 

рада у материјалној производњи. Ослобођене физичког, производног рада, оне су могле 

да  се  баве  интелектуалним  активностима  –  размишљањем  о  најопштијим  појавама, 

процесима и односима у природи и друштву. Зато је филозофија у периоду свог настанка 

представљала  општи  поглед  на  свет  из  чега  ће  касније  настајати  поједине  науке,  које  ће 

објашњавати поједине појаве у природи и људском друштву. 

Филозофија  најпре  настаје  у  Кини,  неколико  хиљада  година  пре  нове  ере.  Затим 

настаје у државама данашњег Средњег Истока. Од европских држава прво настаје у Грчкој. 

Античка  грчка  филозофија  у  свом  развоју  је  прошла  кроз  три  фазе:  космолошку, 

антрополошку и систематску. 

У космолошкој фази се истражује природа у њеном тоталитету, тј. проблем основне 

супстанце.  Ту  фазу  је  обележио  Хераклит.  Он  је  први  формулисао  принцип  кретања  и 

промена (panta rei – све тече), као универзални закон. 

У  антрополошкој  фази  грчка  филозофија  се  бави  проблемом  човека  као  субјекта 

сазнања  и  практичног  деловања.  Системски  период  је  обележен  појавом  три  највећа 

мислиоца тога доба: Демокрита, Платона и Аристотела. Већ тада се стварају два потпуно 

супротна  правца  у  филозофији:  материјалистички  –  Демокритов  и  идеалистички  – 

Платонов. 

Та подела ће остати до данашњих дана. Таква подела је још у свом настанку носила 

печат класне поделе. Наивни материјализам, у суштини је филозфија класе произвођача, 

преко које она изражава свој однос према чулном свету, док идеализам изражава поглед 

на свет доконе, владајуће класе. 

Дакле,  два  основна  филозофска  правца  су  материјализам  и  идеализам.  Њихова 

подела  настаје  из  одговара  на  питање:  шта  је  првобитно,  дух  или  природа?  Они  који  су 

тврдили да је првобитан дух, а не природа чинили су табор идеализма. Они, пак који су 

сматрали да је природа првобитна, припадали су разним школама материјализма. Суштина 

је у томе шта је примарно: дух или материја, свест или биће. Они филозофи који тврде да 

је материја примарна, да она постоји независно од мишљења, као и да је и само мишљење 

производ  материје,  припадају  материјалистичком  правцу,  заступају  материјалистички 

поглед на свет. Са друге стране, они филозофи који тврде да дух има примат и да је и сам 

материјални  свет  производ  духа,  припадају  идеалистичком  правцу,  прихватају 

идеалистичко тумачење света.