Studija slučaja

UVOD

Gledajući na prošlost možemo reći da se u znatno većem stepenu posvećuje posebna pažnja vaspitanju i obrazovanju osoba sa posebnim potrebama i nastoji se omogućiti njihov puni razvoj u skladu sa naučnim dostignućima i saznanjima o njihovim mogućnostima. Prisutan je mnogo humaniji i otvoreniji odnos prema osobama sa svim poteškoćama u razvoju. Poseban zadatak u ovom pogledu imaju vaspitno -obrazovne institucije koje su dužne sprovoditi inkluziju u njenom punom i suštinskom smislu. Vaspitavati i obrazovati decu uz spoznaju da smo različiti, ali da svi imamo ista prava na dostojanstven život i ostvarenje svojih mogućnosti najpotpuniji je pristup u ostvarenju osnovnog zadatka vaspitno –obrazovnih institucija. Pedagoška uverenja nastavnika u osnovnoj školi koju smo posetili zasnivaju se na napred navedenom shvatanju.

U ovoj školi ima inkluzivnih odjeljenja, redovnih odjeljenja osnovne škole u koje je uključeno jedno atipicno dete. U ovim odeljenjima organizuje se i realizuje vaspitno-obrazovni proces u skladu sa principom individualizacije, kako bi zadovoljile individualne potrebe svih učenika, uklonile barijere učenja i stvorili uslovi koji doprinose maksimalnom i svestranom razvoju učenika, njihovom doživljavanju uspeha, sreće i pripadnosti grupi. Tako je u jednom od tih inkluzivnih odjeljenja uključeno i zanemareno dete koje ima poremecaj u govoru. S obzirom da inkluzivni proces zahteva fleksibilnost u Nastavnom planu i programu, poseban pristup u radu, metodologiju, tehnologiju i prihvatanje jednakosti i poštovanja različitosti, Nastavničko veće Škole je verifikovalo individualni prilagođeni program za učenika.

POJAM INKLUZIJE
Osobe s teškoćama u razvoju dugi niz godina bile su institucionalizovane i marginalizovane u društvu. Razvojem svesti društva o vrednosti svakog pojedinca javlja se inkluzija kao pokret u okviru socijalnog modela. Inkluzija sama po sebi ne podrazumeva izjednačavanje svih ljudi, već uvažavanje različitosti svakog pojedinca kojem pruža mogućnost odlučivanja o vlastitom životu i preuzimanja odgovornosti.
U savremenom društvu prevladavaju vrednosti koje se zasnivaju na kvantitetu i kvalitetu proizvodnje i znanju. Čovek je vredan onoliko koliko proizvede. Proizvodnja je postala cilj, a čovek samo sredstvo za postizanje tog cilja. Ako tumačimo znanje samo kao materijalnu spoznaju, onda je i taj kriterijum sličan kriterijumu proizvodnje.

U takvom shvatanju zanemaruje se kriterijum čovečnosti koji proizlazi iz toga da je čovek sam najznačajniji pokretač vlastitog razvoja kao i razvoja društva uopšte. Dakle, u takvom društvu, u kojem je najvažniji kriterijum vrednovanja čoveka njegova produktivnost i stečeno znanje, svi oni koji manje proizvode i raspolažu s manje znanja su manje vredni. Tako osobe sa teškoćama u razvoju postaju marginalizovane, bez mogućnosti ostvarivanja osnovnih ljudskih prava.
Zbog toga je nužno menjati postojeću hijerarhiju vrednosti. Taj se proces odvija u različitim zemljama različitim tempom. Zavisi od ekonomskih moći i naučnih dostignuća, ali najviše od prevladavajućih kulturnih obrazaca koji se odnose na značenje pojedinca i poštovanje ljudskih prava.
Da bi postali društvo u kojem svaki pojedinac ima jednaka prava i mogućnosti bez obzira na individualne različitosti, model inkluzije predstavlja se kao jedno od rešenja. Preduslov modela, ali i njegova posledica je promena ličnih stavova.
Stavovi prema osobama s teškoćama u razvoju zadnjih se tridesetak godina polako menjaju. U medicinskom modelu (Mason i Rieser, 1994), koji je prevladavao osamdesetih godina, u centru pažnje bilo je oštećenje, a ne osoba. U takvom društvu, osobe s teškoćama u razvoju shvataju se kao problem. Organizuju se razne specijalne službe i postupci u svrhu uklanjanja ili smanjivanja posledica oštećenja. Budući da se to pokazalo neostvarivim, smatralo se opravdanim te osobe trajno isključiti iz društva. Tako deca od najranijeg uzrasta bivaju odvojena od porodice, isključena iz lokalne zajednice i otuđena od društva. Socijalni kontakt je ograničen samo na stručno osoblje koje je usmereno na “ozdravljenje”, dok su potrebe za sigurnošću, ljubavlju, pripadanjem, aktivnošću, učenjem, nezavisnošću, samoostvarenjem, kao i mnoge druge potrebe, zanemarene.