Sudskih odluka/Osnov ugovora

OSNOV UGOVORA (KAUZA) I PRAVNA PRIRODA UGOVORA

Pravna priroda nekog pravnog posla ceni se prema sadržini prava i obaveza koji proizilaze iz postignute saglasne volje stranaka i prema posledicama koje pravni posao proizvodi, tako da pravnu prirodu ugovora, odnosno da li se radi o teretnom ili dobročinom ugovoru, opredeljuje osnov ugovora (kauza), kao neposredni pravni cilj obavezivanja ugovornih strana.

 
Iz obrazloženja:

U prvostepenom postupku je utvrđeno da su tužilac i tužena zaključili brak 29.07.1988. godine, koji je razveden 23.05.1996. godine. Tužilac je rođen 1943. godine a tužena 1950. godine i oboje imaju po jedan brak iza sebe i decu iz ranijih brakova. Predmetni stan je dodeljen tužiocu kao vojnom licu, u novembru 1989. godine kao nosiocu stanarskog prava, radi rešavanja stambenih potreba njegove porodice koju je tada činila i tužena kao njegova supruga. Tužilac je stan otkupio na svoje ime po ugovoru o otkupu stana od 20.03.1993. godine, ali bez uplate otkupne cene stana, pošto je do tada uplaćeni doprinos tužioca za stambenu izgradnju u celini pokrivao otkupnu cenu stana. Tužilac je penzionisan 30.12.1988. godine, a tužena je za vreme trajanja braka radila u preduzeću “Uzor” u Valjevu.

Na dan 7.4.1993. godine stranke su zaključile sudsko poravnanje kojim su konstatovale da otkupljeni stan predstavlja bračnu tekovinu i da su oni po tom osnovu suvlasnici sa ˝ na stanu uz pravo uknjiţbe u zemljiđnim i drugim javnim knjigama, da bi poravnanjem zaključenim pred istim sudom pod R. br. 326/93 na dan 27.08.1993. godine, najpre stavili van snage poravnanje od 7.4.1993. godine, da bi zatim tužilac priznao tuženoj isključivo pravo svojine na navedenom stanu iz razloga što je stan isplaćen jednokratnom uplatom iz sredstava, koja su zajednički stekli tokom trajanja braka i s obzirom na činjenicu da je doprinos tužene prilikom otkupa stana bio veći.

Tužilac je tužbom podnetom 22.4.1996. godine, neposredno pre razvoda braka, tražio da se utvrdi da poravnanje od 27.8.1993. godine (drugo poravnanje), prikriva ugovor o poklonu i da se ugovor opozove zbog grube neblagodarnosti poklonoprimca.

 
Utvrđujući

pravnu prirodu poravnanja od 27.8.1993. godine i pravu volju ugovornih strana prilikom njegovog zaključenja, prvostepeni sud nalazi da su posle zaključenja prvog poravnanja stranke želele da i tužena kao tadašnja tužiočeva supruga posle tužiočeve smrti bude obezbeđena od eventualnih naslednih pretenzija na stan tužiočeve dece iz prvog braka, zatim da su imali u vidu da je tužilac veći deo novca dobijenog prodajom svoje očevine dao sinovima iz prvog braka, da je na ime izdržavanja bivše supruge plaćao 30% od svoje penzije, koju je i stambeno obezbedio tako što je bio saglasan da ona bude određena za nosioca stanarskog prava na stanu koji je dobio u toku prvog braka, te da je stoga namera stranaka bila da tužena kao druga tužiočeva supruga bude u ravnopravnom položaju sa prvom suprugom i da su sve to bili razlozi koji su opredelili stranke da zaključe novo drugo poravnanje od 27.8.1993. godine, pa je na osnovu svega navedenog, uzimajući u obzir i sadržinu poravnanja, prvostepeni sud zaključio da poravnanje ne prikriva ugovor o poklonu, već predstavlja ugovor o deobi predmetnog stana koji je njihova zajednička imovina stečena u toku trajanja braka, u smislu čl. 327. i 330. st. 1. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, po kom ugovoru su se stranke saglasile da stan pripadne tuženoj u isključivu svojinu, s tim da tužilac zadrži pravo doživotnog uživanja na stanu, i konačno da je tužbeni zahtev neosnovan u delu kojim je traženo da navedeno poravnanje predstavlja ugovor o poklonu stana a da je samim tim i neosnovan zahtev za opoziv poklona.