Teorija mobilizacije resursa

Uvod

Klasično industrijsko društvo, onako kako ga vidi društvena teorija koja se oslanja na Karla Marksa i Maksa Vebera, okreće se oko društva rada. Za društvo rada karakteristične su dve centralne i međusobno povezane ideje: kako proizvesti što više društvenog bogatstva i kako to bogatstvo raspodeliti na klase. Tako se oko društvene produkcije i distribucije bogatstva formira osnovno konfliktno socijalno i političko polje. Konflikt je utoliko složeniji i politički osetljiviji što u čitavom procesu distribucije proizvedenog bogatstva treba istovremeno obezbediti dva zahteva koji jedan drugom protivreče: 1) zbog klasne podele društva i različitih uloga distribucija je nužno nejednaka 2) ali istovremeno mora bar u određenoj meri da bude i legitimna da bi se obezbedio neophodan stepen stabilnosti i kohezije društva. Neposrednu vezu između društvenih promena i društvenih konflikata uočava i savremena društvena teorija. Tako Kozer kaže da se društveni konflikt može odrediti kao borba oko vrednosti i zahteva za statusom, mći i retkim resursima, u kojoj ciljevi sukobljenih grupa nisu samo u dobijanju željenih vrednosti, već i u neutralisanju, povredi ili eliminaciji rivala. Ralf Darendorf razlikuje latentne i manifestne interese društvenih grupa i socijalnih klasa, a shodno tome grupne i klasne konflikte. On ukazuje na mnoštvo različitih tipova konflikata, kao i njihovih uzroka. Za teoriju konflikata značajna je njihova interna i eksterna dinamika, kao i proces rešavanja i regulacije konflikata, putem njihove institucionalizacije i društvene kontrole. Kako ne postoji trajno rešenje problema distribucije retkih resursa među članovima društva i društvenim grupama, to su konflikti oko takvih resursa, kao što su npr. bogatstvo, moć i prestiž, konstantna pojava. Kako kaže francuski politikolog Moris Diverže društveni konflikti su rezultat kolizije suprotstavljenih interesa: oni koji su društveno favorizovani imaju interes da konzerviraju ili konsoliduju svoj udeo u raspodeli retkih resursa a oni koji su prikraćeni i deprivilegovani nastoje da uvećaju svoj udeo u toj podeli.

 
1.    Pojam i uloga društvenih pokreta

Društveni pokreti se mogu se zamisliti kao kolektiviteti koji sa izvesnim stepenom organizacije i kontinuiteta, sa ciljem izazivanja ili odbrane postojeceg autoriteta, bez obzira da li je on zasnovan institucionalno ili kulturno, deluju van institucionalnih ili organizacionih kanala u grupi, organizaciji, društvu, kulturi ili svetskom poretku ciji su deo. Organizacije društvenog pokreta (SMO) su organizacije unutar jednog društvenog pokreta, koje vode racuna o koordinaciji protestnih akcija, izboru strategija i neophodnim resursima. Pošto su protesti „proizvodi“ društvenih pokreta, mobilizacija pristalica je glavni cilj svih ovih aktivnosti. Unutar jedne takve „mobilizacijske strukture“ društvenog pokreta organizacije društvenog pokreta predstavljaju najvažniju komponentu. Njih možemo dakle definisati kao neku vrstu operativnog jezgra društvenog pokreta.

Pojedini faktori iz politickog (i/ili društvenog, odnosno kulturnog) konteksta mogu uticati
povoljno ili nepovoljno na nastajanje i/ili razvoj društvenih pokreta.
Faktori mogu biti npr.:

•    politički pristup onih koji se suprotstavljaju vlasti
•    stabilnost ili nestabilnost vlasti
•    uticajni saveznici
•    konflikti unutar vladajuće elite

Nastanak, razvoj i ucinak društvenih pokreta zavisi od sposobnosti organizacija društvenih pokreta (SMOs) da mobilišu (materijalne i nematerijalne) resurse. Nastanak, razvoj, mobilizacija, a samim tim i ucinak društvenih pokreta zavisi od sposobnosti društvenog pokreta da razvije sopstveni interpretacijski okvir koji ce moci da „uveri“ kako aktivistkinje i aktiviste pokreta tako i druge društvene pokrete, a pre svega celokupnu javnost.

Kao oblici radikalnog angažovanja koji imaju sve širi značaj u modernom društvenom životu, društveni pokreti predstavljaju važnu liniju vodilju za potencijalne buduće preobražaje. Društveni pokreti osvetljavaju moguće budućnosti, a delimično su i sredstva za njihovo ostvarivanje.

2.    Izazov institucionalnim dimenzijama modernosti

Za razliku od jednodimenzionalnih socioloških teorija koje u tumačenju savremenog razvijenog društva naglašavaju samo jednu dominantnu dimenziju, što izaziva dileme tipa: jesu li moderne institucije kapitalističke ili su industrijske, britanski sociolog Entoni Gidens nudi teorijsku matricu sastavljenu od 4 institucionalna polja:
jedno institucionalno polje čini kapitalizam, kao sistem robne proizvodnje u čijem je sedištu odnos između privatnog vlasništva nad kapitalom i najamnog rada, i taj odnos čini glavnu osovinu klasnog sistema,
drugo institucionalno polje čini industrijalizam, čija je glavna odlika upotreba neorganskih izvora materijalne energije za proizvodnju dobara, povezana sa središnjom ulogom mašinerije u proizvodnom procesu i industrijskom organizacijom rada. Pojam industrijalizma može se primeniti i na visoke tehnološke sisteme gde je elektricitet jedini izvor energije.
treće institucionalno polje čine aparati nadzora, kontrole i integracije, koji daleko prevazilaze sposobnosti tradicionalnih civilizacija. Nadgledanje može biti direktno (u zatvorima, školama, fabrikama), ali je mnogo karakterističnije ono indirektno, zasnovano na kontroli nad informacijama.