Upravljanje ugovorima u saobracajnom sistemu

UVOD
Saobraćaj je stara društvena delatnost koja se pojavljuje još u prvobitnim oblima ljudskog društva jer je od najstarijih vremena postojala potreba za prevozom ljudi i dobara. Tek od XIX veka dolazi do naglog razvoja saobraćaja kojimje omogućen tehničkom revolucijom i naglim porastom društvenih potreba za saobraćajem. Saobraćajem se zadovoljavaju ne samo proizvodne, ekonomske, kulturne nego i mnoge druge društvene potrebe. Upravo zbog ovakvog posebnog značaja saobraćaj predstavlja javnu delatnost, tj. delatnost od posebnog društvenog interesa. Savremeni saobraćaj ima tri osnovna svojstva: 1) ekonomičnost, 2) brzina, 3)sigurnost. Ekonomičnost znači ostvarivanje prevoza na što jeftiniji način. U praksi najkraći prevoz nije uvek i najjeftiniji prevoz. Na visinu transportnih troškova utiče i potreba za angažovanjem uzgrednih usluga za prevoz robe, kao na primer visina carina i drugih fiskalnih dažbina. Brzina u prevozu je kod pojedinih vrsta prevoza od mnogo većeg značaja od visine transportnih troškova. To je najčešće ako se radi o prevozu lako kvarljive i skupocene robe. Brzina u prevozu znači uštedu u vremenu, ali ne i u transportnim troškovima. Sigurnost u prevozu je u posebnim situacijama najznačajnija osobina za konkretne prevoze. To je najčešće kada se radi o prevozu robe velikih vrednosti. Povećana sigurnost takođe znači skuplji a često i sporiji prevoz. Pod saobraćajnim pravom, kao posebnom granom prava jedinstvenog pravnog sistema naše zemlje, podrazumevaju se pravni odnosi u saobraćaju. U okviru saobraćajnog prava proučavaju se samo specifični pravni odnosi u saobraćaju. Ovakvim radnim pojmom saobraćajnog prava nije dovoljno određen predmet saobraćajnog prava kao posebne grane prava. Detaljnijim određivanjem predmeta saobraćajnog prava precizira se sadržina i pojam ove grane prava. Prilikom određivanja predmeta saobraćajnog prava pojavljuju se različita shvatanja. Pošto su prisutna shvatanja da saobraćajno pravo nije samostalna grana prava i da se pravni odnosi u saobraćaju proučavaju u drugim granama prava, neophodno je takođe ostvariti odgovarajuća razgraničenja između saobraćajnog prava i drugih grana prava. Specifični pravni odnosi u saobraćaju se takođe proučavaju i u okvirima privrednog prava i međunarodnog privrednog prava.
POJAM I ZNAČAJ SAOBRAĆAJNOG PRAVA
Saobraćaj je stara društvena delatnost koja se pojavljuje još u prvobitnim oblima ljudskog društva jer je od najstarijih vremena postojala potreba za prevozom ljudi i dobara. Tek od XIX veka dolazi do naglog razvoja saobraćaja kojimje omogućen tehničkom revolucijom i naglim porastom društvenih potreba za saobraćajem. Saobraćajem se zadovoljavaju ne samo proizvodne, ekonomske, kulturne nego i mnoge druge društvene potrebe. Upravo zbog ovakvog posebnog značaja saobraćaj predstavlja javnu delatnost, tj. delatnost od posebnog društvenog interesa. Savremeni saobraćaj ima tri osnovna svojstva: 1) ekonomičnost, 2) brzina, 3)sigurnost. Ekonomičnost znači ostvarivanje prevoza na što jeftiniji način. U praksi najkraći prevoz nije uvek i najjeftiniji prevoz. Na visinu transportnih troškova utiče i potreba za angažovanjem uzgrednih usluga za prevoz robe, kao na primer visina carina i drugih fiskalnih dažbina. Brzina u prevozu je kod pojedinih vrsta prevoza od mnogo većeg značaja od visine transportnih troškova. To je najčešće ako se radi o prevozu lako kvarljive i skupocene robe. Brzina u prevozu znači uštedu u vremenu, ali ne i u transportnim troškovima. Sigurnost u prevozu je u posebnim situacijama najznačajnija osobina za konkretne prevoze. To je najčešće kada se radi o prevozu robe velikih vrednosti. Povećana sigurnost takođe znači skuplji a često i sporiji prevoz. Pod saobraćajnim pravom, kao posebnom granom prava jedinstvenog pravnog sistema naše zemlje, podrazumevaju se pravni odnosi u saobraćaju. U okviru saobraćajnog prava proučavaju se samo specifični pravni odnosi u saobraćaju. Ovakvim radnim pojmom saobraćajnog prava nije dovoljno određen predmet saobraćajnog prava kao posebne grane prava. Detaljnijim određivanjem predmeta saobraćajnog prava precizira se sadržina i pojam ove grane prava. Prilikom određivanja predmeta saobraćajnog prava pojavljuju se različita shvatanja. Pošto su prisutna shvatanja da saobraćajno pravo nije samostalna grana prava i da se pravni odnosi u saobraćaju proučavaju u drugim granama prava, neophodno je takođe ostvariti odgovarajuća razgraničenja između saobraćajnog prava i drugih grana prava. Specifični pravni odnosi u saobraćaju se takođe proučavaju i u okvirima privrednog prava i međunarodnog privrednog prava. U cilju što boljeg proučavanja ovih pravnih pravila kojima se regulišu društveno-ekonomski odnosi u saobraćaju iz privrednog prava i međunarodnog privrednog prava se izdvajaju pravne norme u saobraćaju radi njihovog proučavanja u saobraćajnom pravu ili u nekoj drugoj grani prava. Upravo zbog ovog procesa postepenog osamostaljenja saobraćajnog prava iz privrednog i međunarodnog privrednog prava, saobraćajno pravo zadržava obeležja grana prava iz kojih se izdvaja uz uže predmetno određivanje. To znači da se u okviru saobraćajnog prava pojavljuju posebne i specifične pravne norme u oblasti saobraćaja koje se razlikuju od opštih pravnih normi privredno-pravnog karaktera uz zadržavanje osnovne osobine da je saobraćajno pravo posebna privredno-pravna grana prava.