Uzroci i faktori deflacije

UVOD

Deflacija je istorijski posmatrano retka pojava, daleko ređa od inflacije. Najveća i najteža deflacija u istoriji kapitalizma bila je za vreme velike ekonomske krize 1929 – 1933. godine. I danas se svet suočava sa velikom recesijom i deflacijom, koja bi po mnogim pretpostavkama i parametrima, čak mogla da prevaziđe prethodnu U sistemu zlatnog važenja, snižavanje i pad tražnje vezani su za odliv zlata (deviza); smanjenje zlatne podloge koja iz toga nastaje dovodi i do sužavanja opticaja, najčešće kroz restrikciju kredita banaka.U principu, deflacija je monetarni aspekt depresije, a nastaje kao jedna faza u konjukturnom ciklusu kroz koji se kreće kapitalistička privreda. Deflacija se u XIX veku, pa sve do velike ekonomske krize, tretirala kao metod jačanja kupovne snage novca i jačanje njegove vrednosti (revalviranje vrednosti novca). U savremenoj teoriji deflaciju karakteriše proces kontrakcije novčanog volumena i posmatra se kao proces opadanja efektivne tražnje, uz njeno sve veće vezivanje za ciklično kretanje kapitalističke privrede. Međutim, savremena deflacija obično nije više vezana za pad cena. Cene stalno rastu i u uslovima oštrih restrikcija novčane mase i u uslovima depresione faze ciklusa kapitalističke privrede,što je opšta zakonitost u kretanju savremenih privreda. Oštra restriktivna kreditna politika usko je povezana s politikom stabilizacije. Kao takva, ona često dovodi do nezaposlenih kapaciteta, nezaposlene radne snage i pada proizvodnje i nacionalnog dohotka. Zbog svega navedenog, oštra deflaciona kreditna politika se izbegava kao kurs ka stabilizaciji privrede. Mnoge kapitalističke privrede (Japan, Francuska, V. Britanija i dr.) pokušale su u razdoblju od 1974. do 1976. godine da sprovedu politiku stabilizacije privrede, snižavanjem cena i jačanjem kupovne snage novca kroz restriktivnu kreditnu politiku, ali su doživele pad stope ekonomskog rasta, porast nezaposlenosti rada i kapaciteta, uz dalje zadržavanje inflacije na visokom nivou. Deflacija, kao sredstvo u borbi protiv inflacije, danas ne daje gotovo nikakve rezultate u razvijenim privredama i odnosima određenih snaga i struktura u njima. 1.    Pojam deflacije Deflacija je bazni poremećaj monetarne ravnoteže u potpunosti suprotan inflaciji. Ona predstavlja takvo stanje u privredi u kojem je ponuda veća od efektivne tražnje (P > T), što , po pravilu, treba da utiče i na opšte snižavanje cena u privredi . Deflacione tendencije se najviše ispoljavaju u nezaposlenosti proizvodnih kapaciteta, nezaposlenosti i otpuštanju radne snage, padu proizvodnje i nacionalnog dohotka, ali i sve ređe do pada cena. Oštra deflaciona kreditna politika, stoga se gotovo redovno izbegava kao kurs ka stabilizaciji privrede. Stoga deflacija, kao sredstvo u borbi protiv inflacije, danas ne daje gotovo nikakve rezultate u razvijenim privredama i u odnosima određenih. Deflacioni proces, iako predstavlja teže oboljenje od inflacije, ipak se lakše leči nego što je to slučaj sa inflacijom. Glavno sidro u lečenju deflacione neravnoteže nalazi se u monetarnim merama. Sa gledišta prakse u dalekoj prošlosti deflacija se tretirala kod gradjanskih pisaca kao vece zlo od inflacije. Ona je u prošlosti bila cesta pojava pa je cesto nalazila svoje mesto i u naucno- teorijskoj obradi. Danas, su mnogo ucestalije pojave inflacije nego deflacije. Deflacije se skoro i ne pojavljuju u praksi. Deflacija je dovodila do opadanja stepena nezaposlenosti i predstavljala stagnaciju u privredi kada je trebalo ubrzano da se razvija. Nezaposlenost izaziva socijalne nemire. Deflacija se sprovodila nekad svesno kao instrument ekonomske politike da bi se preko nje postiglo jacanje domaceg novca i izvršila stabilizacija privrednih prilika. Uzroci deflacije su mnogobrojni, ali su najveci pad cena, koji nije rezultat povecanja produktivnosti rada. Mere koje se koriste protiv deflacije: su povecanje monetarne tražnje putem javnih radova, poboljšanje uslova za dobijanje kredita, podsticaj izvoza, smanjivanje poreza…