ВЕРА КАО ДЕЈСТВЕНО ПРОЈАВЉИВАЊЕ
СИЛЕ БОЖИЈЕ У НАМА
А вјера је основ свега чему се надамо,
потврда ствари невидљивих (Јевр 11, 1.)
„У горе наведеном цитату апостола Павла видимо једину
дефиницију вере у Новом Завету која се протеже кроз читаву
историју Цркве. Из ових горе наведених речи произилази закључак
да веровати значи бити окренут ка будућим догађајима и надати се
вечном постојању које као створена бића по природи немамо, а које
вером у Господа Христа можемо задобити. Одатле видимо да се вера
хришћана не може одвојити од Личности Исуса Христа Који је, као
Начелник и Савршитељ вере. По речима Светог Игњатија
Антиохијског то је наша савршена вера. Рећи да је вера потврда
ствари невидљивих значи да стварност будућег века признајемо као
постојећу иако она још није дошла. У том налазимо смисао речи
Светог Василија Великог „
вера је безрезервно прихватање онога
што смо чули, што је проповедано благодаћу Божијом са пуном
истином.
““
1
Вера је једна од три основне хришћанске врлине кроз које
човек може на једини начин да дође у заједницу са својим Творцем.
Осим вере ту су још нада и љубав, а од ове три љубав је ипак
највећа, јер при другом доласку Спаситељевом и сједињењу са њим
и његовим беспочетним Оцем, вера и нада више неће бити потребне,
али ће љубав остати за вечност. Сада ћемо пре него што наставимо
говорити о вери, рећи нешто о самим врлинама.
1
Здравко М. Пено, Катихизис – Основе Православне вере, манастир Острог 2005. стр. 66.
„Не постоји духовност без етике, нити етика без врлина. Овде
немамо у виду никакав морализам или науку о врлинама која је
заробљена искушењем самодовољности и самооправдања, већ се
говори о православном карактеру, кога представља подвиг у
јеванђељским врлинама или боље речено у Христовим врлинама. То
је један нови начин живота који се изражава у узрастању човека кроз
врлине : „човек је велика ствар када расте изнутра и када сија
врлинама.“ Врлине садрже мерило духовности, које представља
историјску праксу и делање, одлучно и снажно ширење и кретање од
вере ка љубави. Чување или стицање врлина јесте човекова
делатност по Богу и његов потврдни израз према спасоносном делу
Божијем у Христу. Оне су сведочанство да човек ходи јеванђељским
путем истине и благодати, пошто је победио свако искушење
самодовољности и одазвао се на Божији позив за освећењем и
спасењем.“
2
„Иако је љубав највећа хришћанска врлина, вера је ипак корен
свих врлина јер из ње израстају све остале врлине. То сведочи и
Свети апостол Петар речима: „
Покажите врлину у својој вери.
“ (II
Петр 1, 5). Вера се разликује од знања и по постанку и по начину
познавања. Јер вера потиче из дубине нашега бића и обузима све
силе наше душе: разум, вољу и осећања – док се знање задобија
спољашњим утисцима и разумом. Знање је само ствар разума док је
вера ствар и разума и срца и воље. Стога је вера врлина кроз коју
човек слободно признаје биће невидљивог Бога и истинитост свега
што му је Бог саопштио.“
3
2
Протопрезвитер Михаил Кардамакис, Православна духовност, Манастир Хиландар 2005. стр.
222.
3
Бранко А. Цисарж, Основи хришћанског учења о вери и моралу, Београд 1976. стр 198.
