Атмосфера је омотач око Земље дебљине око 1000 км на Екватору и око 800 км на половима, а
састоји   се   из   више   слојева   различитих   дебљина   и   температурног   градијента.   Слој   најближи
земљиној површини јесте тропосфера, дебљине око 15 км. Са становишта загађења ваздуха ово је
и најважнији сегмент атмосфере и у њему температура опада са висином са добрим конвекционим
стријама ваздуха али и уз појаву температурних инверзија. У овом слоју се налази водена пара и
облаци   и   од   појаве   у   тропосфери   највећим   делом   зависи   наше   време.   Између   тропосфере   и
следећег слоја стратосфере налази се тропопауза.

        У овом слоју или прецизније у његовом приземном делу од неколико стотина метара остаје
највећи део емисије одпадних гасова и честица. Овде се непрекидно одвијају хемијске реакције
између различитих загађујућих материја са нормалним састојцима ваздуха па се с правом може
назвати атмосферском лабораторијом. У следећем слоју атмосфере-стратосфери, дебљине 15-50
км, а у коме се налази озонски филтер, температура расте са висином. У мезосфери (50-80км)
температура поново опада, а у термосфери оштро расте све до 110 км. Температурне инверзије
између   ових   слојева   називају   се   тропо,   страто   и   мезопаузе.   Концентрација   кисеоника   и   азота
опада,   они   се   налазе   у   малим   количинама.   Температурне   разлике   су   последица   неравномерне
дистрибуције појединих делова (UV, видљивих и инфрацрвених зрака ).

Састав ваздуха

Атмосфера је сложен систем који се састоји од гасова, пара и честица. Састав и односи појединих
компонената у атмосфери зависе од низа фактора:

− географских и климатских услова,

− надморске висине и интензитета емисије антропогеног порекла.

Густина ваздуха опада са порастом надморске висине, што значи да се мења однос појединих
компонената у атмосфери.Главни елементи (компоненте) у атмосфери су: азот (Н), кисеоник (О),
водоник (H), угљеник(C) и аргон (Ар). Поред аргона долазе још и остали племенити гасови као и
други елементи заступљени у траговима. У ваздуху се најчешће налази и водена пара и то од 0,01
– 0,05%, у просеку око 0,03%. Концентрације гасова у траговима нису тачно познате али је то
данас могуће тачније утврдити најновијим аналитичким техникама. Значи састав атмосфере се
мења са висином али се може узети да је доста константан до висине од 100 км. Овај слој се назива
хомосфера. Изнад 100 км висине састав ваздуха је различит од састава на нивоу мора те се овај
слој још назива хетеросфера. На овој висини почиње дифузионо одвајање лакших од тежих гасова.
На већим висинама, где се гасови могу отргнути од силе Земљине гравитације, доминантни гасови
могу бити водоник и хелијум.

      Природно загађење атмосфере у укупном савременом загађењу чини један мали део а ради се о
супстанцама које нису високо токсичн. Природни полутанти су продукти природних процеса и
активности укључујући и неке биолошке системе и агенсе. Извори загађења природног порекла су
процеси   распадања   органских   материја,   продукти   биолошке   егзистенције,   геолошких   и
геохемијских процеса у земљишту и атмосфери. И вулкани у стању мировања ослобађају сумпор-
диоксид, водоник-сулфид, угљен-моноксид и флуориде. Дрвенасте биљке излучују у атмосферу на
стотине   врста   угљоводоника   и   њихових   деривата.   Бактеријском   декомпозицијом   органског
материјала ослобађају се такође угљоводоници а нарочито велике количине метана.

2.1. Вештачко (антропогено) загађење ваздуха

Загађујуће супстанце ваздуха и агенси из антропогених извора су резултат различитих облика
људске активности у индустрији, технологији, саобраћају, производњи електричне енергије и
задовољавања других потреба савременог урбаног друштва.

           Према физичким и просторним карактеристикама извори загађења могу бити:1) тачкасти
(димњаци) код којих емисије достижу веће висине и изнад тропосфере и који контаминирају шири
простор; 2) површински (ложишта домаћинства, аутомобили и др.) где отпадне емисије претежно
остају у приземном слоју, какви су нарочито полутанти са кратким резидуалним временом и који
изазивају   локално   загађење   и   3)   линијски,   какве   су   на   пр.   магистралних   путева   или   улица,
нарочито   са   високим   зградама.   Полутанти   атмосфере   се   јављају   у   сва   три   агрегатна   стања
(чврстом, течном и гасовитом)

Полутанте антропогеног порекла према настанку, квалитативним својствима и ефектима можемо
разврстати у две велике категорије:

Примарни полутанти

потичу из познатих извора, познатих квантитативних и

квалитативних особина а емитују се директно из извора загађења у атмосферу;

Секундарни полутанти

се формирају у атмосфери интеракцијама примарних полутаната или

њиховом интеракцијом са нормалним састојцима ваздуха. Том приликом настају квалитативно
нова једињења-секундарни полутанти који су често токсичнији од примарних.

Примарне емисије

се емитују из природних извора (често као карике циклуса кружења

материје) али у концентрацијама које не изазивају поремећаје у ваздуху, земљишту или штетне
последице по биолошке системе. Штетне последице изазивају емисије загађења антропогеног
порекла. Најважнији примарни полутанти ваздуха су једињења сумпора,

угљеника, азота (претежно оксиди), тешки метали, халогена једињења, ``честице (чврсте и течне)
и радиоактивне материје.

Секундарни полутанти

настају углавном путем два типа реакција у атмосфери: термалним

реакцијама (реакције са гасном фазом и са течном фазом на површинама капи течности) и
фотохемијским реакцијама. Термална гасно-фазна реакција је резултат судара два молекула који
поседују сопствену енергију. То су уобичајени типови хемијских реакција. Реакције течне фазе су
претежно, јонске, обично катализоване супстанцама које се налазе у течностима; површине капи