2
Увод
О атмосфери
Атмосфера је настала као последица развијања гасова из Земље, током вулканских
активности и сличних појава. У току еволуције мењала је свој састав од примарне до
данашње секундарне атмосфере. Атмосфером називамо гасовити омотач око планете, а
део атмосфере у приземном слоју називамо ваздухом. Тачна дебљина тог слоја се
процењује и са великом вероватноћом се може тврдити да се она протеже на око 90 км
изнад Земљине површине.
Са становишта одржавања живота има незаменљиву улогу, снабдева живи свет
кисеоником за дисање, угљен диоксидом за фотосинтезу зелених биљака, а озонским
слојем штити живот на Земљи од смртоносних ултраљубичастих зрачења.
Атмосфера се према темератури и хемијском саставу дели на пет слојева:
-
Тропосферу
-
Стратосферу
-
Мезосферу
-
Термосферу
-
Егзосферу
4
Посебан облик загађења ваздуха означава се као смог, па ту спдају дим, чађ, измеглице
и сл. Смогови се формирају при великој емисији загађења, при магловитом времену и
слабом струјању ваздуха, дајући нов квалитет – црне димове, карактеристичне за
урбане средине. Сви смогови су токсични и њихово дуже задржавање у атмосфери
може имати трагичне последице.
Састав ваздуха
Ваздух представља смешу гасова чији састав није сталан. У њему постоји одређен број
гасовитих једињења, као и водена пара и чврсте честице. Чист ваздух садржи велики
број гасовитих састојака, али у највећим количинама се налазе:
-
Азот (78,09%)
-
Кисеоник (20,94%)
-
Угљендиоксид (0,03%)
-
Остатак од 0,94 % чине разни други гасови као што су: хелијум, аргон, криптон,
ксенон...
Кисеоник
Најважнији састојак ваздуха је кисеоник. Потиче из процеса фотосинтезе, а највећи
произвиђачи су сувоземне биљке, посебно шуме. Кисеоник је гас без боје, укуса и
мириса који није отрован. Да би човек нормално дисао и функционисао потребна
колочина кисеоника у ваздуху треба да буде 20%.
Азот
Азот заузима највећи проценат заступљености у ваздуху. При притиску од 1 бара не
утиче на организам човека и животиња. Он је гас без боје, мириса и укуса, не гори, не
потпомаже горење и није отрован.
Угљендиоксид
Угљендиоксид је неопходан за процес фотосинтезе у биљкама, а самим тим и кружење
материје у природи. У ваздух доспева као последица сагоревања и оксидације
органских материја, дисања, међусобног дејства минерала у земљи.
5
Племенити гасови
Они не испољавају биохемијско дејство на човека. Ту такође спада и радиоактивни
Радон са изотопима, али његова концентрација је занемарљива и не испољава штетно
дејство.
Озон
У ваздуху је присутан и озон, чија концентрација у приземном слоју износи 10
6
, а
највећа концентрација налази се на висини од око 20 км. Озон настаје као резултат
фотохемијске реакције. И поред тога што је слој озона изузетно танак, он готово у
потпуности апсорбује штетно ултраљубичасто зрачење. Озон је активан гас и на људе
може имати негативно дејство, али је његова концентрација у нижим слојевима
атмосфере мала, тако да није шкодљив.
Чврсте честице
Чврсте честице настају и долазе у ваздух од неких природних појава (ерупције вулкана,
шумски пожари, земљотреси и друго) и од разних људских активности.
