Zaštita zivotne sredine i mineralne sirovine

ŽIVOTNA SREDINA I MINERALNE SIROVINE
OSNOVI EKOLOGIJE
Ekologija je i nauka o gazdovanju ili ekonomiji žive prirode, jer je ona i nauka o održavanju živog sveta u celini.
Na ovim prostorima utemeljivač ekologije je Siniša Stanković, 1933.u svojoj značajnoj knjizi “Okvir života” (izdatoj samo sedam godina posle prve knjige štampane u svetu pod nazivom “Ekologija”) piše: ”Čovek nije samo član svoje uže društvene zajednice, nego u isto vreme i član jedne daleko šire zajednice, koju čini ceo živi svet oko njega. Odrediti odnos čoveka prema ostaloj živoj prirodi koja je jedna nerazdeljiva celina i koju čovek sve intenzivnije iskorišćava – jedan je od zadataka ekologije, i to zadatak od nedoglednog praktičnog značaja”.
Značaj ekologije danas je da proučava zakonitosti koje se odvijaju u odnosima u prirodi, odnosno koji su nastali u istorijskom razvoju svake vrste. Ukoliko poznajemo istoriju tih odnosa lako će se uočiti svako narušavanje (poremećaj prirodne ravnoteže), kao i otkrivanje uzroka narušavanja ravnoteže, te se mogu preduzeti mere da se ti uzroci otklone. Otklanjanjem uzroka, zaštitiće se prirodni odnosi u ekosistemima i čovekova aktivnost usmeriti u pravcu zaštite spoljašnje sredine.
Ekologija se može podeliti i prema stepenu organizacije:
analitička ekologija kod koje je postupak ispitivanja analitički, a odnosi se na ekologiju individualnih organizama – ekologiju vrste (ovo je zapravo autoekologija ili idioekologija); i
sintetsku (ekologija sinteze) i ona obuhvata ekološka istraživanja tri osnovna stupnja organizacije živoga sveta.
Ekologija se može podeliti i na oblast opšte ili teorijske, i različite oblasti primenjene ekologije. Ekologije čoveka proučava složeni splet međuodnosa čoveka i njegove okolne životne sredine.
Poslednjih godina uvode se i pojmovi “inženjerska ekologija”, “tehnička ekologija”, “privredna ekologija” itd.
Poslednjih godina u ovu multidisciplinarnu naučnu oblast uvode se i pojmovi “inženjerska ekologija”, “tehnička ekologija”, “privredna ekologija” itd.Sa aspekta struke i onih kojima je i namenjen ovaj material, pod “inženjerskom ekologijom” se podrazumeva sistem inženjersko – tehničkih mera i delovanja koje treba preduzeti sa ciljem očuvanja kvaliteta sredine u uslovima stalno rastućeg zadovoljavanja potreba čovečanstva za sirovinama i energijom. U sklopu ovoga se razlikuju dve grupe zadataka: ekološki zadaci i grupa inženjerskih zadataka pri čemu se prvi mogu rešavati uz pomoć drugih.
Zadaci će se moći sprovesti ukoliko specijalista bude ovladao osnovima ekologije i bude imao ekološko mišljenje odnosno bude razvijena ekološka svest.

ŽIVOTNA SREDINA I EKOLOŠKI FAKTORI
Životna sredina ili okvir života obuhvata sve ono što okružuje organizam i neposreno ili posredno deluje na njegovo stanje, rast, dužinu života i tako dalje.
Pod životnom sredinom organizama (pa i čoveka) podrazumeva se skup raznovrsnih ekoloških faktora ili odgovarajućih elemenata spoljašnje sredine (fizičke, hemijske, biološke prirode pa i antropogene) u odgovarajućem prostornom okviru koji neprekidno deluje na organizme i za koji su vezani svojim životnim potrebama.
Kompleks elemenata ili faktora životne sredine neophodnih organizmu čine uslove opstanka ili životne uslove sredine.
KLASIFIKACIJA I ZNAČAJ EKOLOŠKIH FAKTORA

Celokupni razvoj jedinki svake vrste odvija se u vrlo složenom spletu spoljašnjih uslova koji čine njegovu spoljašnju sredinu, živu i neživu. Kompleks svih uticaja koji deluju na organizam na mestu na kome živi čine životnu sredinu, a uticaji koji potiču iz sredine su ekološki faktori ili spoljašnji faktori.
Oni su vrlo promenljivi i organizmi na promene reaguju ekološkim prilagođenostima koja su specifična za svaku vrstu odnosno jedinku.
Ekološki faktori mogu se podeliti na različite načine i prema različitim kriterijumima. U celini osnovne kategorije ekoloških faktora su abiotički i biotički faktori, dok su u novije vreme od biotičkih, kao posebna grupa po značaju, izdvajaju i antropogeni faktori.