Uvod

Čoveku su od uvek pretile opasnosti koje su ugrožavale njegov život,

zdravlje i imovinu. Suočavajući se sa njima on je morao organizovati neku vrstu
zaštite   od   posledica   sopstvenih   aktivnosti   koje   su   mogle   doneti   štetu   ne   samo
njemu   nego   i   trećim   licima.   Zbog   toga   je   došlo   do   pojave   velikog     broja
osiguravajućih kompanija koje se utrkuju da svojim klijentima pruže što povoljnije
uslove u pogledu osiguranja postojećih rizika, ali i ako se ukaže potreba za tim
osiguraju i nove rizike koji su karakteristični za određeno vreme i društvo u kome
se   nalaze.   Međutim,   i   pored   velikog   broja   različitih   rizika   za   kojima   postoji
objektivna potreba da se lica od njih osiguraju, i dalje ljudski život ostaje predmet
osiguranja koji je od neprocenjive vrednosti i za kojim će uvek postojati potreba za
osiguranjem.

I upravo vodeći se tom činjenicom, ovaj rad će nam pomoći da saznamo

nešto   više   o   životnom   osiguranju,   kao   jednom   od   najzastupljenijih   vidova
osiguranja u svetu, ali i kod nas. Životna osiguranja su zakonski izraz za različite
oblike osiguranja lica. Životna osiguranja se razlikuju od osiguranja imovine po
tome što se rizik odnosi na ličnost osiguranika, što je cilj ove vrste osiguranja da
isplati ugovorom utvrđenu osiguranu sumu i što se zahteva na pristanak osiguranog
lica.   Osigurana   suma   predstavlja   bitan   elemenat   po   prirodi   posla   ugovora   o
osiguranju   lica.   Osiguranik   stiče   pravo   na   isplatu   osigurane   sume   samim
nastupanjem osiguranog slučaja bez obaveze da dokazuje štetu koju je pretrpeo i
njenu visinu.

Osigurano lice je pojam za treće lice u životnim osiguranjima koje nije

ugovorna strana u ugovorima o osiguranju. Ugovori o osiguranju života su dugo
smatrani nemoralnim u smislu da neko izvlači korist od smrti ili nezgode drugog
lica.   Danas   je   ova   vrsta   osiguranja   opšte   prihvaćena   u   svim   pravima,   više   od
jednog veka.
Osiguranje   života   može   se   odnositi   na   život   ugovarača   osiguranja,   a   može   se
odnositi i na život nekog trećeg. Isto važi i za osiguranje od nesrećnog slučaja.
Saglasnost osiguranog lica kao uslov za punovažnog ugovora jeste odbrana od
opasnosti   da   se   zaključivanjem   ovih   ugovora   bez   znanja   osiguranog   lica,
onemoguće eventualne zloupotrebe.

Predmet posmatranja biće nam osiguravajuća kompanija koja u oblasti

osiguranja u našoj zemlji zauzima lidersku poziciju, ali koja isto tako

neverovatnom brzinom proširuje svoje poslovanje na sve druge vidove osiguranja.
Cilj ovog rada je pre svega upoznavanje sa kategorijom životnog osiguranja kao i
pogodnostima koje nam osiguranje može pružiti, ali i upoznavanje sa uslovima
koji bi nas zatekli ukoliko bi se odlučili da osiguramo naš život.

Rad će biti prezentovan u dva dela. U prvom delu upoznaćemo se sa

osnovnim pojmovima i definicijama koje se javljaju u oblasti životnog osiguranja
kao i sa nekim podacima koje karakterišu tržište osiguranja u Srbiji ali i u svetu,
dok drugi deo treba da nam pokaže uslove koje nam ova osiguravajuća kompanija
nudi, pre svega u oblasti životnog osiguranja, sa posebnim osvrtom na dobrovoljno
zdravstveno osiguranje.

doprinosi finansijskoj stabilnosti, štiti imovinu, pospešuje trgovinu i razmenu,
poboljšava životne uslove, doprinosi efikasnoj alokaciji kapitala i finansijskoj
akumulaciji...

U nastojanju da se definicijom obuhvati složenost aktivnosti i odnosa u

osiguranju kao delatnosti, prikazana su razna rešenja.

Kada se uzmu kao celina, u

definicijama je naglašeno:

1. Osiguranje je ekonomska delatnost koja je, sa ekonomskog aspekta, posao

u kojem se osiguravač obavezuje da za određeni iznos, cenu osiguranog rizika
(premiju), obešteti osiguranika i nadoknadi mu štetu u slučaju aktiviranja
osiguranog rizika.

2. Osiguranje je organizaciono utemeljena institucija, specijalizovana

delatnost koja vrši preraspodelu rizika između pojedinaca ugroženih istim
opasnostima.

3. Pravnu osnovu predstavlja uređenje brojnih pravnih odnosa, koji nastaju

udruživanjem sredstava koja služe za formiranje fondova za obeštećenje
osiguranika koje zadesi šteta od osiguranog rizika u toku trajanja ugovora.
Time je, eksplicitnim navođenjem vremenskog ograničenja trajanja
ugovorenog posla osiguranja, uvedena i vremenska dimenzija u definiciju.

4. Posebnim stavom o karakteristikama osiguranja sa tehničkog aspekta, ono je

označeno kao matematičko – statistička kategorija.

Ovim definicijama osvetljene su ekonomske, pravne, i tehničke

karakteristike osiguranja. U njihov sadržaj ugrađeni su gotovo svi oblici aktivnosti
vezanih za osiguranje, kojem su svojstveni izgradnja i stalni,

in continuo

, razvoj

sistema borbe protiv slučajnih opasnosti za čoveka i njegovu imovinu.

Kada govorimo o stanju i perspektivama osiguranja u regionu neminovno je

sagledati karakteristike makroekonomskog ambijenta u kome posluju
osiguravajuće kompanije. U poslednjih 15 godina odlika našeg makroekonomskog
ambijenta bila je pad fizičkog obima industrijske proizvodnje i pad društvenog
bruto proizvoda. Hiperinflacija, rat, loše vođena makroekonomska politika,
korupcija i kriminal, kulminirali su dubokom društveno ekonomskom krizom koja
donekle i danas karakteriše neke zemlje bivše Jugoslavije.

Dva su faktora koja karakterišu makroekonomski ambijent regiona;

oskudnost finansijskih instrumenata koji koče dalji razvoj osiguranja tj.

Isto, str. 15

nerazvijenost finansijskog tržišta kao i nizak nivo investicione aktivnosti usled
nedostatka finansijskih sredstava. Kada je reč o nerazvijenosti tržišta osiguranja u
regionu ona se najbolje može istaći upoređivanjem sa razvijenim tržištem
Evropske Unije. Razvijenost sektora osiguranja zavisi od nivoa

privrednog razvoja.

Promene u političkom i privrednom okruženju u velikoj meri su uticale i na razvoj
osiguranja u zemljama regiona.

Do 90-tih godina prošlog veka zemlje u regionu je karakterisalo prisustvo

malog   broja   osiguravajućih   kompanija.   Osiguravajuće   kompanije   u   državnom
vlasništvu imale su potpuni monopol tako da je odsustvom konkurencije smanjena
motivacija   za   inovativnost   i   razvoj   sektora   osiguranja.   Ponuda   osiguravajućih
kompanija   uglavnom   je   bila   orjentisana   na   neživotna   odnosno   obavezna
osiguranja. Izuzev Slovenije, osiguravajuće kompanije ostalih zemalja regiona nisu
dovoljno radile na razvoju životnog osiguranja. Na nizak nivo razvoja životnog
osiguranja uticao je i nizak životni standard, nedovoljna informisanost kao i loša
iskustva osiguranika u pogledu obezvređivanja naknade zbog dejstva inflacije.

Prelazak na tržišnu ekonomiju polako dovodi i do promene u osiguranju pri

čemu se počinju koristiti iskustva razvijenih zemalja. U tom pogledu preduzimaju
se mere na izmeni zakonskih propisa, demonopolizaciji i regulisanju nadzora nad
sektorom osiguranja. Zakonski propisi u većini zemalja se usaglašavaju sa
Evropskom Unijom, državne osiguravajuće kompanije se privatizuju i dolazi do
ulaska stranog kapitala u sektor osiguranja kao i do povećanja broja osiguravajućih
kompanija koje posluju na tržištu. Ove promene se ne odvijaju jednako u svim
zemljama regiona.

Nedovoljna razvijenost sektora osiguranja u zemljama regiona smanjuje i

njegov doprinos u stimulisanju privrednog razvoja, naročito kada je reč o životnom
osiguranju. Međutim, postojeća makroekonomska klima u većini zemalja odgovara
razvoju osiguranja. Približavanje zemalja regiona Evropskoj Uniji svakako će
doprineti razvoju osiguravajuće delatnosti i opštem privrednom razvoju regiona.

Tabela br. 1. Makroekonomski pokazatelji i pokazatelji razvoja osiguranja u regionu u 2006.

godini

POKAZATELJI

Bosna i

Hercegovina

Hrvatska

Makedonija

Slovenija

Srbija

Crna Gora

BDP (mil. €)

10.500

34.220

4.956,7

30.453

24.254,8

2.003,6

Vladimir Kašćelan, Boško Radulović: „OSIGURAVAJUĆE KOMPANIJE NA FINANSIJSKOM

TRŽIŠTU U REGIONU“, Ekonomski fakultet Podgorica, MONTEBOOK, 2004.,str.7

Zakon dopušta osnivanje novih organizacionih oblika pravnih subjekata u oblasti
osiguranja   u   formi   akcionarskog   društva   i   mešovitog   akcionarskog   društva   za
osiguranje sa ciljem da se poveća konkurencija na tržištu ponude usluga osiguranja
imovine i lica. Akcionarsko društvo za osiguranje osnivaju domaća pravna i fizička
lica,   usvajanjem   odluke   o   osnivanju   akcionarskog   društva   za   osiguranje   i
ulaganjem sredstava u početni fond sigurnosti društva. Domaća pravna i fizička
lica, zajedno sa stranim licima, mogu osnovati mešovito akcionarsko društvo za
osiguranje. Sredstva tekuće tehničke premije, sredstva fonda preventive, sredstva
početnog   fonda   sigurnosti,   sredstva   rezervi   sigurnosti   i   sredstva   matematičke
rezerve   osiguranja   života   drže   se   na   računima   i   u   plasmanima   u   Srbiji.   Samo
izuzetno SIV može odobriti držanje dela sredstava na računima u inostranstvu. U
akcionarskim društvima za osiguranje upravljačka prava su po osnovu svojine i
prava upravljanja pojedincima srazmerno je u delu njihovog kapitala u ukupnom
kapitalu   datog   deoničog   društva.   Poslovnu   politiku   akcionarskog   društva
samostalno   vodi   direktor,   a   upravni   odbor   upravlja   deoničkim   društvom   za
osiguranje.

Pravni odnos osiguranja nastaje zaključenjem ugovora o osiguranju. Ugovor

o   osiguranju   je   dvostrano   obvezni   (sinalmatičan)   ugovor.   Obvezne   jedne   od
ugovornih strana, osiguravača, mogu se podeliti na one koje trebaju biti ispunjene
u   trenutku   zaključenja   ugovora,   na   one   koje   trebaju   biti   ispunjene   za   trajanja
ugovora, i one koje trebaju biti ispunjene kada se ostvari osigurani slučaj: isplate
štete   ili   isplate   naknade   iz   osiguranja   odnosno   ugovorene   svote.   To   je   glavna
obaveza osiguravača, bez koje nema ni osiguranja.

Osiguravačko poimanje štete, u

praksi se, vrlo često poistovećuje sa pravnim pojmom štete, a isti je slučaj i sa
naknadom iz osiguranja, koja se, u praksi, poistovećuje sa naknadom štete. Kako
se u konkretnom slučaju ne radi o pojmovnom i stvarnom indentitetu, rezultat su
„nesporazumi“

i/ili sporovi, između osiguravača, sa jedne strane, i osiguranika,

odnosno oštećenika, sa druge strane. Do razmimoilaženja u poimanju, najčešće
dolazi u dva slučaja:



prilikom utvrđivanja štete obuhvaćene osiguranjem,



prilikom utvrđivanja naknade iz osiguranja.

Nepovoljna promena na imovini ili licu prouzrokovana nekim događajem ili

nečijom radnjom. Nastankom rizika i dešavanjem štete, ako su ispunjeni uslovi
nametnuti ugovorom o osiguranju, stvara se osnovna osiguravačeva obaveza da
osiguraniku, odnosno korisniku osiguranja isplati odštetu. Na iznos ove obaveze

B.Jakaša:“Pravo osiguranja“, Zagreb, Informator, 1972., str. 229.

čitaj:(i) nezadovoljstvo