1
Велики хеленски трагичар, Софокле, родио се око 495. Године у веома угледној
породици на Колону Хипију, где је била дубрава Еуменида. Отац му се звао Софил,
имаућан човек који се постарао за васпитање и образовање сина, нарочито у музици и
гимнастици. Као трагичар, Софокле је углавном продужио Есхилову традицију. У први
план истиче човека и оно што припада њему. Основа његове трагичке радње је слободна
људска воља, сасављена од различитих елемената, који омогућавају њену разноличност,
али је сведена само на своје силе и догађаје који се развијају из саме душе јунака, из
сукоба њихових осећања и судара њихових идеја, које су постале начела и страсти. У
карактеру својих личности Софокле воли да поред главног јунака црта карактер супротне
природе, да би тиме што јаче истакао јачину карактера главног јунака.
Софоклова трагедија
Антигона
једно је од оних ремек-дела светске књижевности
која већ много векова не престају да својом уметничком снагом и дубином својих значења
привлаче пажњу многобројних читалаца широм света. Ово дело настало је средином петог
века пре наше ере, у исзо време кад и храм Партенон на атинском Акропољу, удоба
државника Перикла, великог вајара Фидије и славног филозофа Анаксагоре. Ова драма
изражава величину не само једног песничког генија, већ и једне културе која је управо
тада била у пуном процвату.
Антигона
је једна од само тридесетак трагедија које су
преостале од невероватног обиља драмског стварања у Грчкој у петом и шестом веку пре
наше ере.
У Софокловим трагедијама хор је увек имао велику улогу: својим песмама он је
градио прелазе између појединих сцена.
Познат нам је мит о Едипу и његовој деци. Ова тебанска легенда била је део
свеукупне грчке митологије, тј. колективног предања у којем су стари Грци кроз своје
приче о појединим традиционалним јунацима, или, пак, о боговима, изражавали своју
свест о космичком поретку света, а нарочито о човековом положају у том свету. У
Антигони
Софокле се бави судбином Едипове деце. Антигона се супротставља наредби
краља Креонта да се леш њеног брата Полиника, који је проглашен издајником, остави
несахрањен, због чега страда и она и Креонт који је издао такву наредбу.
2
Антигона је класична трагедија старогрчке драмске уметности. Поред дела од пет
епизода има још и почетни део-пролог и завршни део. Главни ликови у овој дрмаи су:
Антигона, ћерка тебанског краља Едипа, њена сестра Исмена, нови краљ тебански Креонт,
његов син Хемон, његова жена Еуридика и пророк Тиресија.
Трагична судбина умне заслепљености и радикалном аутократизма предмет је
Софоклове
Антигоне
. По смрти својих нећака, Етоакла и Полиника, ступио је на престо
Креонт и наредио да се Етоакле као бранилац отаџбине достојно сахрани, а Полинику као
нападачу да се то не учини, него да се његов леш остави за храну псима и птицама.
„Етоакла је, казују, што закону
и суду праведном у крило земљи дао,
на оном свету да га мртви поштују,
а Полиника , што нам јадно погину,
наредио је, кажу, грађанима свим
да нико не погребе и не окука,
већ да без гроба и без плача пусте га,
да буде слатким пленом гладним птицама.“
1
Антигона, сестра погинуле браће, устаје против силе која гази религиозно-
моралистичке норме и без икаквог страха од смрти жели да испуни дужност према мртвом
брату. За своју непослушност, она плаћа смрћу, а Креонт, са чијим се наређењем нико не
слаже: ни Антигона, ни Исмена, њена сестра, ни хор, ни Хемон, Креонтов син, ни врач,
нити ико од осталих грађана, остаје победник само споља, али се напослетку појављује
као сломљен аутократ, који је разорио срећу своје породице и још у позној старости мора
да се учи мудрости. Баш пред катастрофу он признаје да се огрешио о законе који
забрањују злостављање мртваца, а после ње истиче да је његов поступак био „тврдоглава
спасоносна заблуда памети непамети“ и последица његове „неразборитости“.
Антигона одбацује пролазну и произвољну наредбу државног поглавара и, у
вршењу свог обреда над мртвим братом, позива се на Дива и Правду као најстарије и
најважније законодавце, па се покорава божанском гласу који говори из вечних неписаних
1
Софокле,
Антигона
, превод Милош Ђурић, ЈРЈ, Београд, 2007, стр. 10 .
