пиролизом китовог уља, добио безбојну течност интензивног мириса, која
је имала тачку кључања 80 °C, тачку топљења 5,5 °C, емпиријску формулу
CH и молекулску формулу C₆H₆. Изолованом једињењу је дао име бензол. С
обзиром на степен незасићења, очекивало се да једињење лако подлеже
адиционим реакцијама. Међутим, једињење је показивало изузетну
хемијску стабилност (Stojanović, 2001, 50):

a) у одсуству сунчеве светлости не адира халогене елементе;
b) не адира халогеноводоничне киселине;
c) не подлеже оксидацији калијум-перманганатом на собној

температури и

d) са концентрованом сумпорном и азотном киселином даје

супституционе производе.

Дакле, не реагује са реагенсима који лако реагују са незасићеним

једињењима са изолованим или коњугованим π-везама. Уместо реакција
адиције, за бензен су карактеристичне реакције супституције.

Бензен, C₆H₆, је најједноставније ароматично једињење и представља

шесточлани прстен са три коњуговане двоструке везе. Сви угљеникови
атоми у бензену су sp²-хибридизовани, па је то планаран молекул, са

угловима веза од 120°, чија се структура може приказати са две резонантне
форме, мада се често за описивање ароматичности користи и структура са
кругом у правилном шестоуглу, при чему круг представља шест
делокализованих π електрона (Balaban i Zeljković, 2021, 125).

Слика 1. –

Модели структуре бензена (Balaban i Zeljković, 2021, 125)

После предлагања великог броја необичних структура (слика 2),

Кекуле (Kekule) је 1865. године (40 година после изоловања бензена)
предложио структуру која је објашњавала добар део особина бензена и која
је била суштински различита од до тада прихваћеног схватања хемијских
веза. По Кекулеу, бензен би требало посматрати као збир
циклохексатријенских изомера који се налазе у равнотежи.