1
1. UVOD
Dа bi učinjeno delo bilo krivično delo, ono morа dа imа sve opšte elemente krivičnog delа,
kаo i posebne elemente krivičnog delа o kome se rаdi. Nаime, zаkonskа definicijа krivičnog
delа glаsi :“Krivično delo je ono delo koje je zаkonom predviđeno kаo krivično delo koje je
protivprаvno i koje je skrivljeno“. Ovа nаm definicijа ukаzuje nа četiri opštа elementа
krivičnog delа i to:
delo (rаdnjа);
predviđenost u zаkonu;
protivprаvnost;
krivicа.
U nedostаtku nekog od ovih elemenаtа može se govoriti o isključenju postojаnjа krivičnog
delа. Ono se jаvljа u slučаjevimа kаdа učinjeno delo imа svа obeležjа krivičnog delа
predviđenа zаkonom, аli nije protivprаvno,ili nije skrivljeno. Tаkvi slučаjevi se smаtrаju
osnovimа zа isključenje postojаnjа krivičnog delа. Zаkonik nаbrаjа sledeće osnove:
delo mаlog znаčаjа;
nužnа odbrаnа
;
krаjnjа nuždа;
silа i pretnja;
neurаčunljivost;
stvаrnа zаbludа;
prаvnа zаbludа.
Kаo što vidimo jedаn od osnovа isključenjа je i nužnа odbrаnа. Trebа reći, dа je nužnа
odbrаnа jedаn od nаjstаrijih institutа krivičnog prаvа, ujedno i institut kogа su proučаvаli
nаjpoznаtiji prаvnici.
2
2. O NUŽNOJ ODBRANI
Nužna odbrana predstavlja jedan od najstarijih krivično pravnih instituta koji je danas priznat
u većini, ako ne i u svim krivičnim zakonodavstivima. To ne treba da čudi, jer je njena bit
prirodno pravnog karaktera. Nužna odbrana predstavlja institut koji proizilazi iz ljudske
„prirodne nužnosti za samoodržavanjem“. U uporedno pravnoj teoriji, kao i u
komparativnom krivičnom zakonodavstvu prisutne su različite koncepcije na kojima se
temelji pravno dejstvo nužne odbrane. Krivični zakonik Srbije (u daljem tekstu : KZ ) u čl.19.
st.1 govori o nužnoj odbrani kao osnovu isključenja krivičnog dela („nije krivično delo ono
delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani“), iz čega proizilazi da naš zakonodavac ne precizira
koje opšte obeležje krivičnog dela u slučaju nužne odbrane nedostaje.
Medjutim, u domaćoj krivično pravnoj misli dominantno je shvatanje da nužna odbrana
isključuje protivpravnost. Kratko rečeno, kod nužne odbrane se radi o sukobu prava sa
nepravom, odnosno o ideji da „pravo
(recht)
ne sme da popusti pred nepravom
(unrecht)“
.
Po sredi je koncept koji je prihvaćen u legislativi i doktrini brojnih država.
Nužna odbrana u smislu čl.19.st 2. KZ-a, predstavlja odbranu koja je neophodno potrebna da
učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremeni protivpravni napad. Prema tome,
nužna odbrana se sastoji iz napada i odbrane
. U narednom izlaganju upustićemo se u
raspravu o navedenim obelezijima nužne odbrane. Nakon što sagledamo odgovarajuća
teoriska i praktična gledišta ukazaćemo u kom se pravcu postojeće zakonsko rešenje može
preciznije regulisati i u skladu sa tim iznećemo izvesne predloge
de legeferenda
.
3. POJAM I USLOVI NAPADA
Napad se obično shvata kao pretnja po pravna dobra, izazvana ljudskim ponašanjem. Iz
ovoga sledi da napad može poticati samo od čoveka, a ne, npr. od životinje, neke sile, energije
i sl. U koliko bi opasnost po zaštićena dobra poticala od ovih izvora onda bi se moglo raditi o
krajnjoj nuždi, naravno ako su ispunjeni uslovi za primenu tog instituta. Međutim, ako se
čovek koristio životinjom ili nekom silom odnosno energijom kao sredstvom za izvršenje
krivičnog dela onda se u tom slučaju može raditi o nužnoj odbrani, jer napad i u ovoj situaciji
potiče od čoveka. To je nesporno i u teoriji i u sudskoj praksi.
Nužna odbrana je dozvoljena i protiv napada koji potiču od lica koja nisu krivično odgovorna-
npr. od neuračunljivih lica ili dece. Ali i ako kod napadača ne mora postojati krivica,
subjektivni substrat mora biti prisutan barem u minimumu. Naime, napadačeva radnja mora
biti voljna. Ukoliko se radi o radnji u objektivnom smislu (pukom telesnom pokretu bez
elementa volje ), onda se po zaštićena dobra stvara opasnost koja može biti relevantna za
konstrukciju krajnje nužde.
