САДРЖАЈ

УВОД................................................................................................................3

1. СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА................................................................................4

1.1. Извори социјализације код деце и младих...................................5

2. ШКОЛА КАО ФАКТОР СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ......................................7

2.1. Социјализација деце у предшколским установама......................7

2.2.

Предшколска установа

као фактор социјализације.....................8

2.3. Социјализација деце у школама...................................................10

3. ПОТЕШКОЋЕ ПРИЛИКОМ СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ ДЕЦЕ У

ШКОЛАМА.............................................................................................14

ЗАКЉУЧАК...................................................................................................16

ЛИТЕРАТУРА...............................................................................................17

УВОД

Када се роди, дете није у стању да хода, да размишља, говори,

нити има свест о себи и свом постојању. Оно је слабо и беспомоћно
биће, у потпуности упућено на свет одраслих. Па ипак, то слабашно
биће од самог почетка је друштвено по природи и има диспозиције за
успостављање и одржавање социјалног контакта, за комуникацију,
емпатију и сл. Да би то немоћно створење са социјалним диспозицијама
заиста и постало одрасло, њему предстоји дуг пут учења и развоја у
друштву и под утицајем друштва. Пут одрастања јединке у друштву и
постајања његовим пуноправним припадником назива се социјализација.

Полазак у школу представља једну од највећих промена у животу

детета.   Прво   је   та   промена   настала   приликом   уписа   детета   у
предшколску установу. Међутим, те промене су нормалне и здраве за
развој   дечје   индивидуалности   као   и   неизбежна   етапа   у   развоју   дечје
личности. За овако велике промене код детета родитељи играју велику
улогу и то у смислу да су они ти који на прави начин треба детету да
објасне   и   уведу   дете   у   друге   воде,   где   ће   се   постепено   уклапати   и
комбиновати са својим вршњацима. Али управо је то онај момент када
дете схвата да није у породици и да мора да се избори за своје место у
групи и пронађе своје „место под Сунцем“.

У почетку је деци веома тешко, њихова туга је тада превелика и

онда су ту васпитачи који треба овај други свет да приближе деци. Нека
деца чак мисле да су их родитељи „оставили“ и зато је битно да им
стално причају зашто су у вртићу и да они сами једва чекају да им се
деца врате и да остатак дана проведу са њима размењијући нежност.
Због тога је веома битно да се још од тих дана у деци створи осећање
одговорности а самим тим ваља их и осамостаљивати.

Деца која су доста везана за родитеље, која по цео дан и ноћ

проводе   са   њима,   веома   им   је   тешко   да   развију   ова   осећања
одговорности   и   осамостаљивања.   Временом   се   све   то   постиже   када
родитељи   постављају   детету   различите   захтеве   и   обавезе   примерне

мишљење, што му доста помаже у изграђивању сопственог става и
размишљања.

Стадијум ране социјализације траје 7 година. Овде пресудну улогу

имају пре свега породица и дечји вртићи, односно она места где деца у
овом узрасту проводе највећи део свог времена. Основни вид делатности
је   игра   кроз   коју   дете   стиче   навике   елементарне   радне   делатности   и
усваја норме понашања. Најважније подручје дечјег присног дружења и
сарадње   јесу   породица,   група   деце   са   којима   се   игра,   суседство   и
заједница   старијих.   Дакле,   дете   прво   учи   улоге   у   оквиру   малог
друштвеног света породице и суседства, а затим и на шире друштво и
културу.

Фактори социјализације су најважнији чиниоци који непосредно

утичу на социјализацију јединке у процесу раста и развоја.

У главне

факторе социјализације спадају : породица, вртићи, школа, групе
вршњака, црква, друштвене организације као и средства за масовну
комуникацију. Они не стварају системне вредности, узоре и норме, већ
их само преносе на јединку која се социјализује.

1.1. Извори социјализације код деце и младих

Дефинисање социјализације као социјалног учења које се

остварује путем интеракције са другима, указује на постојање одређених
фактора путем којих се она остварује, такозваних агенса или посредника
социјализације. Сваки члан друштва може бити агенс социјализације,
чак и кад нема намеру да делује на одређене облике понашања, али
најчешће агенсе представљају особе које свесно и намерно утичу на
понашање других, а то су првенствено родитељи и наставници у школи
који утичу на децу, у школском добу.

Преносници друштвених схватања и норми су и различите

друштвене   институције,   као   што   су   школа   и   средства   масовних
комуникација. На социјализацију делују и фактори који одређују и утичу
на   њен   садржај   и   називају   се   извори   социјализације.   Основни   извор
социјализације   је   култура,   тачније   субкултура   којој   дете   припада.   У

Коковић, Д.,

Социологија образовања, Матица Српска, Нови сад, 1994, стр.124.

деловању културе као извора социјализације најважнију улогу имају
друштвени систем и друштвена структура, који су карактеристични за
одређену културу.

Школа је институција, формирана са интенцијом да образује и

васпитава, оспособљава за самообразовање и учење, стицање вештина,
навика,   умења   кроз   један   дуготрајан,   систематски   планиран   и
програмиран   процес, процес интенционалног образовања и васпитања.
Значајна функција школе је и социјална. Након примарне социјализације
која се остварује у породици, предшколска установа и школа остварују
секундарну социјализацију у колективу ученика, која утиче значајно на
правилан развој личности. Важна функција школе је и културна. Школа
са својим кадровима у урбаној и руралној средини, представља   место
„храм“ културе.

Истакнуте су три значајне улоге: Прва улога школе, је да буде веза

између науке и наставе, да на упрошћен начин представи знања и
помогне ученику у усвајању истих.

Као друга улога која се истиче у овом разматрању је да доводи у

равнотежу интелектуалне способности ученика, и да га на тај начин
усмерава да стиче добре „духовне“ навике у циљу даљег развоја.

Као важна улога школе се истиче и то да она помаже појединцу да

се отисне од ограничења социјалне групе у којој је рођен, и да напредује,
да оствари свој максимум у сваком погледу, тако што ће га упознати са
широм средином. улога школе је велика, и само у сарадњи са породицом
и   свим   осталим   људима   који   су   заинтересовани   за   успех   ученика
(старатељи, рођаци, пријатељи…), школа може успешно да оствари своје
циљеве.   Кооперација   и   добра   комуникација   између   свих   елемената,
доприносе успешности васпитно-образовног рада  у школи.