Moral i radni moral
“ Dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim I sve vecim divljenjem I strahopoštovanjem, što se više I
istrajnije razmišljanje bavi njima: zvezdano nebo nada mnom I moralni zakon u meni”
(Imanuel Kant)
1. Moral
1.1. Poreklo i pojam morala
Moral (lat.
mos
– običaj;
mores
– vladanje;
moralis
– moralan) je jedan od najvažnijih oblika čovekovog
delatnog odnošenja prema svetu, prema drugim ljudima i prema sebi samom. On se sastoji u vrednosnom
procenjivanju ljudskih htenja i postupaka kao pozitivnih ili negativnih, pri cemu se prvi odobravaju, žele,
preporučuju i zahtevaju, a drugi se neodobravaju, kude osuduju i zabranjuju. Ukratko, moral je aktivno
čovekovo oblikovanje i ocenjivanje sebe i drugih ljudi kao dobrih i zlih.
Moral je skup nepisanih normi kojima se određuje kako ljudi treba da se ponašaju jedni prema drugima i
prema zajednici, a pomocu kojih se ocenjuju vlastiti i tudi postupci kao dobri li rđavi.
Moralna norma nastala je veoma davno, još u prvobitnoj zajednici. Tokom svoje evolucije čovek je, najpre,
živeo u malim grupama. Boraveći i živeci u grupi, prvobitni čovek je neminovno sebi postavljao dva
pitanja: kakav treba da budem ja, da bi drugi ljudi i ja bili srećni i kakvi treba da su drugi, da bih
ja bio srećan i da bi moja sreća uopšte bila moguća? Na osnovu takvih razmišljanja formirana su pravila
ljudskog ponašanja, nastala je filozofska disciplina-etika, koja izučava smisao i suštinu ljudskog bitisanja,
smisao kodifikacije normi ponašanja da bi ljudi, pre svega bili srećni.
Moral je objektivna društvena pojava koju konstituiše, prvo, skup pravila (normi, merila) koja regulišu
ponašanje članova jedne društvene zajednice; drugo, skup stvarnih navika ponašanja. Značajno je istaci
da te norme, načela ili pravila ponašanja uvek podrazumevaju regulisanje međuljudskih odnosa, dakle
odnosa ljudi izmedu sebe kao i odnosa jedinke prema društvu.
Moral se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja kao pozitivno ili negativno
vrednih. Moralni sud ili ocena odnosi se na neki postupak, rasuđivanje, držanje, ponašanje ili karakter
nekog čoveka ili nas samih. Objekat moralne ocene je uvek samo čovek.
Po
Sigmundu Frojdu
, norme koje društvo definiše, posebno one kojima se određena ponašanja
zabranjuju, ličnost samo delimično usvaja, pa tako ne mogu ni postati deo unutrašnje strukture ličnosti.
Frojd tvrdi, imajući u vidu nagonsku, impulsivnu stranu ljudske prirode, da je potpuna harmonizacija
moralne svesti, kao oblika društvene cenzure, i svesti pojedinca gotovo nedostižna.
Možemo da tvrdimo, uvažavajuci značajna mišljenja u ovoj oblasti, da je poreklo morala ljudsko, da se
može naći u ljudskom društvu, u samom čoveku. Jer, živeci u društvu, živeci sa drugim ljudima, stvarane
su razne vrste normi koje su regulisale odnose tog zajednickog življenja. Covek kao slobodno, (samo)
svesno, stvaralačko i odgovorno biće, stvara moral kao tvorevinu koja služi očuvanju njegovog ljudskog
identiteta.
Pod pojmom "moral" najcešće se podrazumeva sistem normi ili pravila ljudskog ponašanja. Odnosno,
moral je skup običaja, navika, normi ili pravila ponašanja kojima se ljudi rukovode u svojim postupcima.
Kao skup pravila ponašanja, moral se zasniva na normama o dobru i zlu, a manifestuje se u vrednosnom
procenjivanju ljudskih postupaka, u smislu koje je ponašanje dostojno čoveka a koje nije, koje je vredno a
koje se može označiti kao bezvredno, koje se odobrava a koje se osuđuje. U skladu sa moralnim
normama, a u sklopu složene komunikacije koja se odvija u društvu, ljudi formiraju svoje ličnosti, karaktere
i osobine, usmeravaju svoju motivaciju i delovanje, vrednuju i sude i sebi i drugima.
1.2. Moral i obicaj
Običaj je najstarija forma regulisanja društvenih odnosa i ponašanja. U početnim fazama razvoja ljudskog
društva, stihijski su nastala brojna pravila kojima su regulisana najraznovrsnija ljudska ponašanja. Jednom
ustaljena pravila vremenom okarakteriše odsustvo svesti o njihovoj svrsi i razlozima zbog kojih postoje.
Stihijski nastala običajna pravila vezana su za animizam, kult i magiju. Nastaju iz potrebe da se ovlada
prirodom i društvenim procesima. Zato je običaj u svojoj osnovi navika ili praksa koja se formira i postoji
kao rezultat trajne predstave. Brojni običaji vremenom prerastaju u moralne norme. Upravo zbog toga,
postoji opravdanje za tvrdnju da se poreklo morala može naći u običajima.
1.3. Moral i pravo
Činjenica je da regulisanje ponašanja ljudi ne može biti prepušteno stihiji, dobroj volji pojedinaca ili težnji
javnog mnjenja da reguliše kolektivnu svest.
Drugim rečima, ukupnost društvenih odnosa mora regulisati neka organizovana snaga, neki organ koji ima
sredstva da obezbedi nesmetano odvijanje i funkcionisanje istih.
Država određuje društvene norme koje se označavaju kao pravno-političke norme.
Dalje, pravo predstavlja sistem društvenih normi, društvenih propisa čije nepoštovanje sankcioniše
država.
Pravo i moral se sadržinski razlikuju, ali se u izvesnoj meri i dodiruju. Razlikovanje prava i morala je
najvidljivije u odnosu na sankciju. Naime, sankcija za prekršaj moralnih normi se uglavnom izražava kao
spontana reakcija društva (uže ili šire sredine), u nekim varijantama predviđala je i isključenje iz društva,
što se ipak razlikuje od organizovane prinude od strane države radi sprovođenja pravnih normi. Isto tako,
moralna dužnost i pravna obaveza nisu uvek u skladu jer odredena pravna radnja može svoj izvor da
pronadje u motivima koji su čak nemoralni, a da sa pravnog stanovišta ipak bude ispravna. Međutim,
pravo u određenim situacijama može da bude na čak i višem etičkom nivou u odnosu na određeni moralni
sistem.
1.4. Osnovne karakteristika morala
Osnovna karakteristika moralnih normi je njihova obaveznost. Obaveznost je karakteristika i pravnih i
običajnih normi. Moralna obaveznost je dvostruka, što znači da je moral obavezujući i društveno (spolja) i
individualno (unutra), za razliku od pravne i običajne obaveznosti koja je isključivo društvena
(jednostruka). Takođe, kao jedna od bitnijih karakteristika morala, navodi se i trenutačnost - obaveza
pojedinca da moralno postupi, gotovo po automatizmu, kada se nađe u odredenoj moralnoj situaciji.
Pominju se i bezuslovnost, nametnutost i slično.
Da bi čovek kao prakticno bice usvojio moralne norme i po njima se ponašao, da bi formirao vrednosno-
normativni odnos prema sebi, ali i prema drugim ljudima, mora da donese odgovarajući moralni sud.
Moralni sud je sud o vlastitom ponašanju, ponašanju drugih ljudi, drugih društvenih grupa i to u odnosu na
moralnu normu. Sud može biti pozitivan ili negativan. U slučaju da moralna norma bude prekršena,
određeno ponašanje uslovilo negativan sud, sledi moralna sankcija. Moralna sankcija može biti
individualna (unutrašnja, npr. griža savesti) i društvena (spoljašnja, npr. prezir, pa čak i iskljucenje iz
društva).
