УВОД
Битка на Чегру је једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку
између српских устаника и Турака. Битка се одиграла 31. маја 1809. године на
брду Чегар (потковица, стопало) код села Каменица надомак Ниша.
После славних победа на Иванковцу, Мишару и Делиграду, устаници су спремили
општи офанзивни план у свим правцима неослобоћене земље, тако да је и Ниш
дошао у обзир за ослобоћење од Турака. Карађорђе и остале војводе очекивали
су од продужења рата не само проширење границе новоослобођене Србије, него
ослобођење и осталих наших области испод Турака, зато су спремили општи
офанзивни план у овим правцима.
Вожд Карађорђе имао је следећи план: ,,
Да се српска војска окрене само на једну
страну
". Јер, како је објашњавао ,,
Више Ниша има Дервен, да се може ухватити
и тамо у Црној Реци поставити други Делиград и Т
урцима прекинути пут за
Ниш
".
Прилог бр. 1
2
Први српски устанак – пре битке
У освит 19. века Србија је тек незнатна област на ускомешаној карти Европе. По
ко зна који пут у историји, распета исмеђу својих
насушних, животних потреба и суровог прагматизма
великих сила, некад правих, некад лажних савезника,
Србија је с муком тражила свој пут ка ослобођењу од
Турака и своје часно место међу европским народима.
На драматичној европској сцени ратују велике силе –
Наполеонова Француска, Русија, Аустрија и Турска, а
српски народ, одвајкада окренут својој словенској браћи
на истоку, очајнички очекује помоћ. 1804. године, када је
у Орашцу 15. фебруара донесена историјска одлука да
се крене у општенародно ослобођење под командом
Карађорђа Петровића, Наполеон се прогласио за
француског цара, а Европа нашла пред великим
изазовом.
У годинама које следе, континентални ратови Наполеона против савезника
одређиваће позицију једне мале и поробљене европске нације, каква је била
Србија. Отварањем Руског посланства у Београду са представником
Константином Родофиникином, дипломатом грчког порекла, Српска револуција
требало је да добије нове шансе за успех.
Од 1804 до 1808 Српски устаници остварили су неколико историјских победа каве
су оне на Иванковцу (1805), Делиграду и Мишару(1806), Штубику и Малајници
(1807).
Затишје на ратиштима у Србији 1808. народ је користио да поправи оштећене
домове и постара се око летине, војска се одмарала, а војне и политичке
старешине у Београду ослушкивале гласове који су допирали од савезника. Вожд
Карађорђе, подстрекнут уверавањима Родофиникина да ће се руски кнез, генерал
Александар Прозоровски наћи српским устаницима кад Русија 1809. крене у
офанзиву против Турске, предлаже Совјету да се отвори фронт према Нишу, те да
се уз помоћ Руса потпуно искористи повољан географски положај, налик већ
виђеном сценарију на Делиграду.
Правитељствујушчи совјет и старешине одбацују овај Карађорђев ратни план и
одлучују да српска устаничка војска крене у четири правца. Стиже пролеће године
1809. На истоку, предвођен славним војводом Миленком Стојковићем, први фронт
Прилог бр. 2
3
