УПРАВЉАЊЕ ОТПАДОМ
Може се рећи да живимо у свету отпада.Раст популације и продукција све већих количина
отпада чини да депоније постају све бројније и све више деградирају животну
средину.Депоније заузимају велике површине обрадивог земљишта, прерастају у
неконтролисана сметлишта са високим ризиком од удесних ситуација и захтевају огромне
трошкове санације и рекултивације.Огромна количина отпада настаје сваког дана у свету,
како у насељима, тако и у пољопривредним подручјима.
Сваке године у океан доспева око 10 милиона тона нафтних деривата а у реке и мора
преко 500 милијарди тона индустријског отпада.Индустријски погони и саобраћај избаце у
атмосферу око милијарду тона аеросола и исто толико пепела.
На депонијама отпад се скупља годинама.Отпад се скупља како на специјализованим
депонијама, тако и на дивљим сметлиштима.На дивље депоније стиже и до 70 % укупног
отпада.
Биохемијски процеси разлагања отпада негативно утичу на животну средину.Депоније
комуналног отпада загађују земљиште и биљке, ваздух, подземне и површинске воде, на
њима се у огромним количинама размножавају пацови, мишеви и инсекти, што доприноси
ширењу инфекција.Настала ситуација представља реалну претњу људском здрављу- како
садашњих тако и будућих генерација.Зато се данас у читавом свету намеће проблем
заштите животне средине путем управљања отпадом.
Састав отпадних материја је веома различит и укључује чврсти комунални отпад,
индустријски, као и пољопривредни, медицински, електронски и друге врсте отпада
мешовитог састава.
Посебан проблем представља опасни отпад (хемијски, биолошки и нуклеарни) са
изразитим загађујућим ефектом и многим негативним последицама по људско здравље и
животну средину.
И док је у земљама у развоју, почетком 90-тих година 20.века, долазило 100-330кг чврстог
отпада по глави становника, у европској унији тај број је износио 414, а у Северној
Америци 720кг.У свим земљама света, долази до повећања, како у апсолутној количини
произведеног отпада, тако и у количини отпада по особи.
Проблем је у томе што се већина отпада не прерађује, већ се одвози на депоније које
заузимају велике површине у околини градова и представљају опасно загађујуће
супстанце ваздуха, воде и земљишта.
ОДЛАГАЊЕ ЧВРСТОГ ОТПАДА НА ДЕПОНИЈАМА
Депоније су места за одлагање чврстог отпада.Постоји неколико врста депонија зависно
од начина одлагања отпада и заштитних мера у циљу спречавања аерозагађења и
загађивања подземних вода.
Одлагање отпада на отвореним површинама без заштитних мера загађује атмосферу и
хидросферу.Изградња санитарних депонија предвиђа полагање слојева заштитних
материјала у сврху спречавања контакта материја из чврстог отпада са водоносним
хоризонтима и атмосферским ваздухом.
У новије време се као алтернатива за отворене депоније користи одлагање отпада у утробу
Земље. На тај начин се избегава загађење ваздуха и размножавање непожељних
животиња. Ова метода одлагања отпада има своје мане:
1. Загађивање подземних вода, уколико се направи неправилан избор места подземне
депоније.
2. Образовање метана и загађење атмосфере. Закопани отпаци се налазе у средини без
кисеоника, услед чега долази до њиховог разлагања.Образује се биогас који се састоји од
различитих угљоводоника а највише од метана.Биогас се шири хоризонтално и може
доспети у подруме зграда и у додиру са отвореним пламеном може се запалити и
експлодирати.
3. Улегање земљишта. У процесу разлагања отпада долази до смањивања његове
запремине, што изазива нестабилност и улегање земљишта.Зато је изградња зграда и
других објеката на таквом земљишту непожељна.
Стратегије за изградњу и контролу депонија
При изградњи депонија постоје три стратегије :
1. Отпад се складишти на земљишту које има одговарајуће особине и способност
самопречишћавања, да би се распростирање штетних материја у околну средину.
У том случају земљиште представља једину баријеру за загађујуће супстанце.Зато
земљиште треба бирати на одговарајући начин, тако да задовољи одређене биолошке и
хемијске критеријуме (нпр. глина, гранулометријски састав).
2. Стратегија ограничавања- састоји се у максималном ограничавању инфилтрације
загађујућих супстанци са депоније у земљиште на неки од следећих начина:
• Покривањем депоније материјалом који не пропушта воду, да би се минимизирало
продирање атмосферских и површинских вода и доношење загађујућих супстанци у
земљиште.
• Постављањем на дно депоније изолационог слоја да би се спречило продирање воде.
• Дренажни систем сакупља воду која је прошла кроз горњи покривач.Та вода се поново
прочишћава или се поново враћа у депонију.
3. Најсавременија концепција разматра депонију као својеврстан хемијски реактор.
Савремени прилаз се састоји у задржавању идеје о ограничавању, али на контролисан
начин, тако што се формира контролисан хемијски реактор.
УПРАВЉАЊЕ ОПАСНИМ ОТПАДОМ
Према дефиницији Америчке Агенције за заштиту животне средине опасан отпад је било
који отпад који је запаљив, корозиван, реактиван или токсичан.
Опасан отпад данас се може наћи на сваком кораку. Истраживања су показала да су
главни извори ове врсте отпада:
• хемијска индустрија, са око 60% целокупног индустријског опасног отпада;
• металопрерађивачка индустрија, са око 20%;
• војна индустрија;
• фармацеутска индустрија;
• клинички центри;
• домаћинства и
• мала предузећа.
