Владан, Иван, Саша, Стефан... Н.Пазар Скрипта из Еколошког права
2014.
Владан, Иван, Саша, Стефан... Н.Пазар Скрипта из Еколошког права
1. Теоријски оквир еколошког права
Правне норме које уређују заштиту животне средине парцијално су проучаване у
различитим правним дисциплинама. Идеја о потреби развоја посебне правне гране
којом би сложен проблем заштите животне средине био регулисан на јединствен
начин јавља се 70-их година ХХ века. Увођење нових наставних програма у
високошколским установама и факултетима временом долази до формирања
посебне правне гране која се означава као „право животне средине“, „право
околиша“, „еколошко право“ и слично. Данас се Еколошко право као обавезан,
односно опциони предмет изучава на свим водећим светским и нашим
универзитетима.
Почетак развоја Еколошког права обележила је дилема која није само
терминолошког карактера: да ли за наведену област права треба користити израз
„еколошко право“ или „право животне средине“?
Појам
ekos
потиче од грчке речи
oikos
чије је основно значење „дом“, „станиште“.
Реч „екологија“ први пут је употребио Ернест Хекел 1866.године у раду Historia
nature (Историја природе). Полазећи од тога, модерна екологија ekos дефинише као
целину непрекидне интеракције живог и неживог на планети. С друге стране
environment означава животну средину као скуп „физичких, социјалних и
културних фактора и услова који утичу на постојање или развој организма или скуп
организама“.
Према томе, Еколошко право је шири појам у односу на право животне средине.
Еколошко право је грана права „која регулише питања свих фактора и услова од
утицаја на постојање и развој организама или скупа организама, као и очување како
њиховог парцијалног станишта. Право животне средине насупрот томе бави се
просторно дефинисаним окружењем, али не и тоталом односа живог и неживог“.
Владан, Иван, Саша, Стефан... Н.Пазар Скрипта из Еколошког права
3. Еколошкопрвни однос
Правни поредак се састоји из низа општих и поједниачних норми, као и конкретних
правних односа. Основни задатак правне науке јесте да створи једну јединствену
целину, односно да постојећи правни материјал среди по извесним критеријумима,
пре свега тумачењем општих норми, јер задатак тумачење и јесте стварање правног
система.
Сваки правни систем има два елемента :
Правне институте и
Правне гране
Правни институти
(правне установе) јесу мањи или већи скупови, односно
сложени систему правних норми које уређују један сложени друштвени однос, као
што су радни односи, брак, дисциплинска одговорност итд. Тако на пример, све
правне норма које се односе на брак чине правни институт „брак“ итд.
Пране гране
су систем више правних института које регулишу исту област
друштвених односа према истим начелима. На тај начин, институти се групишу у
систематске правне целине – правне гране. Све гране права чине правни систем.
- Међународно право
се, по правилу, дефинише као грана права која обухвата правна
правила која регулишу односе са елементом иностраности. Постоје приватно, кривично,
јавно ...
-
Уставно право
је основна грана правног система која обухвата норме које одређују
основе економског и политичко-државног уређења једне земље.
-
Грађанско право
је једна од најзначајнијих грана права јер регулише имовинске односе, а
тиме и основне економске односе. Оно се најчешће дефинише као систем правних норми
којима се одређују права и дужности које се могу заснивати и преносити правним
пословима (уговорима) и даље се дели на облигационо, стварно, наследно и породично.
-
Кривично право
обухвата правне норме којима су одређена кривична дела и санкције за
њихове учиниоце.
-
Управно право
је систем правних норми којима је регулисана делатност и организација
јавнеуправе, укључујући и односе између управе и грађана у вези са признавањем права и
утврђивањем обавеза у конкретним појединачним случајевима.
-
Судско право
чине правне норме о делатности и организацији судова.
-
Привредно (пословно) право
регулише делатност и организацију привредно-приватних
субјеката у њиховом привредном пословању.
-
Породично право
чине правне норме којима се одређује положај појединца као личности
и као члана породице.
У савременим условима, као посебна грана права све више се издваја и еколошко
право. У том смислу,
еколошко право
као посебна грана права може се одредити
као
систем правних норми којима се регулише и усмерава утицај човека на
његово природно окружење са циљем заштите животне средине и одржања
еколошке равнотеже.
Еколошко право је динамична и сложена правна дисциплина коју карактеришу
мултидисциплинарност, посебан предмет и метод проучавања као и специфични
принципи.
Правне норме, створене правним актима, остварују се у друштвеним односима, тј. у
понашању људи једних према другима. Право је регулатор тих друштвених односа,
а њихово регулисање је на одређени начин циљ права. Међутим нису сви
Владан, Иван, Саша, Стефан... Н.Пазар Скрипта из Еколошког права
друштвени односи регулисани правом. Зато се под појмом правни однос
подразумева онај друштвени однос који је регулисан правом, правним нормама, тј.
однос у коме су људи дужни да се понашају по правним нормама.
Предмет еколошког права је еколошкоправни однос који обухвата следеће
еколошке вредности:
-
Правно на живот у здравој животној средини;
-
Право на одржив економски развој у новим технолошким условима уз
стално унапређивање квалитета животне средине;
-
Право на рационално коришћење природних и енергетских ресурса који
обезбеђују одрживи развој средине;
-
Право на спречавање, смањивање и превенцију свих облика загађивања
животне средине;
-
Право на заштиту интегритета биосфере, укључујући и природне климатске
услове и биолошку разноврсност;
-
Право на доступност информација о стању животне средине;
-
Право на остваривање међународне сарадње;
-
Право на адекватно образовање и јачање свести у области заштите животне
средине
Корелат тих права је
дужност свих грађана да штите животну средину.
Владан, Иван, Саша, Стефан... Н.Пазар Скрипта из Еколошког права
5. Основна начела Еколошког права
Осим што као и друге гране права уважава општа правна начела (нпр.начело
законитости), еколошко право садржи одређена начела заштите животне средине
која се разликују од начела других грана права. Та начела произилазе из
међународних докумената и наших законских прописа. Полазећи од тога основна
нечела еколошког права су:
Начело интегралности
– Државни органи, органи АП и органи јединице
локалне самоуправе обезбеђују интеграцију заштите и унапређења животне
средине спровођењем међусобно усаглашених планова и програма.
Начело превенције и предострожности
– Свака активност мора бити
добро испланирана да проузрокује најамњу могућу промену у животној средини, да
представља најмањи ризик по животну средину, укључити могућност рециклаже.
Начело предострожности остварује се коришћењем најбољих расположивих и
доступних технологија.
Начело очувања природних вредности
– Природне вредности користе се
под условом и на начин којима се обезбеђује очување вредности биодиверзитета,
геодиверзитета, заштићених природних добара. Обновљиви природни ресурси
користе се под условима који обезбеђују њихову трајну и ефикасну обнову.
Начело одрживог развоја
– Одрживи развој је усклађени систем техничко
– технолошких, економских и друштвених активности. Циљ је да се сачува и
унапреди квалитет животне средине за садашње и будуће генерације.
Начело одговорности загађивача и његовог правног следбеника
–
Правно или физичко лице које својим незаконитим или неисправним активностима
изазива загађење животне средине одговорно је у складу са законом. Загађивач је
одговоран за загађивање животне средине и у случајевима ликвидације или стечаја.
Загађивач или његов правни следбеник обавезан је да отклони узрок загађења и
последице.
Начело загађивач плаћа
– Загађивач плаћа накнаду за загађивање животне
средине када својим активностима проузрокује или може да изазове оптерећење
животне средине односно ако производи, користи или ставља у промет сировину,
полупроизвод или производ који садржи штетне материје по животну средину.
Начело корисник плаћа
– Свако ко користи природне вредности дужан је
да плати стварну цену за њихово коришћење и рекултивацију простора.
Начело супсидијарн одговорности
– Државни органи у оквиру својих
финансијских могућности отклањају последице загађивања животне срдине и
смањења штете у случајевима када је загађивач непознат, као и када штета потиче
изван државних територија.
Начело примене подстицајних мера
– Државни органи предузимају мере
очувања и одрживог управљања капацитетом животне средине, посебно
спречавања или смањења загађења животне средине применом економских
инструмената и других мера.
Начело информисања и учешћа јавости
– Свако има право да буде
обавештен о стању загађености и ризицима у животној средини, чак и они који је
загађују. Подаци су јавни.
Начело приступа правосуђу
(право на судску заштиту) – Грађани,
удружења грађана и организације могу своја права у односу на здраву животну
средину остварити на суду у складу са Законом.
