Medjunarodne finansije
1. Definicija novca
Novac
je kompleksan fenomen, on nije samo ekonomska, vec i pravna,
socijalna i psiholoska kategorija. U sustini, moglo bi se reci da novac
predstavlja jednu od najvecih kulturnih tekovina covecanstva.
U svojoj dugoj evoluciji, od primitivnog i prostog do savremenog i
slozenog oblika, novac je obogacivao svoj sadrzaj, tako da je veoma tesko
dati jednu definiciju novca, koja bi precizno izrazila njegovu prirodu i
znacenje. Termin “novac” – “money”, potekao je od reci “moneta”, koja je
u pocetku oznacavala samo kovani novac koji se izradjivao u Rimskom
hramu boginje Junone Monete.
Ekonomska teorija
najcesce definise novac funkcijama koje on obavljau
privredi. Smatra se da su funkcije
sredstva razmene i mere vrednosti
osnovne funkcije novca
, a da su funkcije
sredstva placanja, blada i
svetskog novca
njegove
sekundarne funkcije
, koje su izvedene iz
osnovnih. Funkcije novca nisu supstanca novca, tj. njegova sustina, vec
samo uloge koje novac obavlja u privredi i drustvu.
Jedna od najvaznijih osobina je
kupovna snaga
. Specificnost novca je u
tome sto, u odnosu na druge stvari, novac najbolje oteloveljuje kupovnu
moc, jer on poseduje
opstu kupovnu moc
, na cemu se zasniva i njegova
funkcija blaga.
Jedna od najsirihi najboljih definicija novca tvrdi da
je novac bilo sta,
materijalnog ili nematerijalnog oblika, sto je opste prihvaceno u zamenu za
sve ostale robe i usluge, tj. kao protivvrednost za bilo koju transakciju.
Samo
ono sto je opste prihvaceno u prometu da obavlja funkcije novca moze se
smatrati pravim novcem, nezavisno od bilo kakvog regulisanja od strane
bilo koje suverene vlasti.
Od pojave novca pa sve do danas, razne stvari su igrale ulogu novca –
cak takve za koje nam se cini da imaju veoma malu ili gotovo nikakvu
vrednost. Za sve te stvari je karakteristicno da su igrale ulogu novca, u
unutrasnjem i medjunarodnom prometu, sve dotle dok su zadrzavale
nepromenljivost, stalnost ili stabilnost vrednosti. Znacaj ove definicije
novca sastoji se u tome sto ukazuje da je stabilnost vrednosti, vise nego i
sama vrednost, sustina novca, tj. fundamentalni kvalitet koji i skoljku,
biljku, zivotinju i zlato, bankarski depozit i nacionalnu valutu moze
pretvoriti u novac.
Savremene operativne ili empirijske
definicije novca polaze od
kriterijuma likvidnosti u definisanju novcane mase, tj. novca. Dolazi se do
dva koncepta novcane mase – uzeg i sireg :
1. prema uzem konceptu
– u novcanu masu ulaze sve kolicine
transakcionog novca koji se nalazi kod nebankarskog sektora, a
koji je emitovan od strane banaka i sastoji se od gotovog novca i
depozita po vidjenju (M1). Posto se pod likvidnoscu podrazumeva
mogucnost brzog pretvaranja realne i finansijske aktive u transakcioni
novac bez gubitka
, onda se moze reci da transakcioni novac
predstavlja nalikvidniju aktivu. Kreiranje transakcionog novca u
vlasti bankarskog sistema, tako da savremeni novac, u sustini,
predstavlja kredit, odnosno dug.
2. prema sirem konceptu
– u novcanu masu ulaze sva likvidna
finansijska sredstva nebankarskih sektora. Ovaj siri koncept sadrzi,
pored transakcionog novca (M1) i kvazi novac, koji se sastoji iz
raznih kamatonosnih finansijskih instrumenata sa razlicitim
stepenima likvidnosti. U kvazi novac ulaze neoroceni stedni
depoziti kod komercijalnih banaka i drugih finansijskih institucija,
kratkorocne drzavne i ostale hartije od vrednosti.
Siri koncept novca – zbir transakcionog i kvazi novca – polazi vise od
funkcija novca kao blaga jer obuhvata i finansijske instrumente koji
donose kamatu.
Razlike izmedju teorijske i operativnih definicija
novca su
:
1. teroijska definicija vazi za svaki novac – primitivan i savremen,
aoperativne definicije vaze samo za savremen novac
2. dok teorijska definicija istice stabilnost vrednosti kao predusloov
da nesto postane novac, dotle operativne definicije polaze od
funkcija novca i ne isticu taj preduslov
3. iz teorijske definicije jasno proizilazi da novac ima specifican
polozaj u privrednim procesima, tj. da ima karakter javnog dobra,
sto se iz operativnih definicija uopste ne primecuje.
Nabrojane razlike su bitne za kvalitet i samo postojanje novca. Oslanjanje
samo na operativne definicije novca, tj. posmatranje novca samo sa
stanovnistva sredstva prometa i placanja, krije opasnost od preteranog
kreiranja novca, sto vodi u inflaciju, a to znaci u smanjivanje vrednosti
novca, sto je u suprotnosti sa teorijskom definicijom novca. Dugotrajno
i/ili preterano kreiranje sredstva prometa i placanja (transakcionog
novca) na kraju moze da unisti i sam novac. Novac doprinosi
plaćanja ima monopl u obavljanju funkcija novca u okviru državne
teritorije.
Zakonsko sredstvo plaćanja
nije oznaka za «novac uopšte», već je
oznaka za određenu vrstu novca. Zakon određuje ime ( kao i sve
ostale osobine ) zakonskog sredstva plaćanja koje postaje ime
nacionalne valute tj. nacionalne novčane jedinice. Nacionalnoj valuti je
zakonom samo dato da igra ulogu novca, iz čega sledi da ona nije
novac
sui generis
. Pošto joj zakon određuje sve karakteristike po svom
suverenom monetarnom pravu, nacionalna valuta je čista
pravna
kategorija
. Ona je «nematerijalna, nevidljiva- apstraktna strana novca»
; predstavlja «čistu kreaciju uma» kojoj je dato da igra ulogu novca na
jednoj državnoj teritoriji.
Sve veće i detaljnije pravno regulisanje novca koje prati njegovu
evoluciju dovelo je u jednom trenutku do sublimacije «novca uopšte»,
kao ekonomske kategorije, u «novčanu jedinicu», kao ekonomsko
pravnu kategoriju, a zatim u «nacionalnu valutu», kao čisto pravnu
kategoriju. Zakonsko regulisanje je dovelo do odvajanja i razlikovanja
pojma «novac» od pojma «nacionalna valuta». I dok novac postaje bilo
šta što ima stabilnost vrednosti koja mu obezbeđuje opštu
prihvatljivost, nacionalna valuta dobija opštu prihvatljivost putem
zakona – automatski, bez ikakvih drugih uslovljavanja i preduslova.
Opštu prihvatljivost nacionalna valuta dobija bez ekonomskog
procesa tj. bez prethodno ostvarenog ekonomskog preduslova –
stabilnosti vrednosti.
Da je nacionalna valuta čisto pravna kategorija sa ekonomskom
funkcijom novca, najbolje dokazuje princip nominalizma. Određujući
nacionalnu valutu, država može da joj odredi bilo koju vrednost koju
želi, ali može i da joj uopšte ne odredi bilo kakvu vrednost. Država
može po svom suverenom pravu da menja vrednost svoje nacionalne
valute onda kada to želi, ali nacionalna valuta i dalje ostaje ista
( pravna ) jedinica vrednosti, bez obzira na promenu njene ekonomske
vrednosti.
Često se zakonom određuje odnos nacionalne valute prema nekom
konvencionalno izabranom zajedničkom imenitelju – zlatu, nekoj
stabilnoj valuti, specijalnim pravima vučenja ili nekoj drugoj korpi
valuta. Ovaj zakonski utvrđen odnos predstavlja valutni paritet za koji
bi se moglo reći da predstavlja zvanično utvrđenu vrednost
nacionalne valute. U normalnim uslovima, valutni paritet je osnova
oko koje se formira devizni kurs koji, najšire posmatrano, predstavlja
spoljnu vrednost valute. Teorijski posmatrano, devizni kurs odražava
unutrašnju vrednost valute, a u praksi se može desiti da valutni
paritet, kao zakonski utvrđena vrednost, više ne izražava stvarnu
vrednost nacionalne valute.
3. Vrednost novca i nacionalne valute
Razlika izmedju novca i nacionalne valute
sastoji se u nacinu njihovog
nastanka –
novac
je nastao spontano iz ekonomskih procesa, a
nacionalna
valuta
zakonom iz suverene politicke vlasti.
Ekonomske zakintosti
formiranja vrednosti novca vaze i za formiranje vrednosti nacionalne
valute, ma koliko ovu cinjenicu suverena politicka vlast svesno ili
nesvesno zanemarivala.
Klasifikacija novcanih oblika je na:
1.
robni
– primitivni i kovani novac
2.
nerobni
– savremeni novac
U pocetku su razne robe igrale ulogu novca, pa je zato vrednost novca
bila jednaka vrednosti koju je izabrana novcana roba imala u razmeni
( intrinsic value). Savremen novac, olicen u nacionalnoj valuti, nema robni
oblik.
Bilo je sasvim prirodno da je u procesu nastajanja novca ulogu novca
dobila roba koja je imala ekonomsku vrednost. Cim se neki proizvod
poceo upotrebljavati kao sredstvo razmene, onda je on dobio novo
znacenje, novu upotrebu iz koje je proizisla njegova «dodatna vrednost».
Ta
dodatna vrednost
novca u teoriji je nazvana funkcionalnom vrednoscu
novca. Tako je vec kod robnog novca doslo do odvajanja
materijalne
(intrinsic value ) od
funkcionalne vrednosti.
Robni novcani objekti su imali dvostruku upotrebu:
1.
nemonetarnu
– kao robe
2.
monetarnu
– kao novca.
Dobijanje uloge novca izdvojilo je novcanu robu iz sveta drugih roba i
ona se nije vise cenila samo po svojim fizickim svojstvima i troskovima
proizvodnje, vec i po tome da li dobro obavlja funkciju u prometu, sto cini
srz njene funkcionalne vrednosti.
Funkcionalna vrednost novca
se definise kao sposobnost novca da se
njegovim otudjivanjem steknu proizvodi i usluge. Sticanje proizvoda i
usluga otudjivanjem novca predstavlja pravni institut kupoprodaje i zatos
se ta sposobnost novca naziva njegovom
kupovnom snagom
.
novca (M) i brzini opticaja novca (V), a obrnuto srazmeran obimu
transakcija u datom periodu (T). Pod pretpostavkom da su V i T
konstantni, nivo cena je upravno srazmeran kolicini novca (M), iz cega
proizilazi da vrednost novca zavisi od njegove kolicine. Determinante
opsteg nivoa cena M, V i T mogu se menjati u razlicitim kombinacijama,
tako da se samo njihova ukupna neto promena odrazava na opsti nivo
cena.
Promene M, V i T mogu istovremeno imati iste ili razlicite smerove
kretanja. Isti smer kretanja sve tri determinante pokazuju u skaldu sa
promenama faza u ekonomskim ciklusima. U fazi ekspanzije M, V i T se
stimulativno povecavaju, ali su povecanja M i V veca od povecanja T, sto
za rezultat ima povecanje cena, pa sledstveno i smanjivanje vrednosti
nacionalne valute. U fazi opadanja ekonomske aktivnosti, M, V i T se
stimulativno smanjuju, ali su smanjenja M i V veca od smanjenja T, sto
znaci za rezultat ima smanjivanje cena i sledstveno povecanje vrednosti
nacionalne valute.
Vrednost nacionalne valute se smanjuje u fazi
ekspanzije i povecava u fazi opadanja privredne aktivnosti.
Faze u ekonomskim ciklusima su odredjene odnosom izmedju investicija
(I) i stednje (S), Vece investicije od stednje pokrecu ekspanziju a manje
investicije od stednje vode u kontrakciju ekonomske aktivnosti.
Medjuzavisnost izmedju vrednosti novca i faza u ekonomskim ciklusima
mogla bi da se sematski predstavi na sledeci nacin:
Sema 1 – Ekonomski ciklusi i vrednost novca
Faze u ekonomskom
ciklusu
Nivo cena
Vrednost novca
Ekspanzija (I>S)
Raste
Opada
Kontrakcija (I<S)
Pada
Raste
Odnos izmedju investicija i stednje
odredjen je odnosom izmedju
marginalne efikasnosti kapitala (MEK – ocekivanih buducih profita), nivoa
kamatnih stopa i sklonosti potrosnji (GDP). Polazeci od pretpostavke da je
sklonost potrosnji konstanta koja je inverzno zavisna od nivoa dohotka
(privredne aktivnosti),
visi nivo
ocekivanih buducih profita od nivoa
kamatnih stopa pokrece ekspanziju, a
nizi nivo
ocekivanih profita od
kamatnih stopa vodi u stagnaciju privredne aktivnosti.
Kolicina novca
je
faktor koji uvek utice na nivo kamatnih stopa – u kratkorocnom,
srednjerocnom i dugorocnom periodu. Kolicina novca je jedna od
