BIOGRAFIJA
Ivo Andrić je rođen 9.oktobra 1892. u Travniku. U Višegradu, Ivo Andrić pohađa osnovnu školu.
U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu i nakon završene gimnazije
upisuje Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta.Godine 1918. iz štampe izlazi Andrićeva
prva knjiga Ex Ponto, pesme u prozi. Seli se u Grac i upisuje na Filozofski fakultet. Godine
1928. premešten je za vicekonzula u Poslanstvo u Madridu.
Njegovi najpoznatiji romani su: ''Na Drini ćuprija'', ''Travnička hronika'', ''Gospođica'', ''Prokleta
avlija''. Pisao je i mnoge zbirke pripivedaka: ''Nemirne godine'', ''Žeđ'', ''Jelena, žena koje nema'',
''Znakovi'', ''Deca''.
Andrić je prvi put došao u Beograd daleke 1919 godine i to u prostor stana Poleterskih brigada
2a (danas je to Andrićev venac 8) u koji se Andrić uselio posle sklapanja braka sa Milicom
Babić. Danas se tu nalazi Spomen muzej Ive Andrića.
Andrićeva lična biblioteka koja se najvećim delom nalazi u radnom kabinetu, sadrži 4502 knjige.
19. Oktobra 1961. list
Borba
objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljnijij kandidat za Nobelovu
nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivi Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za
roman ''Na Drini ćuprija.''
Zadužbina Ive Andrića isključivi je nosilac autorskih prava za Andićeva dela i jedino ona može
dati saglasnost za objavljivanje njegovih dela u našoj zemlji i u inostranstvu.Na osnovu piščeve
testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada na priču ili zbirku priča
napisanu na srpskom jeziku.
Premda Ivo Andrić nikada nije voleo da govori o sebi i da se o njemu govori van konteksta
onoga što je pisao, sa zahvalnošću i poštovanjem se sećamo priznanja kojim je on osvetlio i
osvetlao našu književnost, duh, istoriju i jezik.
Silno je voleo Getea, obožavao klasičnu muziku, posebno Betovenovu "Devetu simfoniju’’.
U knjizi
Istorija i legenda
, u okviru
Sabranih dela
, objavljen je tekst Andrićevog govora
O
priči i pričanju
, u kome on, između ostalog, kaže:
Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju
pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u
najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama,
pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih
kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida
pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba
za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad
izgleda da čovečanstvo od prvog bljeska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion va-
rijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da
želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnike, da odloži neminovnost
tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.
Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i
možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne i saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to
da li obrađuju prošlost ili sadašnjost.
Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku,
pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.
DA LI STE ZNALI?
Ivo Andrić je celokupni novčani iznos od Nobelove nagrade
poklonio iz dva dela bibliotekarskom
fondu Bosne i Hercegovine.Učestvovao je u raznim akcijama pomoći bibliotekama i često je
davao novac u dobrotvorne svrhe.
Iako mu je život bio protkan burama i avanturama, Andrić je voleo da se predstavlja kao običan
čovek, nezanimljiv i oslobođen boemskih skandala. Imao je ljubavnu aferu sa ženom svog
kuma, takođe književnika Gustava Krkleca. O ovome je svojevremeno brujala beogradska
čaršija, a kad je te 1925. godine i sam Krklec shvatio da je između Andrića i njegove Perside
buknula strast, upitao je kuma šta se dešava, a on mu je odgovorio:
- E, moj Gustav, to ti je kao letnji pljusak: kako dođe, tako i ode! Krklec se posle toga razveo od
supruge, a s kumom je kasnije uspeo da izgladi odnose..
CITATI
O čemu god da je govorio, govorio je korisno i dobro. A govorio je o svemu. Najviše je govorio o
ljudskoj prirodi. Strah, neizvesnost, nesigurnost, slabost, stid, drskost, mržnja i zavist, ali i
borbenost i upornost, samo su neke od osobina koje je svaki čovek prepoznao u sebi ili u
nekom drugom, a o kojima je Ivo Andrić najbolje govorio.
‘’Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim
manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne
primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.’’
‘’Dvaput bivamo, izgleda, kažnjavani za naše lude i »grešne« želje. Prvi put kad patimo što ne
možemo da ih ostvarimo; i drugi put kad, videći svoje želje ostvarene, sa stidom i očajanjem
uzalud bežimo od svoje sreće. To važi naročito za slavu i novac. ‘’
‘’Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umijemo da ih nađemo sami u sebi. ‘’
‘’Ne ruši sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
