Преткосовски циклус
песама тематски је најстарији. Он обухвата историју
средњовековне Србије од Стефана Немање до последњих српских деспота. Садрже те
песме дух немањићког и постнемањићког периода. О немањићком раздобљу има врло
мало песама, а оне које певају о Стефану Немањи и Растку Немањићу новијег су
порекла и немају историјску основу. Песме овог циклуса имају више легендарног него
историјског. Зато су ближе поезији него историји. Битне су због чувања успомене на
нашу стару династичку лозу. Најстарији догађај о коме је сачувана успомена у
десетерачкој песми је рат Срба са Бугарима за време Стефана Дечанског. Тај догађај
одјекнуо је у песми
Бан Милутин
и
Дука Херцеговац
. Основу преткосовског циклуса
чине оне песме у којима су опевани догађаји око цара Душана и цара Уроша и њихове
властеле. Највећу уметничку снагу имају следеће песме овог циклуса:
Урош и
Мрњавчевићи
,
Зидање Скадра
,
Зидање Раванице
,
Милош у Латинима, Женидба
Душанова
,
Женидба краља Вукашина
и
Бановић Страхиња
.
Сматра се да је у преткосовском периоду била развијена епска поезија, али да је
заборављена. Вук Караџић каже да је Косовска битка „тако силно ударила у народ, да
су готово све заборавили што је донде било, па само оданде почели даље приповједати
и пјевати“. Песме овог циклуса настајале су у време ропства под Турцима па је у њима
исказивана носталгија за српским феудалним друштвом – пева се о богатству, снази и
господству некадашње државе, која је имала своје чувене великашке породице, своје
краљеве и цареве. Ове песме су садржинска, логична и мисаона претходница косовским
догађајима и личностима.
С обзиром на велику временску удаљеност певача од времена о коме пева, јасно
је што у овој поезији има мало историје, а много легенде. Историјско је само у
обрисима, у општој слици епохе, атмосфери и духу времена немањићке Србије и
постнемањићког доба у локалитетима, географским подручјима, именима историјских
личности. Легендарно је у избору догађаја и личности за које историја не зна, у
обликовању прича чија је грађа искључиво имагинарног порекла. Опевани су догађаји
и личности који сведоче о снази и богатству али и ружни поступци, оцеубице и
синоубице. У свему томе творац ове поезије види узроке моћи српске државе и њеног
распада и пораза од Турака. Недолични поступци узрок су божије казне, а она је
оличена у поразу Срба на Косову.
Мрњавчевићи су српска феудална породица: браћа Вукашин и Угљеша
погинули су у боју на Марици 1371. године. Народна песма спомиње и најмлађег брата
Гојка, али историји није познат. Угљеша је био против крунисања Душановог за цара и
против оснивања патријаршије. Угљешин јединац, Угљеша, умро је као дечак па се
деспотова удовица Јелена замонашила и добила име Јефимија. Живела је на двору
кнеза Лазара васпитавајућу његовог сина Стефана. После смрти кнеза Лазара остала је
уз кнегињу Милицу помажући јој у државничким пословима. Испевала је
Похвалу кнезу
Лазару
. Из ове породице је Вукашинов син Марко, опеван у народној песми као чувени
јунак Марко Краљевић.
За Мрњавчевиће је везан митски слој наших песама ( у бугарштицама се
Вукашину приписује женидба вилом). По историји Мрњавчевићи су се уздигли до
највећих владарских части. Вукашин Мрњавчевић је био жупан цара Душана, да би се
после Душанове смрти сам прогласио краљем. Свог сина Марка крунисао је за
краљевића. У бугарштици Вукашин убија Уроша Нејаког у лову како је доказано да је
Урош умро природном смрћу, а Вукашин погинуо у Маричкој бици, пре Урошеве
смрти. Краљ Вукашин и његов брат деспот Угљеша I су са својм земљама били на
удару турској најезди, први су искусили, жртвеничку улогу коју ће кнез Лазар понети у
Косовски бој. У Маричкој бици су погинула обојица.
Женидба краља Вукашина
је много више љубавна историја него историја
антагонизма једног краља и једног жупског племића и као таква могла би да се веже за
сваки крај и за свако време откако је отета лепа Хелена па све до XIX века, кад су у
Србији, усред устанка, морале бити забрањиване отмице жена, али облик у којем имамо
ову песму и који је чврсто везан за Марка Краљевића (Марко се умеће на ујака војводу
Момчила, кога убија и чијом се сестром Јевросимом жени краљ Вукашин, Марков отац)
морао је бити редигован упоредо са другим песмама о Марку, тј. у доба турске
владавине.
Тема песме
Зидање Скадра
говори како су три брата Мрњавчевића градили
Скадар на реци Бојани. Овде је народно веровање да се ни једна већа грађевина не може
подићи без жртава. Тај обичај нешто редукован актуелан је и данас, па се на темељу
обично коље прасе или јагње. Браћа са три стотине људи , три године гради куле, а вила
која се јавља им руши саграђено и тражи од њих да јој принесу неку жртву. Прво им
тражи брата и сестру, Стоју и Стојана, али они нису могли да нађу такве у граду. Потом
тражи једну од њихових жена да је сазидају, и тако ће моћи да наставе са изградњом
Скадра. Вукашин и Угљеша говоре својим женама да не долазе на реку Бојану, а млади
Гојко не рече својој "љуби" ништа, и она дође до реке. Гојко види своју жену и тужан,
алегоријом своју љубав претвори у златну јабуку која му је тог јутра пала у воду.
Иначе, то је део песме са најлепшом српском алегоријом:
Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет' не могу!
Трагична је смрт и продужење везе са дететом „тече река од љубина млека“ (Скадар).
И
у овој песми народни певач ликове слике у црно - белој техници. Негативци су краљ
Вукашин и војвода Угљеша, и њихове супруге. Насупрот томе са симпатијама гради
ликове младе Гојковице и њеног мужа. Овај млади брачни пар красе врлине као што су
поштење и кроткост, али и лаковерност. Зашто је народни певач на страни Гојка постаје
јасније ако се зна да је овај лик створен у машти, односно, историји је потпуно
непозната личност.
Мрњавчевићи се још јављају у песми
Марко Краљевић познаје очину сабљу
–
рањеном јунаку Туркиња помаже да изађе из воде. Он има 17 рана. Обећава њој и
њеном брату Мустафи по 300 дуката ако му помогну. Мустаф-ага убија јунака и узима
му сабљу. Марко Краљевић среће Мустаф-агу и препознаје очеву сабљу. УбијаМустаф-
агу али се растужио због оца и сабље. Вар му потом наручује још вина.
У песми
Урош и Мрњавчевићи
говори се да после Душанове смрти, долази до свађе
између Вукашина, Угљеше и Гојка, на коме ће бити царство. Свако шаље књигу у
