FAKULTET MUZIČKE UMETNSOTI
BEOGRAD
SEMINARSKI RAD
Vežbanje
Nastavnik: Student: Endre Barna
Prof. Blanka Bogunović Odsek: klavir
Predmet: Pedagogija Br.indexa: 722
Beograd, maj 2015.
Vežbanje je aktivnost koju muzičari najviše primenjuju kako bi postigli svoje
ciljeve i profesionalni izvođački nivo. Iako postoje različita shvatanja o tome kako i koliko bi
trebalo da se vežba za što bolje rezultate, ono što je sigurno jeste da je vežbanje van svake
sumnje neizbežna i neophodna dužnost čoveka koji hoće da se bavi muzikom.
Veliki broj nastavnika misli da učenici znaju kako se pravilno vežba pa im ne
objašnjavaju važne elemente kvalitetnog vežbanja. U ovom slučaju učenik i roditelj gledaju
samo na vreme provedeno svirajući, pripremom instrumenta itd. – što je očigledno i važno ali
nije od presudnog značaja. S druge strane postoje i nastavnici koji pre nego što ostave
učenika da radi sam, razjasne neke probleme vezane za kompoziciju i pokažu kako treba
pristupiti određenim muzičko-tehničkim problemima sa kojima će se učenik susresti u datoj
kompoziciji.
Važan element vežbanja čini i prostor u kom se vežba, i ljudi koji se u njemu nalaze
(ne nalaze) što je u velikoj meri povezano sa muzičkim žanrom i sa nivoom muzičke veštine,
npr. deca obično vežbaju u prisustvu roditelja dok profesionalni klasični muzičari vežbaju
sami, s druge strane imamo i džez, pop, rok ili bluz muzičare koji uz to što vežbaju sami,
često praktikuju i tzv. džemovanje sa drugim muzičarima (što najviše služi isprobavanju
unapred izvežbanih pasaža ili pokreta u realnoj situaciji bliskoj stvarnom izvođenju pred
publikom).
Postoje i aktivnosti koje nam se na prvi pogled čine sporednim, ne toliko važnim i
pitamo se da li su one uopšte deo vežbanja (kao što su primena Aleksanderove tehnike,
sviranje bez kontakta sa instrumentom, analiza tuđeg ili svog snimka itd.), ali pošto je rezultat
povezan i sa tim aktivnostima, one se svakako ubrajaju u proces vežbanja.
Neki vidovi vežbanja su prijatniji i manje naporni od drugih. To se najviše može
videti onda kada se s jedne strane svira sa puno koncentracije, kada postoji unapred određen
cilj (promišljeno vežbanje), i s druge strane kada se bezbroj puta prosvirava cela kompozicija
bez fokusa na određene delove tj. bez cilja (nepromišljeno vežbanje). Zbog toga, pravilno bi
bilo da se pre vežbanja postavi cilj koji je malo iznad trenutnog nivoa, i što više povratnih
informacija integrisati u sledeći pokušaj. Ovaj proces je jako naporan i zahteva mnogo truda i
koncentracije, zbog toga moramo sebe stalno motivisati na vežbanje. Posle ovoga se može
zaključiti da se vežbanje može sprovoditi u ograničenom vremenskom periodu i to kod
odraslih od četiri do pet sati dnevno, bez izazivanja psiholoških i fizioloških “sagorevanja” na
duže staze.
2
