Stvarno pravo u objektivnom i subjektivnom smislu
Stvarno pravo u objektivnom smislu je skup opštih pravnih normi koje regulišu subjektivna stvarna
prava, a stvarna prava u subjektivnom smislu je subjektivno pravo koje se odlikuje time što je
apsolutno i deluje erga omnes i time što za svoj neposredni objekat ima stvar. Suština subjektivnog
stvarnog prava je u neposrednoj pravnoj vlasti na određenoj stvari, a radi obezbeđenja te pravne vlasti
nameće se određeno ponašanje svim trećim licima koje se sastoji u nečinjenju. Izvršenje obaveze od
strane pasivnih subjekata ne znači i vršenje prava od strane aktivnog subjekta, već samo stvaranje
uslova za to vršenje. Stvarna prava se bitno razlikuje od obligacionih. Obligaciona postoje između
određenih subjekata, deluju inter patres, na osnovu njega titular može zahtevati određeno ponašanje od
tačno određenog lica, van tog ponašanja pravo nema nikakav smisao. Ono što je pravo za jednu stranu
je obaveza za drugu. U obligacionom pravu subjekti mogu ustanovljavati nove tipove i modalitete
obligacionih odnosa- autonomija volje, dok su vrste stvarnih prava i njihova sadržina određeni
imperativnim propisima i stranke ne mogu ugovorom ustanovljavati nove tipove stvarnih prava.
Posledica apsolutnog dejstva stvarnih prava je pravo sledovanja i pravo prvenstva. Pravo sledovanja
sastoji se u tome što imalac stvarnog prava može ovo vršiti protiv svakog trećeg lica u čijim se rukama
stvar nađe, bespravno ili po nekom pravnom osnovu. Pravo prvenstva sastoji se u tome što je stvarno
pravo je jače u konkurenciji sa obligacionim pravom, kao i sa istovrsnim stvarnim pravom kasnijeg
datuma. Vlasnik koji je stvar dao na čuvanje nije izložen riziku da u slučaju dužnikove insolventnosti
deli vrednost stvari sa čuvarevim poveriocima, ali će zato više poverilaca istog lica deliti vrednost
dužnikove stvari ako ovaj nije u mogućnosti da izmiri sve dugove u celini. Ako na istoj stvari ima više
hipoteka prvi po rangu hipotekarni poverilac naplaćuje se u potpunosti a sledeći iz onoga što
preostane, i tako redom- prior tempore, potior iure. Stvarna prava su: pravo svojine, službenosti, ručna
zaloga, pravo građenja, zakup, neki pisci tu ubrajaju i hipoteku i realne terete.
Opšti pojam stvari
Stvar- res je deo materijalne prirode koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojem postoji pravo svojine ili
neko drugo stvarno pravo. Pod telesnim stvarima u građanskom pravu podrazumevaju materijalni
delovi prirode koji ispunjavaju dva uslova. Prvi je fizički i on se sastoji u tome da je taj deo materijalne
prirode faktički ili virtuelno u ljudskoj vlasti. u tome da je taj deo materijalne prirode faktički ili
virtuelno u ljudskoj vlasti. Drugi uslov je pravni i on se sastoji u tome da na delu materijalne prirode
koji je u ljudskoj vlasti, postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. Podela na stvari u prometu
i stvari van prometa- res in commercio i res extra commercio nije istovetna sa podelom na stvari u
imovini i stvari van imovine- res in patrimonio i res extra patrimonium. Postoje stvari in patrimonio ali
extra commercium.
Sastavni delovi stvari, prosta i složena stvar, pripadak stvari
Svaka stvar se sastoji od delova, koji su takvi da se ili ne mogu raspoznati i onda kažemo da je to
prosta stvar, ili se mogu raspoznati i onda kažemo da je to složena stvar. Svi delovi složene stvari
nalaze se u međusobnoj funkcionalnoj vezi, a prema fizičkoj vezi koja postoji između njih mogu biti
spojeni sastavni delovi, koji su u materijalnoj vezi i odvojeni sastavni delovi, koji su fizički samostalni.
Spojeni sastavni delovi mogu biti odvojivi i neodvojivi. Neodvojivi ili potpuno inkorporisani deo je
onaj koji se ne može odvojiti bez uništenja, tj oštećenja stvari. Odvojivi ili nepotpuno inkorporisani
deo je onaj koji se može odvojiti bez oštećenja. Što se tiče odvojenog-fizički samostalnog dela , on je
uvek pokretna stvar, a složena stvar kojoj pripada može biti i pokretna i nepokretna stvar. Ovakav deo
samo povremeno dolazi u fizičku vezu sa stvari, kad joj služi, dok je nepotpuno inkorporisan deo u
stalnoj fizičkoj vezi. Pokretna stvar koja je fizički samostalna ali funkcionalno i pravno trajno
povezana sa drugom stvari naziva se sporedna stvar. Ima složenih pokretnih stvari čiji su svi sastavni
delovi odvojeni, a funkcije su im ravnopravne, npr. garnitura šaha, servis čaša. Neki od ovih stvari
mogu se izdvojiti i imati samostalnu namenu, dok druge nemaju nikakav značaj izvan celine. Pripadak
obuhvata nepotpuno inkorporisane delove koji se mogu odvojiti bez oštećenja, kao i ono što je fizički
samostalno ali funkcionalno povezano sa glavnom stvari. Zajedničko im je nepostojanje fizičke
1
inkorporisanosti koja bi izdvajanjem dovela do oštećenja. I jedan i drugi deo mogu biti takvi da je
upotreba stvari bez njih nemoguća, ili da je bitno otežana. Potpuno inkorporisani delovi ne mogu biti
predmet posebnog prava svojine, pravo svojine na jednoj stvari se prostire i na njene potpuno
inkorporisane delove. Pripadak stvari u pravnim odnosima deli sudbinu glavne stvari. Jedna pokretna
može postati pripadak pokretne ili nepokretne stvari samo ako pripada istom vlasniku, i samo tako deli
sudbinu glavne stvari.
Glavna stvar i sporedna stvar (uzgredna stvar, uzgrednica)
Pod glavnom stvari podrazumeva se fizička celina njenih sastavnih delova, koja kao takva ima
primarnu ulogu u odnosu na jednu pokretnu stvar s kojom je funkcionalno povezana. Glavna stvar je
ona koja može samostalno opstojati i sama po sebi služiti poslu za koji je određena, a uzgredna je ona
koja je određena da služi drugoj glavnoj stvari ili da dopuni službu kojoj je glavna namenjena.
Plodovi i proizvodi- prihodi stvari
Plodovi u naturalnom obliku su proizvodi koje neka stvar daje periodično bez iscrpljivanja svoje
supstancije, a namenjeni su za odvajanje. Iz ove definicije proizilazi dva osnovna pojmovna obeležja
ploda: prvo, plod je samo ono što stvar daje periodično, pri čemu periodičnost ne mora biti u jednakim
vremenskim razmacima; drugo, plod je samo ono što stvar daje bez iscrpljavanja svoje supstancije.
Plodovi su npr. voće, mladunci životinja, vuna i mleko koji daju ovce... Do odvajanja plod je sastavni
deo plodonosne stvari, na kojoj postoji jedno pravo svojine. Odvajanjem postaje samostalna stvar, na
kojoj postoji posebno pravo svojine, mada je uobičajeno da se i dalje naziva plodom, pa tako postoji
podela plodova na neodvojene- neobrane i na odvojene- obrane, a odvojeni se dele na sabrane i
nesabrane. Plodovi u naturalnom obliku se još dele na prirodne kad ih stvar daje sama od sebe, bez
ulaganja ljudskog rada, i veštačke za čiji je nastanak potrebno ulaganje ljudskog rada. Sem plodova u
naturalnom obliku, postoje i civilni plodovi koji se najčešće pojavljuju u novčanom obliku, npr.
kamata, kirija, tj periodični prihodi koje stvar daje na osnovu pravnog odnosa vlasnika stvari sa drugim
licem. Civilne plodove mogu davati kako stvari koje su podobne da daju plodove u naturalnom obliku,
tako i stvari koje ne daju plodove u naturalnom obliku. Od ploda treba razlikovati proizvod. Proizvod u
tehničkom smislu je ono što stvar da, ali bez periodičnosti i što je deo njene supstancije, materijal od
srušene zgrade, kamen ili pesak izvađen iz njive. Vlasniku stvari pripadaju i plodovi i proizvodi stvari.
Ovo razlikovanje je od značaja kod drugih pravnih odnosa: zakupac, plodouživalac, uzuar, savesni
držalac, prisvajaju plodove sa tuđe stvari ali nemaju pravo i na proizvode, jer supstancija ostaje
vlasniku. Mladunci domaćih životinja po opštem pravilu pripadaju vlasniku majke. Ako su začeti
mužjakom koji ne pripada vlasniku ženke, mužjakov sopstvenik nema pravo na priplod ili njegov deo
niti na nagradu, ali suprotno može biti ugovoreno.
Stvari van prometa i stvari u prometu (res extra commercium i res in commercio)
Kad za neku stvar kažemo da je u prometu, to u stvari znači da je u prometu pravo svojine na toj stvari.
Opšti pojam stvari u građanskopravnom smislu ne može se izjednačiti sa pojmom stvari u prometu.
Postoje stvari u građanskopravnom smislu koje nisu u prometu, stvari van prometa su i javna dobra,
koja kao kategorija stoji van građanskopravnog pojma stvari- to su ulice, parkovi, trgovi. Razlozi zbog
kojih se jedna stvar izuzima iz pravnog prometa različiti su. Stvar će biti van prometa ako bi se njeno
stavljanje u promet protivilo shvatanjima morala. Pravo svojine može biti i na stvarima van prometa.
Samo na onim stvarima van prometa koja su istovremeno i javna dobra ne može postojati pravo
svojine. Izvesne stvari se nalaze u ograničenom i naročito regulisanom prometu, npr. oružje i eksploziv
mogu se nabaviti samo na osnovu administrativne dozvole, većina lekova može se kupiti samo na
osnovu lekarskog recepta. Sličan je slučaj sa opojnim drogama i plemenitim metalima. U nekim
pravnim sistemima stvari koje služe religijskom kultu nalaze se van prometa. Kod nas su ove stvari u
svojini verskih organizacija.
2
Potrošne i nepotrošne stvari
Potrošne stvari su one koje svu svoju korisnost iscrpljuju prvom upotrebom, te se mogu upotrebiti
samo jednom: hrana, benzin, piće. Novac takođe, jer ga kao sredstvo plaćanja vlasnik može upotrebiti
samo jednom. Nepotrošne stvari su one koje mogu biti upotrebljene više puta, knjiga, auto, ili
praktično neograničeno puta, zemljišne parcele. I one se menjaju upotrebom, postepeno, neke više
neke manje. Kriterijum razlikovanja je ekonomski. Neki pravni poslovi mogu postojati samo na
nepotrošnim stvarima: posluga, najam, plodouživanje. U svim ovim slučajevima titular prava je
ovlašćen da upotrebljava tuđu stvar, ali istovremeno ima obavezu da je po prestanku prava vrati, to su
dva zahteva koja isovremeno mogu da zadovolje samo nepotrošne stvari.
Individualno određene stvari i stvari određene po rodu
Po rodu određene stvari- generične su one koje se u pravnom prometu označavaju po vrsti i broju, tj.
po nekoj jedinici mere (kg, l, m). Individualno određena stvar je ona koja je određena konkretno i koju
su baš stranke imale u vidu, pa bilo da ima neko obeležje svojstveno samo njoj, određena slika na
izložbi, bilo da ima još stvari sa istovrsnim osobinama. Stvari koje su određene po rodu mogu se
individualizovati, tako što izvesna količina bude izdvojena iz roda i obeležena, npr. markiran džak
brašna izdvojen sa strane. I stvari određene po rodu i individualno određene mogu biti i potrošne i
nepotrošne. Stvari koje su u pravnom prometu redovno individualno određene mogu voljom stranaka
koje zaključuju pravni posao postati stvari određene po rodu. Predmet prava svojine i drugih stvarnih
prava, kao i posluge, najma i ostave mogu biti samo individualno određene stvari, dok se potraživanje
može odnositi i na stvari određene po rodu.
Zamenjive i nezamenjive stvari
Zamenjiva je ona stvar na čije mesto u pravnom odnosu može doći druga stvar istih osobina i
vrednosti. Ostale stvari su nezamenjive. Ovu podelu treba razlikovati od podele na individualno
određene i stvari određene po rodu. Tačno je da su sve generično određene stvari istovremeno i
zamenjive id a je nezamenjiva stvar uvek individualno određena, ali individualno određena stvar može
biti i zamenjiva i nezamenjiva. Novi automobil određene marke je zamenjiva stvar ali je individualno
određena. Ovde je moguća tužba za povraćaj, ali ako je uništen moguća je naknada štete u nature jer je
reč o zamenjivoj stvari. Ovu podelu treba razlikovati od podele na potrošne i nepotrošne stvari. Više
primeraka iste knjige je zamenjiva, a nepotrošna stvar, dok je poslednja flaša vina određene berbe
potrošna i nezamenjiva stvar. Značaj ove podele dolazi do izražaja u čitavom nizu odnosa. Predmet
zajma su zamenjive stvari, nezavisno od toga da li su potrošne ili nepotrošne i da li su određene po
rodu ili individualno. Kod posluge je dovoljno da je stvar individualno određena i nepotrošna stvar dok
se pitanje zamenljivosti ne postavlja.
Pokretne stvari
Pokretne stvari su one koje se mogu premeštati s jednog mesta na drugo bez oštećenja njihove suštine,
neki zakonici ubrajaju tu i stvari koje se same kreću, tj. životinje. U pravima pojedinih zemalja
posebno je precizirano da su pokretne stvari: 1. prirodne snage, tj. energije koje su stvar u pravu, 2.
materijal dobijen rušenjem zgrade, kao i materijal pripremljen za zidanje dok ne bude ugrađen, 3.
čamci skele, brodovi, mlinovi i kupališta na brodu, kao i svaka plutajuća fabrika koja nije pričvršćena
za stubove i ne čini deo zgrade. Stvari koje sup o svojim fizičkim osobinama pokretne postaju
pripadak nepokretnosti i kao takve dele njegovu pravnu sudbinu, obrnuto nije moguće. Anticipirane
pokretne stvari su delovi nepokretnosti koji će kasnije biti odvojeni i pretvoreni u pokretne stvari, i one
se unapred smatraju za pokretne stvari.
4
Nepokrene stvari
Nepokretne stvari su one koje se ne mogu premeštati s jednog na drugo mesto bez oštećenja njegove
suštine. To su: zgrade, stanovi, poslovne prostorije, i zemljišta (građevinska, poljoprivredna i šumska).
Za zgrade postoji saglasnost da su nepokretne ako zadovoljavaju ova dva zahteva: da su inkorporisane
u zemlji, a da ne leže u zemlji, id a su zidane kao trajni objekti, a ne za neku privremenu upotrebu.
Konstrukcije koje ne ispunjavaju ni jedan od ovih uslova su pokretne stvari. Sporno je da li je zgrada
nepokretnost ako ispunjava samo jedan od dva uslova. Nije bitno kolika je vrednost materijala i da li je
podigao vlasnik zemljišta ili drugo lice. Za sastavni deo zgrade smatra se sve što je pribijeno, uzidano
ili trajno spojeno sa zgradom. Pravo poznaje i nepokretnosti po nameni, to su pokretne stvari funkciji
pripatka nepokretnosti, iako su fizički odvojene one predstavljaju ekonomsku i funkcionalnu celinu sa
nepokretnošću. Da bi jedna stvar postala nepokretnost po nameni potrebno je: 1.da je pokretna stvar
namenjena da služi nepokretnosti i da je stvarno dovedena u takav fizički odnos da joj služi, 2. da joj je
ovu namenu odredio vlasnik nepokretnosti, 3. da je vlasnik nepokretnosti istovremeno i vlasnik
pokretnosti kojoj je odredio ovakvu namenu. Posledice imobilizacije po nameni su: 1. prodaja
nepokretnosti, ukoliko suprotno ne proizilazi iz ugovora, odnosi se i na njenu nepokretnost po nameni,
2. u slučaju raspolaganja testamentom, ako su jednom legirane nepokretnosti, a drugome pokretnosti
prvom će pripasti sve pokretnosti koje imaju svojstvo nepokretnosti po nameni, 3. ako u ugovoru o
doživotnom izdržavanju nisu posebno navedene stvari koje primalac izdržavanja daje kao naknadu za
izdržavanje, već je rečeno dam u ostavlja svu svoju imovinu, predmet ugovora su sve nepokretnosti
koje pripadaju primaocu izdržavanja u vreme zaključenja ugovora, 4. hipoteka se odnosi i na pripatke
nepokretnosti (nepokretnosti po nameni).
Pravni značaj podele stvari na pokretne i nepokretne
Pravni značaj ovog razlikovanja je mnogostruk: 1. po pozitivnim naslednopravnim propisima
raspravljanje zaostavštine obavezno je ako je umrli ostavio nepokretnosti, a ako je ostavio samo
pokretne stvari, a nijedno od lica pozvanih na nasleđe ne traži da se sprovede rasprava, sud će odlučiti
da se zaostavština ne raspravlja; 2. derelinkvirana nepokretnost prelazi u društvenu- državnu svojinu, a
derelinkvirana pokretna stvar postaje res nullius- ničija i na njoj se može steći svojina zauzimanjem-
okupacijom; 3. različita su pravila o izvršenju prinudnom prodajom nepokretnosti od onih kojima je
regulisana prinudna prodaja pokretnosti; 4. različita su pravila za ručnu zalogu- zaloga na pokretnim
stvarima, od hipoteke- zaloga za nepokretnostima; 5. za sticanje svojine održajem potrebni su duži
rokovi kad je reč o nepokretnosti; 6. pravila o sticanju svojine od nevlasnika ograničene su na pokretne
stvari; 7. ugovor o otuđenju nepokretnosti mora biti sačinjen u pismenom obliku, a potpisi ugovarača
overeni kod suda, inače ne proizvodi pravno dejstvo; 8. za prenos svojine na osnovu ugovora sa
vlasnikom potrebna je predaja stvari ako su u pitanju pokretne stvari, a ako se ugovor odnosi na
nepokretnosti potreban je upis u zemljišne knjige; 9. po rešenju koje je vladajuće u uporednom pravu,
predmet ugovora o ostavi može biti samo pokretna stvar.
Pravilo superficies solo cedit
Ovo pravilo shvaćeno u svom čistom obliku, znači da sve što je u čvrstoj vezi sa zemljom pripada
vlasniku zemljišta, kako zgrada tako i rastinje. S jedne strane znači da zemljište i ono što je s njim u
čvrstoj vezi predstavlja jedinstven objekat i pripada istom licu, na ovom jedinstvenom objektu može
postojati susvojina, ali ne može jedno lice biti vlasnik zemljišta a drugo vlasnik objekta, ili biljnog
sveta na njemu. S druge strane, ono znači da zgrada i rastinje pripadaju vlasniku zemljišta, a ne
obrnuto, zemljište ne prelazi u svojinu onoga ko je na njemu podigao zgradu, nešto zasadio i posejao.
Praktičan značaj pravila superficius solo cedit dolazi do izražaja kada je jedno lice vlasnik materijala a
drugo vlasnik zemljišta, kada vlasnik zemljišta upotrebi tuđi materijal, ili kad vlasnik materijala
sagradi zgradu na tuđem zemljištu. U sukobu interesa dva lica, maksima superficius solo cedit
favorizuje vlasnika zemljišta, i kao takva predstavlja izraz dominantnog ekonomskog značaja koje su
nekad imale zemljišne nepokretnosti. Tako i sporedna stvar deli pravnu sudbinu glavne stvari. Pravilo
superficies solo cedit važi i u našem današnjem pravu, ali je polje primene sužen. Vlasnici porodičnih
5
naveden broj predatih predmeta. Oni služe da pokažu ko je poverilac u obligacionom odnosu prilikom
čijeg nastanka su izdati, a od hartije od vrednosti se razlikuju po tome što za njih ne važi načelo
inkorporacije. U slučaju gubitka legitimacinog znaka potraživanje ne propada, već se dokazuje drugim
dokaznim sredstvima. Od hartije od vrednosti treba razlikovati i isprave koje ne sadrže građansko
subjektivno pravo, već neko drugo pravo, ili predstavljaju dokazno sredstvo, ili su od značaja samo za
nastanak prava- lična karta, izvod iz matičnih knjiga, uverenje o državljanstvu, testament…
Državina
Imaoci nekih prava ovlašćeni sun a osnovu svog prava vrše faktičku vlast na stvari, vlasnik je ovlašćen
da stvar drži,
upotrebljava, pribira plodove, menja suštinu stvari. Plodouživalac je ovlašćen da stvar drži,
upotrebljava i pribira plodove, ali ne sme da menja suštinu stvari. Zalogoprimac je ovlašćen da stvar
drži ali ne i da je upotrebljava i pribira plodove sa nje, a još manje da menja suštinu. U svim ovim
slučajevima imalac subjektivnog prava je ovlašćen da vrši faktičku vlast na stvari, on ima državinu.
Državina je i ona faktička vlast koja se ne vrši na osnovu nekog subjektivnog prava, državinu ima i
lopov. Zato se državina može definisati kao faktička vlast na stvari, nezavisno od toga da li se vrši na
osnovu subjektivnog prava ili bez pravnog osnova i nezavisno od toga da li državac veruje da je
ovlašćen da vrši tu faktičku vlast. Pravno- tehnički naziv za postupke koje znače državinu kao faktičku
vlast na stvari je aprehenziona radnja. Državina se pre svega deli na posrednu i neposrednu.
Neposrednu državinu ima onaj ko neposredno vrši faktičku vlast na stvari, npr. lopov koji drži i
upotrebljava ukradenu stvar, vlasnik koji se služi svojom stvari, imalac ili uzurpator službenosti koji
prelazi preko tuđeg zemljišta. Posrednu državinu ima lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko
drugog lica, kojem je po osnovu plodouživanja, ugovoru o korišćenja stana, zakupa, čuvanje posluge,
ili drugog pravnog posla, dalo stvar u neposrednu državinu. Kada vlasnik da nekom svar na
plodouživanje on postaje posredni a to lice neposredni držalac. Pravo na državinsku zaštitu imaju i
neposredni i posredni držalac, ali to ne znači da je između njih podeljena faktička vlast na istoj stvari.
Sve aprehenzione radnje vrši neposredni držalac. Posredni držalac u nekim slučajevima ima pravo na
naknadu za upotrebu stvari, a u svakom slučaju ima ekonomski interes da se stvar sačuva u određenom
stanju, kako bi mu se kasnije vratila u neposrednu državinu. Od državine treba razlikovati detenciju.
Nju ima lice koji po osnovu radnog ili sličnog odnosa ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za
drugo lice i dužno je da postupa po njegovim upustvima. Prema širini faktičke vlasti državina se deli
na državinu stvari i državinu prava. Državina stvari- svojinska državina je najšira faktička vlast na
stvari, koja po obimu odgovara sadržini prava svojine. Držalac stvari se ponaša kao vlasnik, bez obzira
na to da li ima pravo svojine ili ne, svojinski držalac je i lopov i nalazača koji je pritajio nađenu stvar i
onaj ko je kupio od lopova, a nije postao vlasnik. Državina prava je uža, delimična faktička vlast na
stvari, koja po obimu odgovara nekom drugom pravu čija je sadržina u neposrednoj vlasti na stvari-
plodouživanju, stvarnoj službenosti, zakupu, posluzi. Državinu prava ima npr. plodouživalac, i onaj ko
za sebe misli da je plodouživalac i tako se ponaša, imalac stvarne službenosti takođe, ali i onaj ko
nema stvarnu službenost, a ponaša se kao da je ima.
Rimska- subjektivna i moderna- objektivna koncepcija državine
Opšti pojam državine u rimskom klasičnom pravu shvaćen je u vezi sa svojinom, držalac je onaj ko se
prema stvari ponaša kao vlasnik, za državinu- possessio potrebna su dva momenta, faktička vlast na
stvari- corpus i volja ponašati se prema stvari kao vlasnik- animus domini. Državina pretpostavlja
jedan materijalni momenat- faktičku vlast na stvari, ali i određeno stanje duha- voljni momenat.
Rimski pravnici su priznali i quasi-possessio, koja se odnosila na plodouživanje i stvarne službenosti.
U današnjem uporednom pravu priznata je objektivna koncepcija državine. Prema toj koncepciji, iz
pojma državine izbacuje se animus domini, a državina se izjednačava sa faktičkom vlašću na stvari.
Time se znatno sužava pojam detencije: detentor je lice koje faktičku vlast na stvari vrši za drugoga i
postupa prema njegovim upustvima, ali se istovremeno veoma proširuje opšti pojam državine, jer
mnogi detentori postaju držaoci i kao takvi uživaju pravnu zaštitu.
7
