UVOD
Novac je društveno- ekonomska kategorija, koja je u svom dugom evolucionom
procesu najuže vezana za razvoj proizvodnih snaga, robnu proizvodnju i podelu rada–
dakle za razvoj drušva u celini. On je osnova monetarnog sistema svake privrede. Novac je
sve ono što služi kao opšte prihvaćeno sredstvo razmene– odnosno sredstvo plaćanja.
Novac je imovina koja se uobičajeno koristi prilikom nabavke roba i usluga.
Tokom istorije različite vrste robe vršile su njegovu funkciju: stoka, maslinovo ulje,
gvožđe, bakar, srebro, cigarete. Zapaža se da je stoka najviše korišćena kao sredstvo u
razmeni, pa se čini da odatle potiče naziv za novac –
pecunia
(lat. pecus – govedo). Svaka
vrsta robnog novca ima svoje prednosti i nedostatke: stoka se ne može deliti na manje
delove, neke robe su podložne kvarenju, neke nisu pogodne za prenos.
Novac se pojavio kao nužan pratilac robne razmene. U prvobitnoj zajednici, kada
nije bilo viška proizvoda, pa ni robne razmene, nije bilo ni potrebe za sredstvom koje ima
funkciju novca. Međutim, sa raspadom prvobitne zajednice i pojavom robovlasništva,
pojavljuju se viškovi proizvoda. U prvo vreme, dok su viškovi pojedinih roba bili relativno
mali i tržište nerazvijeno, njihova se razmena obavljala neposredno, trampom. Međutim,
dalji razvoj proizvodnih snaga društva omogućio je stvaranje većih viškova robe koju su
njihovi vlasnici želeli da razmene, ali je proces razmene bio otežan zbog toga što je vlasnik
jedne određene robe morao da nađe vlasnika druge robe, odnosno razmena je zavisila od
obostranog interesa, vrste robe i njene količine.
U nastojanju ljudi da reše problem procesa razmene koja nije mogla da se zadrži na
prvobitnoj trampi, pojavili su se proizvodi koji su po nekim svojim svojstvima (šira
upotreba, dugotrajnost i sl) počeli da služe kao posrednici u razmeni. Vlasnik koji je imao
višak proizvoda i želeo da ih zameni, kada već nije bio u mogućnosti da izvrši neposrednu
razmenu, privremeno je uzimao tu opšte poznatiju i postojaniju robu, koju je kao takvu
lakše mogao kasnije da zameni za robu koja mu je bila potrebna.
Prošlo je mnogo vremena u traženju prave robe koja bi olakšala razmenu. U
pojedinim periodima, tu funkciju su vršili razni proizvodi, kao što su stoka, so, krzno,
tekstil i dr. Kada se pojavio metal, s obzirom na tehnologiju njegove proizvodnje i
upotrebnu vrednost, i on je služio kao posrednik u razmeni. U prvo vreme su za razmenu
služili komadi metala sa određenom težinom, a kasnije se prešlo na utiskivanje određenih
znakova na takav metal. Prvi sistem se nazivao penzatarskim, a drugi numeričkim.
2
1.1. Robni novac
Razvojem trampe razvile su se robe veće upotrebne vrednosti koje predstavljaju
robni novac. Takav novac (razne robe kao što su platno, koža …) odgovara prilikama u
kojima je nastao. Ukratko, to su predmeti koji su izgubili upotrebnu vrednost, pa postali
simboli vrednosti i sredstva koja služi za nabavku druge robe. Prometni procesi i ovde su
omogućili da se robni novac zameni simboličnim novcem, bez vlastite unutrašnje
vrednosti, ali koji svoju vrednost crpe iz odnosa reprezentacije prema pravom novcu. Više
se nije menjalo celo krzno za veliku količinu žita, već samo deo krzna za malu količinu
žita. Ujedno, to su i prvi surogati novca.
Izdvajanjem robe opšteg ekvivalenta iz ostalog robnog sveta, stvara se osnova za
nastanak i razvoj novčanog oblika vrednosti
4
. U procesu razmene ovaj opšti ekvivalent
dobija posebnu društvenu funkciju, te svojim “predmetnim sadržajem” izražava vrednost
drugih roba. Roba, opšti ekvivalent, dobija time karakteristike novca u kojem i preko kojeg
su izražene vrednosti svih ostalih roba. Kada je uloga opšteg ekvivalenta pripala jednoj
robi i rasla sa njenim prirodnim oblikom specifične robe (zlato i srebro), kada je stekla
monopol kao opšti ekvivalent – onda ona postaje novac. Do XIX veka metali preuzimaju u
potpunosti ovu ulogu. Novac je roba, ali istovremeno i opšti ekvivalent svih drugih roba.
Upotrebna vrednost te robe rezultat je određenog konkretnog rada, utrošenog u njenu
proizvodnju. Dobijajući monopol opšteg ekvivalenta od strane jedne robe, ova postaje
novčana roba. Iz proširenog prometnog oblika vrednosti razvija se novčani oblik vrednosti.
Novac nastaje kao neophodan proizvod razvijene robne razmene. Evolucija oblika
prometne vrednosti od jednostavnog, preko opšteg do novčanog, u osnovi predstavlja
genezu novca. Evolucija novca u sve razvijenijem i masovnijem ostalom svetu roba gubila
je iz vida njegovo poreklo, a pre svega u građanskoj monetarnoj teoriji vezanoj za sledeće
nove pojave:
1.
Osamostaljenje određenih funkcija novca,
2.
Zloupotreba novca, uz njegovo korišćenje za brojne druge ciljeve izvan
normalnih novčanih funkcija.
3.
Izvanredan razvoj pojedinih oblika novca (depozitni novac, međunarodni
novac, elektronski novac)
4.
Nestanak ili “zakržljavanje” nekih funcija novca (novac kao blago, novac
kao mera vrednosti, transformacija svetskog novca) i dr.
1. 2. Novčanica ili banknota
Novčanica predstavlja svaki oblik novca, ili surogat novca, koji se pojavljuje u
obliku papirne cedulje, bez obzira na postanak, ekonomsko značenje i pravnu normu.
4
Đorđević, D. Milovanović, S. Carić, M. Lakićević, R,;
Osnovi ekonomije
, M kops centar, Niš, 2010. str.160
4
Surogati novca su zamenici novca koji, kao vrednosni papiri (menice, čekovi i sl.), sadrže
pravo koje imalac tog papira ima na određenu količinu punovrednog novca (zlata).
Novčanica nastaje postepeno u toku razvoja novčanog sistema, ona postaje surogat
pravog novca, a razvija se zbog potreba prometa. Novčanice nemaju nikakvu “unutrašnju”
ili materijalnu vrednost, ali zbog činjenice da glase na određeni iznos zlata one u prometu
zamenjuju punovredni kovani novac.
Materijalni zastupnik (surogat) se mogao lako pretvoriti u odgovarajuču količinu
novčane robe– zlata ili srebra, zavisno od toga koji je od navedenih metala služio kao
novčana roba, odnosno koji je monetarni sistem bio na snazi. Time je novčani surogat u
cirkulaciji zamenik pravog novca. Na temelju deponovanog zlata, ili metalnog, kovanog,
obično zlatnog novca, bankari su izdavali pismene cedulje koje su glasile na određenog
bankara u drugom udaljenom mestu. Njemu se na taj način naređivalo da isplati određeni
iznos zlatnog kovanog novca. Te cedulje su cirkulisale i zamenjivale pravi novac. Iz tih
papirnih cedulja, koje su izdavale banke, postepeno se razvila banknota (kao kombinacija
menice, banke i čeka).
Banknota se pušta u promet u početku samo u visini deponovang zlata kod banke.
Stoga je ona pravi surogat novca, potpuno konvertibilna svakog momenta u zlato.
Banknota se osamostaljuje i sve dok se ne pretera sa emisijom, u odnosu na zlatno pokriće
ova delimična konvertibilnost se neće ni zapaziti. Ekonomske i prometne prednosti,
omogućile su da se razvije celi sistem emisije i povlačenja baknota. Doneseni su i posebni
propisi o sistemu pokrića emitovanih novčanica ili banknota u zlato. Surogati novca
nastaju iz potreba prometa, pre svega zbog nedovoljnog širenja zlatnog novčanog opticaja i
zbog nesigurnosti transporta zlata i kovanog punovrednog novca. U slučaju kada država
zakonski ukida čak i delimičnu konvertibinost banknota u zlato, banknota dobija prisilni
tečaj, te postaje zakonsko sredstvo plaćanja i prometa. Banknota se pretvara u papirni
novac.
1. 3. Papirni novac
Papirni novac se ne traži zbog sebe samog vec zbog stvari koje se mogu njime
kupiti. Pogodno je sredstvo razmene, lako nosivo, moguća zaštita od falsifikovanja.
Zabrana privatnog štampanja novca čini ga oskudnim.
Papirni novac sam po sebi nema gotovo nikakve vrednosti, njegova vrednost je
posredna i to samo tolika, koliko taj novac predstavlja zlato i druge robe. Vrednost
papirnog novca zavisi od pokrića robama i masom roba koje stoje nasuprot tom novcu, a
ne zlatom koje reprezentuje. Papirni novac ima vrednost samo zato što funkcioniše u
opticaju. Razvio se zbog potreba prometa i kroz stalne napore usmerene u pravcu olakšanja
prometa. Moderni novčani sistem papirnog novca pokazuje da je to definitivan državni
novac, koji obavlja funkciju prometa i plaćanja.
Papirni novac je relativno bezvredan papir, koji se u prometu mora primiti u
neograničenim količinama pošto ga je država proglasila definitivnim zakonskim sredstvom
prometa i plaćanja. Monopol na izdavanje papirnog novca dobija država odnosno
Centralna (emisiona) banka. Vrednost papirnog novca osigurava se njegovim prometnim
5
