Seminarski rad
Ortetska sredstva(ortotička
rehabilitacija)
Predmet:
Protetika i Ortotika
Mentor:
Prof.dr.Vera Ilanković
Student:
Gosić Miro
– 086/14-FT
BRČKO, SEPTEMBAR 2016
Ortotička rehabilitacija predstavlja integralni deo osposobljavanja funkcionalno insuficijentnih
osoba. Ona koncipira mehaničko sredstvo, sa ciljem da kroz biomehanički obrazac i upotrebu
sistema sila (a kada je sačuvan integritet sa anatomskog aspekta) :
1. uspostavi izgubljenu ravnotežu
2. vrši korekciju deformisanih segmenata
3. vrši egalizaciju za ispade iz neuromišićnih sistema
Orthos je grčka reč koja znači uspravan. Aparat koji se upotrebljava za održavanje u
uspravljenom položaju, korekciju tog položaja i slične funkcije dobio je ime po grčkoj reči
“orthosa” što znači ispravljanje.
Poslednjih godina u laboratorijama poznatih svetskih kuća iz ove oblasti razvijaju se koncepti
konstrukcije savremenih ortoza. One su tehnološki unapređene upotrebom savremenih
materijala i razvojem teorije u oblasti medicine, lokomocije, mehanike, elektronike i sistema
upravljanja. Dakle, multidisciplinarni pristup uz matematička definisanja, centriranja i
kompjuterizovane sisteme, daju adekvatnija rešenja u savremenom konceptu ortotičke
rehabilitacije.
Ortoze su asistivna sredstva za korekciju i kompenzaciju deformacije. U toj korelaciji postoji
interreakcija između mehaničkih sistema, koje zovemo ortoze ili aparati i bioloških sistema na
koje se ova sredstva aplikuju, u smislu pojave negativnih efekata (neudobnost u pogledu
težine, higijene, estetike), a samim tim i reperkusija na biomehaničku funkciju. Zato je veoma
bitno, pre preskripcije ortoza uraditi sistematski nalaz biomehaničkog deficita, kako bi negativni
efekti bili u funkciji tolerantnog.
Preskripcija ortoza
P R I N C I P I :
I UTVRDITI NEOPHODNOST APLIKOVANJA ORTOZE
II DEFINISATI BIOMEHANIČKI DEFICIT
III NAPRAVITI PLAN LEČENJA I REHABILITACIJE
IV SASTAVITI PRESKRIPCIJU V IZVRŠITI EVALUACIJU
I UTVRDITI NEOPHODNOST APLIKOVANJA ORTOZE etiološki faktori :
• povrede nervno - mišićno – koštanog sistema
• zapaljenski procesi mišićno – koštanog sistema
• kongenitalne mane
• TU
• sistemske bolesti
II DEFINISATI BIOMEHANIČKI DEFICIT
3. KOMPENZACIJA za slabost mišića ili grupe mišića (dinamičke ortoze)
Ortoze i njihova primena u mišićnoj skeletnoj rehabilitaciji
Ortoza kao »spoljni skelet« mora da poseduje makar jedan sistem fiksiranja od tri tačke u
glavnoj jedinici. Isto pravilo važi i za jedinice za specijalne zadatke koje joj se pridodaju.
Takođe, od velikog značaja je pravilna preskripcija, precizna izrada od kvalitetnih i postojanih
materijala kao i dobra obuka i sticanje iskustva u njenom korišćenju. Po mestu aplikovanja,
ortoze su svrstane u grupe za gornje ekstremitete, za donje ekstremitete i kičmu. Preciznije se
definišu po segmentima ili zglobovima koje zahvataju a na kraju i po funkciji.
Do danas nije napravljen jedinstveni protokol o indikacijama, standardima, nomenklaturi,
decidnim opisima pojedinih delova i sistema, koji ima u vidu elemente funkcionalnog deficita,
fiziologiju, anatomiju, biomehaniku pojedinih sistema i specifikaciju materijala.
Ortoze za gornje ekstremitete
Sve ortoze za gornje ekstremitete baziraju na osnovnoj oponens ortozi, na koju se dograđuju
druge komponente u cilju ublažavanja specifičnih individualnih oštećenja. Kod preskripcije
ortoze za gornjre ekstremitete koristi se ortotička funkcionalna analiza. Njome se određuju
komponente funkcije koja nedostaje u smislu spinalne stabilnosti, položaja šake i potencijala
hvata i otpuštanja.
Za postizanje spinalne stabilnosti koriste se viseća, balansirana i antigravitaciona ortoza. Dalje
pozicioniranje ruke se postiže ortozama za rame, lakat, zglob ručja i šaku (SEWHOs) kao što je
Ultra-Lite ortoza. Ona se montira se na sve vrste invalidskih kolica, podesiva je po visini i
rasterećuje ili fiksira pojedene delove ruke tokom faze oporavka.
Za subluksacije i nestabilnost zgloba ramena bolji se rezultati postižu korišćenjem ramenih
ortoza (SOs) nego hirurškim lečenjem. Netraumatske subluksacije ramena se javljaju kao
posledica lezija brahijalnog pleksusa kao i kod hemiplegija i tretiraju se na isti način.
Imobilizator ramena. Koristi se kod luksacije ramenog zgloba i preloma gornjeg okrajka
humerusa kao i postoperativne imobilizacije.
Za stabilizaciju ove regije se može koristiti i brejs za za frakturu klavikule sa ramenim pelotama
ili brejs za skapulae alatae i ispravljanje posture. Posebnu podgrupu u novije vreme čine
imobilizacione ortoze za posttraumatska i posthirurška stanja humerusa.
Lakatne ortoze (EOs) kao monoartikularne učestvuju sa oko 7% od ukupnog broja ortoza za
gornje ekstremitete. Najčešće indikacije za aplikaciju ovih otoza su epikondiliti (golferski i
teniski lakat), kontrakture, neurološki poremećaji, nestabilnost lakta i stanja posle traume i
hirurških intervencija. Najčešće ortotisan je lateralni epikondilitis humerusa, sa incidencom od
3%.
Kontrakture zgloba lakta kao posledice strukturalnih promena nekoštanog tkiva se mogu
tretirati kompresionim splintovima, mekim splintovima ili ortozom sa konstantnim malim
pritiskom na opružanje.
Duže od lakatnih su podlakatne ortoze (EWOs) kao što je Thamert-ova ortoza. Modifikovana sa
lakatnim obručem i epikondilnim pelotama, poznata je kao ortoza za teniski lakat. Indikacije su
tendinopatije, intraartikularne lezije, kompresija radijalnog nerva i cervikalna radikulopatija.
vrata fubule (direktna trauma), frakture i kompresije. U reumatologiji, ortozički tretman ima
sledeće indikacije: arthritis, osteoarthrosis genum, periarthritis genum i osteoporosis.
Traumatske indikacije ortotisanja su distorzije i luksacije kolena, lezije ligamentarnog aparata
kolena, povrede meniskusa, prelomi kondila femura, prelomi platoa tibije i luksacioni prelomi,
distorzije skočnog zgloba i maleolusni prelomi. Oboljenja i deformiteti koji se ortotišu su
angularne deformacije kolena, genu valgum i genu varum, genu flexum, genu recurvatum,
gonitis tuberculosa, Mb. Osgud-Schlatter, spoljašnja ili unutrašnja tibijalna torzija, tabična
artropatija – Charchot-ov zglob, osteochondritis dissecans, osteomyelitis i nejednakost dužine
ekstremiteta.
Osim klasičnih ortoza za kuk (HOs) u novije vreme su ponuđene ortoze kao što su Zetton Band
ortoza za kuk kao prevencija dislokacije posle totalne artroplastike kuka i Dina Cox ortoza koja
osigurava poziciju glave femura u acetabulumu.
Ortoze za koleno, skočni zglob i stopalo (KAFOs) su od strane pacijenata najčešće odbacivane
ortoze. Procenat odbacivanja se kreće 58-79% a generalno 40% korisnika je nezadovoljno.
Spinalne ortoze
Spinalne ortoze se koriste da bi se smanjio bol, zaštitilo od daljeg povređivanja, pomoglo
slabim mišićima i sprečio ili korigovao deformitet. Ovo se postiže kroz biomehaničke efekte
podrške trupa, kontrole pokreta i recentriranja kičmenog stuba. Mičićna slabost i atrofične
promene, kontrakture u imobilisanoj regiji, psihološka zavisnost i porast energetskog utroška
tokom hoda su negativne strane spinalnog ortotisanja. Nomenklatura spinalnih ortoza je dosta
konfuzna. Koristi se grupisanje prema nivou kičmenog stuba koji se tretira.
Linija težišta tela prolazi kroz sredinu uva, rameni zglob, koleno i prolazi na 2 cm ispred
skočnog zgloba.
Cervikalne ortoze
Uloga cervikalnih ortoza je da pruže podršku, zaštitu i ograniče pokretljivost. Cervikalne ortoze
su najefikasnije u limitiranju fleksije i ekstenzije jer i kod najefikasnijih cervikalnih ortoza
lateralna fleksija može biti ograničena samo do 50%, a rotacija samo 20% od normalne
pokretljivosti. Pokreti u sagitalnoj ravni se bolje kontrolišu.
Meke cervikalne kragne pružaju restrikciju pokreta više kroz senzorni feedback nego kroz
stvarnu mehaničku restrikciju pokreta. Može se pojačati sa plastičnim fišbajnom. Koristi se kod
tortikolita, reumatizma, prekomernih naprezanja.
Korektivne ortoze
Ortotički tretman je najčešće korišćen nehirurški metod lečenja adolescentne idiopatske
skolioze (AIS). Kod neoperativnog lečenja adolescentne idiopatske skolioze, spinalne ortoze
daju najbolje rezultate. One čine kompromis pacijentovog kvaliteta života sa neizbežnim
faktorima kao što su fizička sputanost, loš izgled i psihičke smetnje.
Najpoznatiji korektivni mider napravili su Blount i Schmidt davne 1940 god. tzv. Milvoki mider
koji spada u grupu rigidnih cerviko-torako-lumbosakralnih ortoza (CTLSO). Indikovan je kod
juvenilnih skolioza većih od 20°, adolescentnih od 25° do 45° i kod krivina koje su iznad Th8
(Th7) pršljena. Mider se nosi 24 sata, a oslobađanje od midera započinje pošto dođe do
srastanja prstenastih apofiza pršljenskih tela i ono se sprovodi postupno u sledeće dve godine.
Zaključak
Uloga ortoza se ogleda u kontroli pokreta, korigovanju deformiteta ili kao kompenzacija za
izvesnu slabost mišića ili ligamenata. Kontrola pokreta se svodi na potpuno sprečavanje
pokreta i ograničavanje obima pokreta do normalnog ili dela normalnog obima pokreta.
Sprečavanje razvoja deformacija ili vraćanja deformacije vrše strukturalne ortoze dok
dinamičke ortoze vrše kompenzaciju slabosti mišića ili grupe mišića. Ortotička rehabilitacija
predstavlja integralni deo osposobljavanja funkcionalno insuficijentnih osoba.
Da bi je stručnjak odobrio a pacijent prihvatio za stalno korišćenje, ortoza mora da zadovolji
mnoge zahteve. Ona mora da pomogne pacijentu da nešto uradi, treba da omoguću što više
aktivnosti, treba da je laka kao i njeno stavljanje i skidanje. Ordinacija ortotičkih sredstava treba
da se vrši individualno, uzimajući u obzir, sa jedne strane tehničke mogućnosti a sa druge nivo
funkcionalnog deficita i biomehaničkih parametara.
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
