ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ВАСПИТАЧЕ ШАБАЦ
Семинарски рад из Баштина предшколског детета
ТЕМА
Свадбeни обичаји некад и сад
ПРОФЕСОР: СТУДЕНТ:
др Јовановић Александра Берић 10/14
Шабац, новембар 2015
Садржај
1.Увод..................................................................................................................3
2.Веридба некад и сада......................................................................................4
3. Свадбарски обичаји некада...........................................................................7
4. Свадбарски обичаји сада..............................................................................14
5. Закључак........................................................................................................17
6. Литература.....................................................................................................18
Веридба некад и сада
Обредним играма званим "Лазарице", које су имале изузетну социјалну улогу у
друштвеној заједници Срба, као видове женске иницијације, девојке су упућивале поруке
да су спремне за удају, а помињањем "јунака нежењеног" у лазаричкој песама вршила се
идентификација момака спремних за женидбу. Некада су се девојке и младићи састајали
на црквеним зборовима, на пољским радовима и кришом разговарали. Када би се двоје
младих загледало једно у друго , младић би девојци поклањао јабуку.
Ако девојка прихвати дар, значи да жели да пође за њега. Тада младић обавести своје
родитеље, а они почну да се распитују о њеном пореклу, о породици, статусу итд. Пре
ступања у брак су посредовали родбина, рођаци, пријатељи и познаници, то су биле
наводађије или проводаџије. Уколико се млади заволе, онда се иницирају људи из ближе
или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до
коначног пристанка приликом просидбе. Међутим, некада се дешавало да се млади и не
познају , већ се уговара брак искључиво преко посредника.
Девојка није могла сама да одлучи за кога ће поћи, већ је одлуку доносио њен отац. Када
има више браће и сестара, важио је ред удаје и женидбе. Млађа браћа и сестре су морала
да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре. Било је незамисливо да се тај
ред поремети и доводило је до тешких поремећаја породичних односа.
То се никада није дешавало путем споразума и договора, већ отмицом.
За испрошњу девојке долазили су момак, његови родитељи кум. Они од куће носе
најчешће ракију, прстен и милошту. Када дођу, прво питају оца да ли у кући има девојку
за удају. Ако има, онда они улазе у кућу и кроз причу просе девојку. Девојка не сме да
буде у истој просторији са просцима, већ улази тек када је испросе, тј. када се договоре са
оцем. Тада их она накити пешкирима и марамама.
"Давање руке" од стране оца је радња којом се потврђује пристанак, после кога нема
одустајања, нема измена одлуке, нема "гажења речи". У супротном, да би била тешка
увреда за момка и његову родбину.
По просидби, верени момак и девојка се могу састајати, ашиковати и упознавати само у
присуству неког из најближе родбине. Запрошена девојка не сме дуже излазити сама или
са другарицама и ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготово не у ноћним сатима.
Излази само у пратњи неког из своје ближе родбине .
4
У неким местима по старом обичају, младожења са својом најужом породицом и кумом
одлази код младе у госте на ручак. После упознавања, млада добија веренички прстен, а
од младоженине мајке добија поклоне и накит. Након овог даривања, почиње организација
свадбе и свих детаља у вези са предстојећим венчањем.Најпре су родитељи будућег
младожење одлазили у кућу девојачких родитеља и питали за девојку. Ако је тај први
договор успешно завршен, родитељи девојке одлазили су у посету родитељима момка да
гледају дом. Затим су уговарали дан када ће се обавити прошевина или просидба. То је
нека врста мале свадбе. У селима се тај део обреда називао испит, просидба или давање
пара, а у граду прстеновање, зарука или веридба.После тога и код момачке и код девојачке
куће вршиле су се припреме за главну свадбу.Просидба се уговарала код девојачке куће, а
главна свадба истовремено и код момачке и код девојачке куће. За просидбу и свадбу
бирали су се дани у недељи. За најпогодније дане сматрани су недеља и четвртак, ређе
субота, али никада среда или петак. Пазило се и на годишња доба. Најчешће свадбе биле
су у јесен. Свадба се никада није заказивала у време трајања неког од постова. При
уговарању свадбе родитељи момка и девојке су се договарали о спреми и миразу.
Девојачку спрему сачињавали су одевни и постељни предмети: кошуље, јелеци, чарапе,
појасеви, изаткани без, ћилими, шаренице, губери, јастуци и сламарице. Све се то слагало
у два повећа шарена дрвена сандука и на коњу се допремало до момачке куће, истог дана
када су сватови ишли по младу. Мираз је био у облику новца, стоке или непокретног
имања.
Неки су чак имали веровање да уколико би видели трудну жену, слепог човека или монаха
током њиховог пута, сматрало се да је брак осуђен на пропаст и да су то лоши знаци.
Међутим, голуб, коза и вук су били добри знаци и уколико би их видели током свог пута
веровало се да ће имати срећан брак
Кад је девојка пристала да се уда за њега, младић или је проси од њених родитеља или она
из неког разлога "побегне" за њега. За просидбу девојке, момак одлази са оцем, мајком и
још неким (рођаком, комшијом, другом). Момак са собом носи веренички прстен који ће
ставити девојци на руку, уколико пристану родитељи девојке.
Будући свекар и свекрва даривају своју снаху неким златом (ланчић, наруквица, дукат ...)
у знак захвалности што жели да се уда за њиховог сина. И остали који су пошли са
момком могу даривати младу, јер на тај начин желе да све што јој даривају она има у
изобиљу и када се буде удала - у младожењиној кући. Пошто девојчини родитељи
пристану на удају своју ћерку сви заједно уз музику ручају и весело чаврљају. После тога,
млада дарива све који су били са момком (касније их на свадби не дарива) И онда заједно
са њима одлази младићевој кући где остаје до момачке вечери односно девојачке. Уз
прасак пушке се наговести да је девојка ту, да се момак оженио, па се уз пиће и јело
весели до јутра.
5
