1. Baumgartenovo određenje estetike
Svaka saznajna disciplina zavisi od dve epistemološke pretpostavke: 1. Mora fiksirati predmet svog istraživanja da bi
ga odredila kao autonoman i nezavisan predmet; 2. Mora pronaći odgovarajuću metodu koja je u stanju da obezbedi
tu autonomnost. To je metodičko zasnivanje discipline koje omogućuje saznajnoj disciplini da razgraniči svoj predmet
od drugih disciplina. Svaka nauka ima pravo da odredi predmet svog istraživanja ali, pri tom, mora dokazati da njen
predmet postoji (ili ga pokazati). Česta su osporavanja estetike kao postojeće discipline jer, prema nekima, ima
nepostojeći predmet – umetnost; nije moguće dokazati da postoje estetska iskustva koja bi bila zajednička svim
vrednim umetničkim delima.
Termin potiče od grčke reči aisthesis koja znači oset, senzacija, čulno opažanje. Grci su upotrebljavali reč aiesthesis
da bi označili senzaciju koja je istovremeno opažanje i proces saznanja. Reč estetika u izvornom obliku znači
osećajnost u dvostrukom smislu, u smislu čulnog opažanja (perceptio) i osećajnog aspekta naše afektivnosti.
Aleksandar Gotlib Baumgarten, Lajbnicov učenik, prvi je upotrebio izraz estetika u smislu filozofske discipline, najpre u
magistarskoj tezi
Filozofske meditacije o nekim aspektima pesničkog dela
1735., a zatim u svom velikom delu
Estetika
, čiji je prvi deo objavljen 1750., a drugi 1758.
Baumgarten polazi od tradicionalne razlike između aiestheta kao činjenica osećajnosti i noeta kao činjenica
inteligencije. Aiestheta se spoznaju čulnim opažanjem, a noeta višom saznajnom moći, umom ili razumom. Ovu
razliku koristi u lajbnicovskoj perspektivi. Lajbnic je razlikovao metafizičku realnost duhovnog sveta od fenomenalne
realnosti koja se pojavljuje čulima. Ispravlja Lokovu tezu „ne postoji ništa u razumu što prethodno nije bilo u čulima”
sa dopunom „osim samog razuma”. Njegova teorija počiva na racionalnim pretpostavkama, ali ne poriče značaj
čulnog i individualnog. Čulno saznanje je niže od logičnog. Ovim uzdizanjem opažanja na rang duhovnosti, on otvara
mogućnost za ogransko povezivanje čulnog i pojmovnog. Njegova koncepcija je bila dosta složena te ga savremenici
nisu razumeli. Tu će pomoći filozofija Kristijana Volfa koja je zapravo Lajbnicova filozofija ali sistematizovana i
dopunjena.
Volf je dao podelu filozofije koja je pokazala da se jednim važnim područjem saznanja još uvek ne bavi nijedna njena
nauka i to će omogućiti Baumgartenu zasnivanje estetike. Rodno mesto estetike je Lajbnic-Volfov sistem filozofskih
disciplina. Svoju podelu filozofije Volf je sproveo na osnovu dva principa: 1. Različite sposobnosti duše 2. Različita
priroda predmeta kojima se bavi filozofija. Sama duša ima dve temeljne sposobnosti: misao i volju, tj. moć saznanja i
moć žudnje. Da bi se njima upravljalo neophodne su dve filozofske nauke: logika i praktična filozofija. Čitavu filozofiju
deli na teorijsku i praktičnu. Teorijska filozofija uči o tome šta se može spoznati, a praktična čemu treba težiti i šta
izbegavati. Unutar teorijske filozofije možemo spoznati dušu, svet i Boga pa se ona deli na tri discipline: psihologiju,
kosmologiju/fiziku, teologiju. Kod svake možemo razlikovati praktičnu i teorijsku stranu. Nakon proučavanja ove tri
discipline ostaje još nešto neobuhvaćeno, izvesna svojstva koja pripadaju biću, i predmet su ontologije. Sve tri
discpline zajedno sa ontologijom Volf naziva METAFIZIKOM. Moć žudnje se odnosi na moral i politiku, njom se bavi
praktična filozofija koja se deli na višu i nižu. Volf je produbio ponor između čulnog i intelektualnog saznanja, podelio
je ljudski duh na pars inferior (osećajnost i čula) i pars superior (logika i razum). Sama spoznaja može da bude čulna i
razumska, čulna je niža i aposteriorna, razumska viša i apriorna. Razumska ima jasne, a čulna mutne predstave.
Mutne predstave mogu biti izvorne i izvedene. Izvorne su oseti, a izvedene osećanja, reprodukovanja, fanzatije.
Logika se bavi razumskom spoznajom, a neposrednom se ne bavi nijedna nauka. U tu prazninu je Baumgarten
smestio estetiku koja treba da ispituje nižu spoznaju.
Baumgarten se pita da li u nižem domenu estetike ima zakona koji odgovaraju logici u višem domenu. Prvi je postavio
ovo pitanje, prvi je video u aiestheta istinska saznanja, iako čulna u svojoj osnovi. Razlikuje se od pojmovnog
mišljenja, u stanju je da stvori svojevrsne predstave ili ideje (ideae sensualis). Sfera čulnog i estetskog, opažajnog i
individualnog, ima svoju sopstvenu evidenciju, svoje kriterijume i svoju logiku koja se razlikuje od naučne logike.
Čulnost je kroz istoriju bila uglavnom prezirana i potcenjivana, njen položaj je bio određen prema principu viših moći,
u periodu racionalizma prema razumu kao apsolutnom principu. To je na prvi pogled paradoksalno – racionalizam,
koji je degradirao čulnost, podstakao je njeno oslobađanje i omogućio rađanje estetike (u početku shvaćene kao
teorije čulnog opažanja). Baumgarten odvaja estetiku od logike, ona postoji pored logike jer im se ne poklapaju
sistematska središta, niti se podudaraju njihova područja istraživanja. Estetika se bavi nižom sposobnošću spoznaje,
logica facultatis cognoscitivae inferioris. Ona ne može da se takmiči sa razumom, ali daje saznanje koje je analogno
razumskom saznanju. Estetika ispituje čulno spoznaju koja može dovesti do razuma. Otkriva zakone čulne spoznaje
da bi ih učinila normama umetničkog stvaranja, ispituje niže saznajne moći i upravlja njihovu aktivnost na stvaranje i
prosuđivanje lepote i umetnosti. Estetika je deo gnoseologije, tj.niže gnoseologije. Ona je
mlađa sestra logike
.
Definicija iz
Meditacija
: „Definicija već postoji, i lako je sada izmisliti naziv za njen predmet, jer su još grčki filofozi i
crkveni oci uvek pomno isticali razliku između estetskog i noetskog; pri tom je dovoljno jasno da se kod njih estetsko
ne svodi samo na čulno opažanje, jer se i ono što je u odsustvu čulno saznato, kao što su fikcije, počastvuje tim
imenom. Dakle, noetsko, ono što podleže višoj saznajnoj sposobnosti, predmet je logike, a estetsko čulne spoznaje ili
estetike.”
Baumgartenova zasluga je u filozofskom zasnivanju estetike, a njegov najveći doprinos filozofiji je u njegovom
razumevanju i obrazloženju izvornog smisla čulnosti u njenom prvobitnom značenju koje je imala grčka reč aiesthesis.
Estetsko iskustvo Baumgarten ne svodi na umetničko, niti estetiku na filozofiju umetnosti. Sfera estetskog obuhvata
čulni i osećajni život čoveka, umetnost je samo jedan deo. Umetnost je jedan oblik čulnog saznanja i to njegov
savršeni oblik (perfectio cognitionis sensitivae). Ovo savršenstvo čulne spoznaje pruža zadovoljstvo ljudima. To je
lepota. Kontradikcija: kako čulna spoznaja može biti savršena kad je ona u okviru racionalizma po definiciji određena
kao mutna i zbrkana? Baumgarten novu disciplinu naziva estetikom zato što lepotu shvata kao svojstvo predmeta koji
se opažaju čulima, a ideju lepog svodi na konfuzno opažanje, tj. osećanje.
Volfov fromalizam je sprečio Baumgartena da shvati pravu prirodu ideje lepog i dostojanstvo nauke koja treba da je
prikaže. Volfovo učenje o moralu počiva na ideji savršenstva. Savršenstvo donosi istinsku sreću, ali ona nije njegov
cilj. Ono se traži zbog njega samog. Stoga, moralni zakon nije nametnut čoveku već proizilazi iz same njegove
prirode. U svojoj osnovi moralni zakon je prirodni zakon, i istovremeno izraz božanske volje. Ovaj princip Baumgarten
je primenio na estetiku ali ga i modifikovao. Volf je smatrao da se savršenstvo sastoji u saglasnosti nekog predmeta
sa njegovom idejom, logičkom apstrakcijom. Dakle, savršenstvo može biti shvaćeno samo poput razuma, ono izmiče
čulima. Stoga lepo mora biti takvo savršenostvo da ga čula mogu opažati, na jedan konfuzan i nejasan način.
Mađutim, Baumgarten dozvoljava mogućnost čulnog savršenstva, koje može biti univerzalno prihvaćeno.
Kontradikcija: ne može biti čulnog savršenstva pošto čula nisu u stanju da shvate ideju.
Baumgarten je naslutio nešto od prave prirode lepog kad je preoznao da se ono sastoji od dva elementa
kombinovana u jednom odnosu koga razum ne može shvatiti, pa zato zahteva pomoć čula. Time je prokrčio put
dubljim i tačnijim teorijama koje su došle kasnije.
Već kod Baumgartena, pojam estetike se proširuje sa čulno-estetskog na ono što se dopada i ne dopada na toj osnovi
čulnog opažanja, tj. na područje emocija i raspoloženja kao subjektivnih stanja koje se tiču čitave ličnosti, pa stoga
imaju antropološki značaj, a ne samo psihiloški. Njegova estetička koncepcija sabira u sebi
teoriju čulnosti, teoriju
lepog i teoriju umetnosti
.
2. Platonovo rangiranje umetnosti prema
teoriji ideja
Ideje su večni i nepromenljivi uzroci pojavnih stvari; sve pojavne stvari imaju neko svoje svojstvo po tome što
učestvuju u ideji tog svojstva, koja je prisutna u pojavnim stvarima, kao uzrok u svojoj posledici
Čulne stvari su promenljive i propadljive, a ideje su večne i nepromenljive i nalaze se u odnosu na pojedinačne stvari
kao jedno u odnosu na mnoštvo
Razlika između lepog predmeta i samog lepog koje je nepromenljivo i večno – ontološki i pojmovno lepo
Odredbe ideje koje je karakterišu u njenom biću:
1. Ona je prvo
