Službeničko pravo

POJAM SLUŽBENIČKOG PRAVA

Službeničko pravo

, u svom osnovnom značenju, predstavlja skup pravnih propisa koji uređuju odnose službenika 

(službeničke odnose) u vršenju službe. To znači da službeničko pravo obuhvata one propise koji regulišu položaj službenika, od 
prijema u službu, kretanja u službi, prvenstveno napredovanja, njegova prava i dužnosti, zatim odgovornosti u službi, kako disciplinsku 
tako i odgovornost za štetu koju prouzroči svojim radom u vezi sa službom, do prestanka službeničkog odnosa.

Pojam službeničko pravo možemo shvatiti u 

objektivnom i subjektivnom

, odnosno u 

materijalnom i formalnom smislu

.



Službeničko pravo 

u objektivnom smislu 

se ispoljava kao skup opštih pravnih normi kojima se  uređuju sve strane 

službeničkog radnog odnosa: (1) položaj službenika u vršenju službe; (2) radnopravni položaj, i na kraju (3) upravnopravni položaj 
službenika u službeničkom odnosu.

Pored toga, objektivni elemenat službeničkog prava posebno se ispoljava i u činjenici da ono sa stanovišta službenika ima 

opšte objektivno dejstvo i da njegovu sadržinu i institute službenika pri prijemu u službu zatiče, ne može na njih da utiče niti da ih 
mijenja u toku službe, te tako službenik, dakle, ulazi u objektivnu pravnu situaciju, a službeničko pravo na službenika djeluje kao data 
objektivna činjenica.



U subjektivnom smislu

, službeničko pravo predstavlja cjelinu prava i obaveza  svakog javnog službenika utvrđenih 

propisima službeničkog prava, koja se tiče ukupnog pravnog položaja pojedinačnog službenika u vršenju javne službe ili u vezi sa 
vršenjem javne službe.

   Ova, subjektivna strana službeničkog odnosa ispoljava se prvenstveno u cjelini pravnog položaja službenika u službeničkom 

sistemu (prava i dužnosti, pravna zaštita službeničkog odnosa, platni sistem, načela djelovanja, itd.), uređenih normama službeničkog 
prava.



U materijalnom smislu

, službeničko pravo jeste elemenat značajan za rad i organizaciju, pa i funkcionisanje, 

specifične vrste državnih organa – organa državne uprave i drugih vršilaca poslova uprave i javnih službi, u tom smislu da se norme 
službeničkog prava nužno treba da usklade i budu konzistentne, u djelu koji se tiče pravnog položaja službenika, sa normama koje 
uređuju organizaciju i funkcionisanje navedenih državnih organa i drugih vršilaca poslova uprave ili kakve javne službe. 

Prvenstveno iz razloga da bi se zakonito, pravilno i djelotvorno materijalizovala upravna djelatnost i djelatnost javne službe, u 

svim njenim vidovima, od donošenja podzakonskih akata, preko upravno- kontrolne do djelatnosti rješavanja o pravima, obavezama i 
interesima građana i drugih pravnih subjekata, donošenjem konkretnih upravnih akata ili pružanjem javnih usluga.



Službeničko pravo 

u formalnom smislu 

predstavljaju svi oni formalno- pravni izvori u kojima se pojavljuju norme 

kojima se uređuje ukupan pravni položaj službenika, kao personalnog (sociološkog) supstrata vršioca upravne djelatnosti, njihovi 
službenički i drugi odnos.

Od službeničkog prava treba razlikovati 

službeničku pragmatiku

. Naime, 

službenička pragmatika 

je pojam službeničkog 

prava koji označava skup pravnih propisa (zakona uredaba, pravilnika) kojima se uređuje položaj službenika zaposlenih u određenoj 
pojedinačnoj službi.

Na odnose službenika u svim državnim organima prvenstveno će se primjenjivati odredbe Zakona o državnim službenicima.
Istovremeno, službeničko pravo je 

unutrašnje pravo

, sa mogućnošću da se pojedini izvori međunarodnog prava (konvencije, 

preporuke, sporazumi), pod ustavom utvrđenim uslovima, primjene kao dio unutrašnjeg pravnog poretka.

ZNAČAJ SLUŽBENIČKOG PRAVA 
Nesumnjivo je da su ljudi u svakoj organizaciji-organizovanoj društvenoj djelatnosti, kako javnoj tako i privatnoj, od 

prvenstvenog i presudnog značaja.

Ljudi svojim svojstvima, znanjem, profesionalnošću i etičnošću mogu odlučujuće da utiču na kvalitet ostvarivanja zadataka ili 

ciljeva zbog kojih je organizacija obrazovana.

To još više važi za državu i njene organe i organizacije, jer država obavlja izuzetno značajne društveno-potrebne, javne ili 

opšte poslove, koji su, uz to, od posebne važnosti za ostvarivanje prava i obaveza građana i njegovih organizacija i drugih pravnih 
subjekata i za njihov život i svakodnevni rad i funkcionisanje.

To potencira značaj službenika, ljudi sa posebnom osposobljenošću da te poslove, poslove sa elementom vlasti, 

autoritativnosti ili poslove javne službe obavljaju na stručan, profesionalan, zakonit i djelotvoran način. To zahtijeva, dakle, da 
službenici obavljaju navedene poslove kao svoje trajno zanimanje, na osnovu tačno opredijeljenih prava i dužnosti, sa potpuno 
utvrđenom, jasnom i predvidljivom odgovornošću. 

Rad u organima države, pretpostavlja, zbog raznolikosti odnosa i konkretnosti poslova, određenu slobodu aktivnosti 

službenika, odnosno  izvjesnu slobodu djelovanja u skladu sa ciljem koji treba da svojim radom ostvari. 

Zato je nužno da službenici, pored stručnih, raspolažu i moralnim( etičkim) svojstvima i ličnim kvalifikacijama koja će 

garantovati savremenu i valjanu javnu upravu.

Danas je uređivanje pravnog položaja službenika normama službeničkog prava bitno i nezaobilazno iz sljedećih razloga i 

potreba:

- da službenici imaju u svom radu potpuno i cjelovito uređenu pravnu osnovu za rad i djelovanje, koju osnovu im, 

polazeći od ustava i ustavnog položaja državne uprave, stvaraju, obezbjeđuju i objektiviziraju norme službeničkog prava;

- da nivo razvoja društva i njegovih potreba u oblasti javnih poslova, koji se tiču uprave i javnih službi, zahtijevaju 

cjelovito i moderno uređivanje položaja službenika, kako bi se stvorila valjana javna uprava, sa potrebnom odgovornošću organa, ali i 
službenika za poslove koje obavljaju;

- da se između službenika, kao nosioca različitih autoritativnih i za građane, po mogućim posljedicama, značajnih 

ovlaštenja, stvore  osnovi za međusobne korektne odnose, a, po potrebi, uredi i utvrdi  odgovornost službenika ako u vršenju službe 
takve odnose nema i sa građanima i drugim strankama se ne ponaša poštujući njihovu ličnost i dostojanstvo;

- da je obim poslova uprave veoma velik (prema nekim istraživanjima svaki šesti posao u državi je upravni) da se tiče 

ogromnog broja ljudi, njihovih porodica i privrednih subjekata, pa je propisima utvrđena obaveznost, izvjesnost i predvidljivost 
djelovanja državnih službenika nužna pretpostavka ostvarivanja pravnog poretka, a time i uloge države u savremenim uslovima;

- da se od rada u upravi, valjanim uređivanjem, pa i normama službeničkog prava, konstituiše profesija privlačna za 

mlade, karakterne, obrazovane i talentovane ljude, kojom će se rado baviti i kojoj će se posvetiti, a ona će im omogućiti socijalnu 
promociju i napredovanje na karijerno visoke, a društveno cjenjene položaje, i

- da se normira i stvori takav službenički sistem koji će omogućavati,da se, sa stanovišta organa i javnih službi, 

njihovi ciljevi ostvare efikasno i zakonito, a sa stanovišta službenika, da bude koliko je god moguće karijerno poželjan, etički 
prihvatljiv i pravedan.

PREDMET SLUŽBENIČKOG PRAVA
Predmet službeničkog prava je tumačenje onih normi i pravnih akata koji neposredno uređuju ili su vezani za službenički 

odnos.

Službenički odnos je jedan društveni odnos koji nastaje, uspostavlja se i ostvaruje između određenih subjekata u vršenju 

poslova državne uprave ili poslova kakve javne službe: poslodavca, najčešće u vidu države i njenog organa ili javne službe i samog 
službenika. 

Službenički odnos je, istovremeno, 

pravni odnos

, dakle, odnos uređen pravnim normama, sa međusobno utvrđenim 

obavezama, odgovornostima i ovlašćenjima između subjekata službeničkog odnosa i sa jasno utvrđenim pravnim dejstvom i pravnom 
sadržinom u vršenju poslova državne uprave ili javne službe. 

Službenički odnos u 

materijalnom (širem) smislu

objedinjuje u sebi:

 (1) pravne odnose koji se tiču samog vršenja službe i to korišćenjem prerogativa vlasti i autoritativnih metoda, i tu 

stranu mogli bismo smatrati 

upravnopravnom (javnopravnom) stranom službeničkog odnosa

 i nazvati je službenički odnos u užem 

smislu;

2) pravne odnose koji se uspostavljaju  između službenika, kao posloprimca i države, odnosno javne službe, kao 

poslodavca, a nisu u vezi sa vršenjem službe, što predstavlja 

radnopravnu stranu službeničkog odnosa

, koji odnosi se ne tiču vršenja 

prerogativa vlasti, već prije svega ostvarivanja prava službenika i obezbjeđenja njegovog radnopravnog položaja: npr. plata, odmori, 
odsustva i sl. 

Upravo postojanje ove dvije vrste odnosa koji proističu iz rada  i pravnog položaja službenika izazivaju dilemu da li  su 

predmet službeničkog prava obadvije vrste odnosa-upravnopravna, odnosno javnopravna i radnopravna- ili samo prva od njih.

Službenički odnos je očigledno pravni institut u vezi sa kojim se susreću i međusobno prožimaju upravno i radno pravo. 

Međutim, polazeći od pozitivnopravnog režima uređenja službeničkih odnosa, utvrđenog načela supsidijarne primene opšteg režima 
radnih odnosa na službeničke odnose, činjenice da se normama službeničkog prava u cjelini uređuje upravnopravna strana službeničkog 
odnosa, dok se radnim pravom  uređuju, u odgovarajućoj mjeri i ne uvijek u cjelini, odnosi koji se tiču radnopravnih odnosa službenika 
(npr. posebni uslovi za službena putovanja, odsustva, odmori, specifične naknade i troškovi i sl.) može se zaključiti:

Službeničko pravo prema radnom odnosi se kao specijalna  posebno izdiferencirana vrsta radnog prava prema 

opštem, pri čemu su predmet službeničkog prava, nesumnjivo, one norme koje su upravnopravnog karaktera, vezane za specifičnu 
funkciju vršenja prerogativa vlasti ili sadržine poslova javne službe, kao i one norme radnopravne prirode koje na drugačiji način 
uređuju odnose službenika nego opšti režim radnog prava, dok sve ostale norme radnopravne sadržine nisu predmet službeničkog, već 
radnog prava.