UNIVERZITET U BEOGRADU
EKONOMSKI FAKULTET
ESEJSKI RAD
Predmet: NACIONALNA EKONOMIJA
LJUDSKI RAZVOJ, KONCEPT I MERENJE
Mentor:
Student:
Dr Mirjana Gligorić
Beograd, 2016. g.
Teorija privrednog razvoja istovremeno spada u najstarije i najmlađe grane ekonomske
nauke.
Adam Smit i klasični ekonomisti nastojali da otkriju izvore ekonomskog napredovanja i da na
dugi rok analiziraju proces ekonomskih promena. Ono što je svojevremeno Adam Smit
nazvao ,,prirodnim uvećanjem bogatstva” nije ništa drugo do ono što se danas naziva teorija
privrednog razvoja ili razvojna ekonomija.
Pažnja na rast i razvoj kao bitnoj temi ekonomije se vraća tek nakon Drugog svetskog rata.
Kraj četrdesetih i pedesete predstavljaju pionirsko razdoblje nove razvojne ekonomije, koja je
zaokupljena problemima ekonomskog napredovanja azijskih, afričkih i latinoameričkih
zemalja. Teorija razvoja je nastala iz praktičnih razloga, pre svega da bi se pružila pomoć
zemljama u razvoju da lakše izađu iz siromaštva. Povećanje blagostanja stanovništva bila je
krajnja preokupacija razvoja ali se pretpostavljalo da privredni rast automatski obezbeđuje
realizaciju toga cilja.
Tradicionalni pristup privrednom razvoju, koji podrazumeva ekonomski rast kao
najreprezentativnijeg pokazatelja, nije dao očekivane rezultate. Činjenica je da su mnoge
zemlje u razvoju tokom pedesetih i šezdesetih godina uspele da zabeleže relativno brzo
povećanje ukupnog i per capita društvenog proizvoda. Međutim, to nije doprinelo rešavanju
problema masovnog siromaštva na tim područjima. Šta više, i pored impresivne proizvodnje,
životni nivo većine stanovništva je ostao nepromenjen ili se čak i pogoršavao.
Početkom sedamdesetih godina se menja i sama percepcija privrednog razvoja koji se više ne
vezuje samo za rast privrede već se obogaćuje novim aspektima. Pažnja teoretičara razvoja se
usmerava i ka
problemima zaposlenosti, siromaštva i raspodele dohotka.
U tom periodu
raste i interesovanje za probleme prirodnog okruženja, što je pre svega bilo izazvano
nepovoljnim stanjem životne sredine, kao i strahom od oskudice osnovnih resursa koji su
neophodni za modernu proizvodnju.
1972. godine u Stokholmu
je održana konferencija UN pod parolom ,,samo jedna Zemlja,, a
iste godine je publikovana i studija ,,Granice rasta,, posle koje je započela velika debata u
naučnom krugu o mogućnostima i poželjnosti stalnog rasta proizvodnje. Jedna grupa autora
se zalagala za zaustavljanje rasta dok su drugi isticali da se mora više povesti računa o
ekološkim aspektima povećanja proizvodnje. Preovladava uverenje da privredni rast sam po
sebi nije problem već da je on ukoliko se pravilno shvati upravo rešenje mnogih problema.
Sredinom sedamdesetih godina u centar rasprava dospeva
koncept osnovnih potreba.
Zagovornici ovog pristupa polaze od stava da se napori društva moraju direktno usmeriti na
borbu protiv siromaštva. To se može postići postavljanjem prioriteta u vidu zadovoljavanja
potreba najnižeg sloja stanovništva. Najčešće se kao osnovne potrebe smatraju hrana, odeća,
obuća, stambeni prostor, pitka voda, prevoz, obrazovanje... U širem smislu, uključuje i
mogućnost zaposlenja uz adekvatnu zaradu, zdravo okruženje, kao i mogućnost učešća u
kreiranju odluka koje se na njih odnose. Koncept osnovnih potreba je prvenstveno bio
namenjen nerazvijenim zemljama, mada je on univerzalno primenljiv, jer je zadovoljavanje
elementarnih potreba ljudi minimalna obaveza svakog društva.
Koncept ljudskog razvoja
