Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу, Јагодина
Предмет: Анализа ликовног дела
Семинарски радна тему:
КУБИЗАМ
Ментор: Проф. Слободан Штетић
Студент: Јована Хаџић 52/14 - У
У Јагодини,
јануар 2018.
3
2.
Историја кубизма
Кубизам је била критика класичнога сликарства, појавио се као реакција на фовизам и
потребу за простором у слици и његова метода је била апстрактна перспектива.
Разликујемо две фазе у развоју кубизма и две његове методе које су се појавиле у свакој
од фаза и то је метода из више погледа на мотиве у аналитичком кубизму и метода
погледа из више углова у синтетичком кубизму. То представља динамично посматрање
реалности и овај покрет очне тачке која је увек до тада била статична јесте допринос
сликарству и његова најосновнија карактеристика.
Кубизам је поникао
из дела и теорије Пола
Сезана који је своја
искуства и праксу навео
у једном писму 15.
априла 1904. године
Емилу Бернарду у коме
он пише да се цео реални
свет састоји од коцке,
кугле и ваљка, односно
геометријских облика на
које се сви облици могу
раставити да би се
насликали. Сезан је умро
и после његове смрти је
настао овај правац који је
он иницирао у својим
делима.
Почетком 1906. године у Паризу у делима многих уметника, примећује се нови
приступ природи. Пре Сезана европски уметници су настојали да виде и представе
природу у смислу њене материјалности. Сезан је зачетник тренда према тражењу нове
реалности или универзалних непроменљивих квалитета, која се налази испод површине
материје кроз посматрање и наглашавање њене основне, геометријске структуре. Овај
нови поглед се развијао у наредном периоду од двадесет и пет година, паралелно са
променама концепта схватања стварности у науци. Сезанов концепт је подразумевао
тражење универзалне форме природе кроз геометријске облике, кубус, конус и лопту. У
тражењу нове стварности, уметници који се базирају на Сезановом концепту, постепено
преко фовизма, долазе до ликовног језика који ће касније резултовати у стил који добија
име кубизам.
Слика 4.
Quarry Bibémus,Пол Сезан, 1898-1900.
4
Слика 5.
Les Demoiselles d'Avignon,
Пабло Пикасо, 1907.
Један од најактивнијих младих уметника
фовистичког покрета у Паризу од 1903. до
1906. године био је Шпанац Пабло Пикасо.
Вероватно због свог дивљења према
Сезановом делу или због жеље да преузме
вођство Матиса у фовистичком покрету,
Пикасо почиње да истражује нове могућности
у начину изражавања у свом сликарству. Своја
истраживања базира на анализи волумена и
просторне структуре. Са скоро истим
приступом као и Сезан, Пикасо је ипак
незадовољан наглашавањем спољашњих
карактеристика предмета и трага за методом
изражавања њихове унутрашње структуре. У
том тражењу новог израза коначно долази до
решења и почиње да ствара слике приказујући
више страна истог објекта. За ту идеју се
инспирише не само у Сезану, него и у делима архаичне грчке као и афричке скулптуре.
Најуочљивији аспект кубистичке форме коју су развили Пикасо, Брак и њихови
следбеници је геометријска кристализација површина објеката. На тај начин су
покушавали да стигну до постојанијег поретка форме од онога који се на први поглед
јавља у природи. Истовремено, традиционално илузионистичко представљање простора
било је дато другачије, односно на начин који је уметник сматрао да је постојанија форма
просторних односа, независна од промена светлости и дисторзије површина коју стварају
перспективни закони.
Радећи на новој структури материје, посматране са естетске тачке гледишта и са
примарним интересовањем за глобалну структуру слике, Пикасо је често стварао своја
дела сужавајући избор средстава изражавања, на пример богаство боје. У том процесу
редукције, настаје нови ликовни језик који не поштује површински изглед предмета, од
примарне важности у ликовној уметности још од времена Ренесансе. Слике се сада
стварају са намером да се нагласи њихова ликовна структура, а ликовна средства престају
да буду у служби имитације природе.
Традиционално прихваћени облици и изглед објеката почињу да постају „чисте“, или
боље речено, у највећој мери само форме. Ово наглашавање најбитнијих квалитета
ликовних елемената (линије, валера, текстуре и боје), доводи до потребе за стварањем
нове терминологије, којом би било могуће објаснити оно што уметник сада ради или
покушава да створи. Појам „апстракција“ који је до 1900. године имао опште значење,
почиње да се користи за ову нову форму израза, за коју се сматрало да није повезана са
