SAVREMENI KAPITALIZAM
Svaki društveni sistem ima svoj životni vek. Kapitalizam je već dostigao svoj zenit i kao takav pokazuje
tendenciju propadanja. Kapitalizam je dospeo u izuzetno opasnu fazu razvoja kada je celokupno
čovečanstvo dovedeno na granicu nestanka. Ovaj razvoj je samo zakonomeran razvoj kapitalizma, jer
društveno-ekonomske protivrečnosti ne prete samo kapitalizmu kao sistemu, već opstanku celokupnog
čovečanstva. Stalna i potpuno bezobzirna trka za profitom potpuno zanemaruje osnovnu svrhu
proizvodnje, a to je zadovoljenje potreba kako društva u celini, tako i svakog njenog pojedinca. Time se
samo potvrđuje sva u suštini neefikasnost kapitalističke proizvodnje, jer trka za profitom raubuje prirodne
resurse do te mere da dovodi u pitanje opstanak čovečanstva. Ograničeni resursi planete Zemlje su
finalno ograničenje ekonomskog rasta i nepremostiva prepreka za opstanak kapitalizma. Kapitalizam nije
dovoljno racionalan, jer zahteva previše nepotrebnog rada i ne može uspostaviti stabilnu proizvodnju i
zbog toga ne može uspostaviti ni stabilno, dobro i zdravo društvo. Kapitalizam je degenerisan kao sistem
i upravo on proizvodi degenerike koje postavlja u vrhove vlasti, tako da je ceo sistem degenerisan.
Ovde ćemo se vratiti na Karla Marksa koji kaže da kada proizvodni odnosi postanu kočnica proizvodnih
snaga, onda oni moraju biti zamenjeni novim društveno ekonomskim odnosima. Bojimo se da za tako
nešto nemamo vremena. Kapitalizam je postao pretnja opstanku čovečanstva i zbog toga kapitalizam
mora biti bez milosti uništen. Proizvodi kapitalizma su zatrovani vazduh, voda i zemljište.
I jedna mala dopuna Marksu. Borba protiv kapitalizma nije samo borba za slobodu čovečanstva, već je to
borba za opstanak čovečanstva. Uslov slobode čoveka nije oslobođenje čoveka od prirode, već je osnovni
uslov kako slobode, tako i opstanka oslobađanje čoveka od kapitalizma.
Kapitalizam ne degeneriše čoveka samo putem destruktivne radne aktivnosti, već i nametnutim
potrošačkim načinom života koji pretvara telo čoveka u kontejner u koji trpa sve veće količine zagađene,
opasne i nekvalitetne hrane, često genetski modifikovane, a kada se od toga razboli, tu je farmaceutska
industrija koja ga preuzima pod svoje.
Kapitalistički ekocidni globalizam je doveo do toga da po kome je uništenje sve većeg broja ljudi uslov za
preživljavanje izabrane manjine. Ovo je postao strateški orijentir najrazvijenijih kapitalističkih zemalja
zapada za njihovu ekonomsku, vojnu i političku praksu. U tom kontekstu kapitalističke korporacije
uništavaju nacionalne države kako bi uklonile snage koje su jedino u stanju da ograniče njihovu moć.
Najbolji primer je regionalizacija zemalja koja se svodi na feudalizaciju postojećih država.
Razvoj kapitalizma kao degenerisanog i sve više totalitarnog poretka fašističkog tipa ( pogledajmo primer
zapadnih zemalja) postavlja najvažnije pitanje , a to je da li kapitalizam može da u toj meri degeneriše
čoveka da čovek u potpunosti i nepovratno izgubi svoje ljudske osobine. Nije ni čudo što je upravo
zapadni kapitalizam udario na porodicu. Razbijanjem porodice stvara se potomstvo izopačeno u najvećoj
mogućoj meri. Poznato je da što je društvo izopačenije, njim je lakše vladati. Davanjem homoseksualnoj
„porodici“ atribute normalne i poželjne porodice zapadni kapitalizam dostiže krajnji oblik izopačene
degenerisane porodice, čime taj deo sveta biološki propada i time uništava prirodnu vezu između
muškarca i žene kao oplemenjenu prirodnu zajednicu.
Proizvod kapitalizma je čovek potpuno opsednut strahom od drugog ljudskog bića koga posmatra pre
svega kao konkurenta, a ne kao saradnika. Naravno, iz ovakvog shvatanja života u kapitalizmu
izrasta psihopatska, beskrupulozna, pohlepna, zavidna i atomizovana jedinka, moralno degenerisana
koja u životu samo oseća strah od drugog ljudskog bića i interes da se satre to drugo ljudsko biće.
Kapitalizam favorizuje surovo takmičenje bez jasnih pravila, gde bogati bivaju nagrađeni još većom
ekonomskom moći, materijalnim bogatstvom i političkom dominacijom, a siromašni bivaju kažnjeni još
većim siromaštvom. Pretvaranje čoveka u neprijatelja čoveku predstavlja jedan od najgorih zločina
kapitalizma.
U kapitalizmu je politika svedena ka ostvarivanju ciljeva vladajuće klase. Političke partije su oblik u kojima
se političko biće čoveka otuđuje od njega i postaje sredstvo vladajućeg poretka za lišavanje čoveka
njegovih ljudskih i građanskih prava. Politička sfera kapitalizma postaje privilegija vladajuće klase i
sredstvo za obračun sa političkim bićem potlačene radničke klase. Sve političke partije koje nemaju
komunistički predznak su u službi krupnog kapitala, jer su i formirane od strane tog istog kapitala ili ako i
nisu od njega formirane,vremenom su vrhovi tih partija stavljeni pod njegovu kontrolu. Jedno od
najvažnijih sredstava kojim kapitalizam pomoću svojih partija manipulišu ljudima je politički rečnik. Izrazi
kao što su „humani kapitalizam“, „otvoreno društvo“, „socijalna država“, „slobodan svet“, „tranzicija“,
„demokratija“, „demokratske vrednosti“ itd. Ne služe samo da tim lažima omoguće realizovanje političkih i
ekonomskih interesa vladajućeg kapitalizma, već im je cilj da liše ljude moći rasuđivanja i sve je
podređeno sticanju glasova na „demokratskim izborima“. Pošto su sve te partije ( koje nisu komunističke )
uglavnom pod istom vlašću krupnog kapitala, onda je potpuno sve jedno za koga glasate. Izbor između
istog nije izbor. Krupan kapital ( Srbija kao primer ) je formirao i jednu partiju sa komunističkim
predznakom, koja nanosi izuzetnu štetu komunističkom pokretu u Srbiji, jer njihovi predstavnici imaju za
cilj da predstave sve nas komuniste kao kretene i imbecile građanima i da ih odvrate od nas pravih
komunista. Naravno njihovi predstavnici imaju pristup svim režimskim medijima, dok mi ostali nemamo
takve mogućnosti.
Sve te partije se „bore“ za „demokratiju“ i „razvoj demokratije“, a u stvari bore se za interese krupnog
kapitala kao neprikosnovenu moć nad čovekom. Po njima „demokratija“ nije ugrožena kada se
suspenduju ljudska i građanska prava, već je ugrožena kada je ugrožena vlast kapitala nad ljudima.
„Kapitalistička demokratija“ se temelji ne na ljudskim pravima, već na apsolutizovanju profita koji se
zasniva na apsolutiozovanom principu privatne svojine. Sve što štiti privatnu svojinu i omogućava
„slobodu“ uvećavanja profita, opravdano je i poželjno. Kada su profit i privatna svojina apsolutni principi
kojima je sve podređeno, onda su i najgori zločini protiv država i naroda legalni za kapitalističku klasu, ako
se njima ostvaruje profit. Prava demokratija je jedino moguća u socijalizmu, jer bez pravog socijalizma
nema ni prave demokratije. U zemljama gde bude pobedio istinski socijalizam, povratak kapitalizma više
neće biti moguć.
Kapitalistička „demokratija“ poseduje izuzetan fašistički potencijal koji ima sve veće izglede da se u
potpunosti realizuje kako kriza kapitalizma postaje sve veća i veća. Nosioci savremenog fašizma su
krupne kapitalističke korporacije koje su nosioci stvaranja sve dublje i dublje društveno-ekonomske krize i
koje na taj način stvaraju totalitarne ideologije fašističkog tipa.
Ekonomske krize su sastavni deo kapitalizma, jer nastaju kao posledica neravnoteže između ponude i
potražnje, pošto je proizvodnja roba i usluga mnogo veća nego što je kupovna moć koja može apsorbovati
te robe i usluge. Razvojem tehnologije ciklična kretanja ekspanzije i recesije se ubrzavaju, pa se može
reći da je savremeni kapitalizam permanentno u krizi. Kapitalizam nije moguće popraviti, jer je potpuno
nemoralan kao sistem društveno - ekonomskih odnosa, gde su ljudi podvrgnuti diktaturi kapitala koji
donosi sve moguće privilegije vlasnicima kapitala i potpunu nemoć ostalih ljudi.
Kapitalizam se muči u društvima zasićenim proizvodima, dok u nemaštini jako dobro prosperira. Zbog
toga kapitalizam često izaziva ratove u kojima uništava sve, kako bi pokrenuo razvoj ispočetka.
Kapitalizam ne može da opstane bez ratova. Smešna je priča o bilo kakvoj demokratiji, kada demokratije
nema u međunarodnim odnosima gde je međunarodno pravo pribežište slabih, a gola sila pravo jačih
zemalja. Još je smešnija priča o unutrašnjoj demokratiji kada je na delu apsolutna težnja kapitalizma ka
totalitarizmu fašističkog tipa koja se pre svega ogleda u sve većoj težnji ka sveobuhvatnoj kontroli svakog
pojedinca, što direktno predstavlja sukob između lažne demokratije i slobode.
Savremeno delovanje krupnog, zapadnog, kapitala na Srbiju može da posluži kao primer kako krupan
zapadni kapital uništava zemlje i narode. Pokazaćemo to delovanje na primeru Srbije, jer nam je to
izuzetno dobro poznato.
Uništavanje Srbije
Satanizacija srpskog naroda nije od juče. Ona se u manjem ili većem obimu provlači kroz zapadnu politiku
još od stvaranja srpske države početkom 19. veka. U 20. veku je vrlo često satanizacija dostizala
monstruozne razmere, a kulminirala je kriminalnim terorističkim napadom Nato pakta protiv Srbije i
okupacijom de jure Kosova i Metohije i de fakto ostalog dela Srbije.
