1
1. Uvod
Biheviorizam je grana psihologije koja je ostvarila praktičnu dominaciju u psihološkoj
teoriji. Značenje pojma biheviorizam potiče od engleske reči behavior (ponašanje) koje se
definiše kao „svaka akcija pojedinca uključujući i one podložne posmatranju,
merljive psihološke promene, svesne slike, fantazije i emocije“. Biheviorizam kao granu su
utemeljili poznati svetski sociolozi i psiholozi, a najpoznatiji od njih su Ivan Pavlov (veoma
poznat po pavlovljevom refleksu), Džon Votson i Braus Skiner.
Naime, ova teorija tvrdi da
su mnoga maladaptivna ponašanja, u delu ili celini, stečena kroz proces učenja i mogu se
potencijalno „odučiti“. Zato klasičan biheviorizam u obzir uzima samo dokaze koji se mogu
meriti kao reakcija na stimuluse i ne zanimaju ga ideje i emocionalno iskustvo.
Biheviorizam
objašnjava razvitak pojedinca kao određenim uslovima usmeren proces sticanja novih oblika
ponašanja. Interesovanje bihevioristički orijentisanih psihologa usmereno je na utvrđivanje
onih uslova putem kojih se menja i čijim stvaranjem se može menjati ponašanje. Tako, na
primer, američki psiholog Skiner pokazuje kako se nagrađivanjem i nenagrađivanjem
određenih načina reagovanja može steći ili napustiti određeni vid ponašanja.
Biheviorizam kao teorijsko-metodološki pravac začet je u psihologiji kao reakcija na
tzv. „introspektivnu psihologiju”, koja je psihički život čoveka, njegove opažaje, predstave,
pojmove i voljne procese objašnjavala pre svega na način kako ih sam subjekt „vidi”, što on
zapaža u njima. Nasuprot toj „psihologiji duše”, početkom XX veka se u Americi razvila
„bihevioristička psihologija” koja je psihički život čoveka videla kao reagovanje njegovog
organizma na procese i nadražaje spoljne sredine. Džon Votson, osnivač američke
biheviorističke škole, razvio je svojevrsnu „psihologiju bez duše”. On je celokupan čovekov
psihički život tretirao kao objektivno ponašanje, tj. kao njegovo telesno reagovanje na spoljnu
sredinu, uključujući i druge ljude sa njihovim sposobnostima da telesno odgovaraju na
promene u sredini u kojoj žive.
Cilj ovog rada je da studentima približi bihevioristički pravac i upozna ih sa njegovim
pogledima.
U ovom radu biće korišćeni metodi:
dedukcije
deskripcije.
2
2. Gidingsovo shvatanje ponašanja ljudi
Prema istraživanjima Džona Votsona o uticaju stimulacija na ponašanje ljudi,
Frenklin Giding je u nekoliko dela opisao kako ljudi reaguju na spoljne uticaje.
Za Gidingsa, svi oblici udruživanja živih bića, (životinjsko udruživanje u čopor i
ljudsko udruživanje u društvo), su proizvod kolektivnog ili pluralističkog načina borbe za
opstanak. Plu ralističko ponašanje, je za njega, ponašanje mnoštva živih bića, životinja ili
ljudi, na jednom me stu i u isto vreme, pod uticajem spoljnih okolnosti i uz određene
međusobne akcije i reakcije. Svaki živi organizam, da bi opstao mora, po mišljenju Gidingsa,
da razvija određene oblike aktivnosti kojima prilagođava okolinu sebi i time zadovoljava
svoje biološke potrebe. Čovek kao svesno biće, za razliku od životinje, kada ustanovi granice
do kojih može okolinu da prilagođava sebi, počinje da prilagođava sebe okolini. On pokazuje
interesovanje za ponašanje svojih bližnjih koji, zato što su biološki povezani i što se nalaze
pod pritiskom zajedničke okoline, pokazuju isto interesovanje za njegovo ponašanje. Pošto
reakcije pojedinca i njegovih bližnjih imaju tendenciju da budu slične, nastaje predstava o
sličnosti između spoljašnjih i unutrašnjih stimulisanja. Ovaj proces se saobražava sa međusob-
nim prilagođavanjem organizama sličnog ponašanja i dalje razvija pomoću podržavanja i po-
vratnog saosećanja. Iz takve međusobne stimulacije i govorne komunikacije formira se tako-
zvana „svest vrste”. Ta svest, koja je satkana iz organskog saosećanja, opažanja sličnosti, sve-
snog ili povratnog saosećanja, ljubavi i želje za priznanjem, ima odlučujući značaj za pretva-
ranje životinjskog udruživanja u ljudsko, a krda ili čopora u društvo. Iz te svesti i prirodne se-
lekcije koja se na nju nadovezuje izviru svi oblici društvenog ponašanja čoveka.
1
Prema Gidingsu, čovekovo ponašanje određuju naročito dve okolnosti:
podsticaji, tj. stanja ili zbivanja koja direktno izazivaju ovakvo ili onakvo
ponašanje
sličnost ili različitost reagovanja ljudi na date podsticaje.
Jednobraznost u ponašanju ljudi odnosno usklađenost njihovog ponašanja i karak
te ra sa određenim tipom nastaje usled međusobnog dejstvovanja mnogih individua koje jedna
1
Giddings, F. H. (1896).
The principles of sociology
. Macmillan.
