Мосарапски језик

Арапи на Иберијском полуострву

Арапска племена из северне Африке успела су прилично лако да освоје 

Иберијско   полуострво,   захваљујући   великим   сукобима   око   престола   у 

тадашњој   престоници   Шпаније,   Толеду.   Почетком   8.   века,   тачније   711. 

године,   они   су   продрли   на   југ   полуострва   и   тамо   основали   калифат, 

односно   муслиманску   државу   данас   познатију   као   Ал-Андалус,   чији   је 

главни   културни   и   политички   центар   била   Кордоба.   Опис   тадашњег 

изгледа овог града дао је Самарџић у свом делу  

Историја Шпаније

: "Сама 

Кордоба постала је један од највећих и најлепших градова средњовековне 

западне   Европе...   Била   је   знамење   једне   напредне   културе,   чији   су   се 

домети   јасно   опажали   управо   у   том   раздобљу   које   је   на   хришћанском 

западу   остављало   утисак   опште   празнине".   У   калифату   су   се   сада 

преплитале   чак   три   различите   религије:   хришћанска,   јеврејска   и 

муслиманска, а утицај придошлица се није примећивао само у језику, већ и 

у архитектури, моди, филозофији, кулинарству итд. С обзиром на то да су 

Арапи Иберијом владали око осам стотина година, за то време се између 

муслиманске и романске културе створила нераскидива веза - хришћани 

који су живели под муслиманима у Ал-Андалусу (данашњој Андалузији) 

били су спона између севера и југа, романског и арапског језика и како им 

је била додељена таква улога, било је очекивано стварање новог језика, као 

мешавине ова два. Тако је настао мосарапски језик.

Мосарапима   (од   арапског  

must´arabi

,   што   значи   арабизован)   називан   је 

хришћански живаљ који је био настањен на југу Шпаније, подручју које је 

обухватао калифат, а мосарапски језик представља мешавину различитих 

романских и арапског језика, којим су они говорили између 8. и 15. века. У 

Ал-Андалусу је арапски био језик свакодневног живота, трговине, науке, док 

мосарапски никада није имао статус званичног језика, већ је пре био нека 

врста   дијалекта   (коришћен   је   као   породичан   језик,   у   приватне   сврхе, 

никада   у   администрацији),   али   су   оба   поменута   језика   коришћена 

подједнако   и   од   стране   Арапа,   и   Јевреја   и   Мосарапа,   што   говори   о 

билингвизму који је био карактеристичан за ондашњу Шпанију, односно 

њену   јужну   покрајину.   Језици   су   се   преплитали   тако   што   су   Арапи 

прихватили   одређени   део   лексике   андалужансих   хришћана,   а   они   су,   с 

друге стране, усвојили писмо освајача и њихово књижевно мишљење.

Како   је   јачала   Реконкиста,   односно   поновно   освајање   Иберијског 

полуострва од стране хришћана, овај језик се све мање користио и после 

1492. године и пада Гранаде и калифата, потпуно је нестао и данас се убраја 

у изумрле језике.

Историја мосарапског језика

Врло   је   интересантна   чињеница   да   су,   иако   ми   данас   говорнике 

мосарапског језика називамо Мосарапима, они за себе у доба Ал-Андалуса 

имали друго име. Свој језик су називали именом које је значило латински, 

односно романски језик, а себе су, према том називу, звали 

Latinos. 

Иако су 

живели на територији калифата, нису желели да се одрекну сопственог 

језика и вере (а пошто га је одликовала поприлична верска толеранција, 

нико   их   није   ни   приморавао   на   то,   иако   је   презалак   у   ислам   доносио 

одређене бенефиције), али је утицај арапског који су свакодневно слушали 

био   неизбежан.   Већ   у   10.   веку   могла   се   приметити   разлика   у   језичком 

систему романских језика са севера Шпаније и новоразвијеног језика из Ал-

Андалуса, по неким елементима фонетике и лексике који су се задржали 

све до данас.

Иако   је   мосарапски   језик   коришћен   на   Иберијском   полуострву   међу 

романским становништвом, научници имају доста проблема при покушају 

да  овај  језик  сврстају  у  одређену  групу.  Очигледно  је  да  је  мосарапски 

наследио   граматику   касног   латинског   језика,   али   због   лексичког 

преплитања са арапским и великог разликовања од латинског што се тиче 

фонетике, не може се рећи да је типичан ибероромански језик. Показивао 

је, додуше, неке заједничке црте са источним и западним иберороманским 

дијалектима,   па   је   на   неки   начин   био   и   спона   између,   на   пример, 

арагонског и каталонског или леонског и галисијског језика.

У   неким   аспектима,   мосарапски   се   сматра   и   архаичнијим   од   других 

романских   језика   са   Иберијског   полуострва,   а   то   се   види   највише   у 

фонетици, на пример:

- у очувању неких сугласничких група које у данашњем шпанском имају 

другачији   облик,   на   пример:   групе  

pl  

и  

kl  

које   су   замењене   шпанским 

диграфом 

ll

background image

Želiš da pročitaš svih 6 strana?

Prijavi se i preuzmi ceo dokument.

Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.

Slični dokumenti