ВРАТИМО ДЕЦУ ПРИРОДИ КРОЗ ЗАБОРАВЉЕНЕ ТРАДИЦИОНАЛНЕ ДЕЧИЈЕ
ИГРЕ
Игра уопште, а посебно дечија игра, предмет је многих научних студија.
Савремене теорије дечије игре би се могле сврстати у 2 правца: психоаналитички и
когнитивистички. Према психоаналитичким теоријама , игра детета би била тренутак
разумевања, представљања и уобличавања, тренутак дистанцирања и увода у емоције, а
не ерупција афективне енергије. Когнитивистичке теорије тумаче дечију игру у
контексту развоја сазнајних функција. Чињеница је да је у нашој култури игра
схваћена као атрибут детињства. Игра у детињству је активност која ангажује све
аспекте дечије личности. У игри дете налази могућност за развој својих чула,
интересовања и одговоре на многа питања. У игри дете свет трансформише по
властитој жељи, што му омогућава да се адаптира на нове ситуације и односе. Нужно је
истаћи да је дечија активност у игри специфична и умногоме стваралачка, да она није
механичка копија одговарајуће средине, већ реалност виђена очима детета и
специфичан вид трансформације и искуства. Кроз игру се може утицати на развој
битних својстава детета, на развој оних квалитета који су друштвено пожељни. Игра је
најважнија активност детета, која га потпуно окупира, а што је најважније, игра детета
је увек израз животне радости. Из тих разлога се намеће захтев да у васпитно-
образовном раду обезбедимо систем подстицаја, који доводи до низа различитих игара.
У периоду када се дечији организам развија, постоји велика потреба да се дете креће, да
ангажује своја чула, мускулатуру и развија координацију. Покретне игре у великој мери
то омогућавају. У њима има довољно могућности за кретање, трчање, скакање,
провлачење, ходање, прескакање, истезање, савијање. Оне имају велики значај у
социјализацији деце, јер се изводе са већом или мањом групом. Дете у игри мора да
поштује правила игре, да има одређен однос према друговима, да понекад прихвати и
непопуларну улогу. Значи, дете кроз игру савладава своје жеље и емоције, одбацује их
и трансформише, према правилима. Покретне игре упућују на сарадњу, те се користе у
раду са децом, када она постану за то спремна. Сматра се да дете око треће године
може поштовати најједноставнија правила. У том периоду се почиње са покретним
играма: “Ринге раја’’, “Трамвајче“, “Трчи маца око тебе“, “Ко пре до лопте“... Што је
дете старије, игре су сложеније и захтевају већу ангажованост. Већина покретних игара
садржи такмичарски елемент. Победник је појединац или група, а млађа деца су више
мотивисана за игре где побеђује појединац. Социјализацијом деца се залажу за успех и
победу своје групе. Ако правилно и са мером користимо такмичење у дечијој игри, она
постаје позитивни мотив за акцију. Игре према особинама сврставамо у колективне и
појединачне, затим игре у затвореном и отвореном простору, игре са реквизитима и без
реквизита, логичке игре и игре знања.
ПОЈАМ ТРАДИЦИОНАЛНИХ ИГАРА
Под традиционалним играма подразумева се наслеђе из прошлости које је
успело да се одржи и у модерном цивилизацијском добу, у којем се постепено разлажу
старе друштвене творевине. Уобичајено је да се под традиционалним играма најчешће
третира игра у сеоским срединама, која се преносила из генерације у генерацију, тако
да се може и данас регистровати. Детињство прати хоризонтална и вертикална
интеграција у социјалну средину, повезујући низ садашњих генерација са
представницима претходних поколења-од родитеља до далеких предака, са једне стране
и друго, развија се у друштву вршњака, па одређени елементи понашања, преузети
путем игре и не морају бити у основи саставни део односне културе.
Од дечјих игара које су обележиле другу половину 20. века у српским двориштима,
улицама, школским игралиштима и осталим местима на којима су некад деца
проводила своја детињства
.
Кликери:
Стаклени, метални или порцулански били су опсесија пре свега дечака, којима је
било потребно десетак метара квадратних земљане површине, као и рупа (роша), која се прави
концетричним кружењем ђона ципеле или патике. Уз ову игру често би се време заборављало, а
мајке дечака вежбале крајњи капацитет гласовних могућности дозивајући своје синове на
вечеру. Кликери су имали и нуспојаву – спољна страна шаке би често испуцала, а понекад би се
створиле ране, па би била неопходна пауза у игрању од неколико дана, како би се ране
залечиле.
Ластиш:
Најпопуларнија женска игра за коју је је био неопходан само део гардеробе који
причвршћује одећу за тело. Најчешће су се играли “Прстићи” и “Титове параде”. Код прве игре
две девојчице држе ластиш прво с четири прста, док га трећа прескаче, а како игра одмиче
смањује се и на крају прескачеш држећи само један прст, што је било најтеже.
Труле кобиле:
Једна од најгрубљих игара за дечаке. Једна екипа скаче на другу екипу чији су
чланови повезани у “ланац”, главама забијеним у друге главом између бутина. Чланови једне
екипе наскачу на другу екипу, која не сме да “поклекне”. Судија је испред првог у низу који је
повијен и оцењује евентуалне неспоразуме.
Аутомобилчићи:
Пластичне реплике аутомобила, креда у боји којом би се исцртавао бетон
путањама којима би се они возили и машта која никад не недостаје. Права уживанција.
Жмурке:
Једно дете стоји уз дрво или зид и броји до 100 (5, 10, 15, 20, 25,30…), а остала деца
се за то време крију. Након одбројавања, креће потрага за другарима. Најраспрострањенија игра
некада, јер су истовремено могли да се играју и дечаци и девојчице, без велике могућности да
се неко повреди.
Пар – непар (Тапке):
Игре са сличицама у којима је циљ погодити последњу цифру на њој или
уз помоћ шаке и ударца је преокренути на бок. Као награда би се добијала управо та сличица.
