OПШТА ОРГАНИЗАЦИЈА И ПОДЕЛА НЕРВНОГ СИСТЕМА
Нервни систем је високо специјализован систем који је код човека достигао највиши
степен развоја.
То је најсложенији део организма са великим бројем комплексних
функција којима омогућава одговор организма на промене спољашње и унутрашње
средине и контролише и интегрише функцију органа и органских система.
Улоге
нервног система
:
Успоставља везу организма са спољашњим светом
Спроводи информације о стању организма
Шаље импулсе целокупној мускулатури – попречно-пругастој и глаткој
Управља радом свих жлезда
Својим централним делом омогућава да се изрази воља, осећања и највише
интелектуалне функције.
Морфолошка подела
:
централни нервни систем – мозак и кичмена мождина
периферни нервни систем – мождани (12 пари) и кичмени живци (31 пар).
Функционална подела:
соматски – под утицајем воље и свести човека, успоставља везу са спољашњим
светом
аутономни или вегетативни нервни систем – филогенетски најстарији део нервног
система, ван воље и свести човека, заједно са ендокриним жлездама учествује у
одржавању константности унутрашње средине.
САСТАВ И ГРАЂА НЕРВНОГ ТКИВА
Нервно ткиво чине:
1) нервне ћелије – неурони,
2) потпорне ћелије – глија ћелије
3) везивно ткиво које повезује неуроне међусобно.
1) Неурон
је основна морфолошка и функционална јединица нервног система. То је
високо специјализована ћелија за пријем стимулуса и спровођење нервих импулса ка
другим ћелијама посредством синапси.
Процењује се да их у организму одраслог човека има око 100 милијарди. То су
ћелије дугог живота, са високим метаболичким прометом - не могу да преживе без
кисеоника дуже од пар минута. Величина тела неурона се креће од 4-5 микрона у
малом мозгу до 100 микрона у предњим роговима кичмене мождине.
Иако разнолике структуре, све нервне ћелије имају 4 основне компоненте:
1. тело (soma) – једро и цитоплазма
2. дендрити – директни продужеци цитоплазме тела
3. аксон – његова цитоплазма је аксоплазма, а мембрана је аксолема
4. пресинаптички аксонски завршетак – терминални аксон
Дендрити
су директни продужеци цитоплазме и састављени су из исте материје као
и цитоплазма. Удаљавањем од тела ћелије њихова дебљина се смањује.
Аксон
се битно морфолошки разликује од дендрита већом дужином. Аксони унутар
CNS-а поседују мијелински омотач и улазе у састав беле масе мозга. Дуж аксона се
уочавају Ранвијеова сужења, места на којима се мијелинска овојница потпуно
прекида. Како је мијелин изолатор, кроз део мембране аксона који је обавијен
мијелином, нема јонског транспорта. Зато се акциони потенцијал окида само на
Ранвијеовим сужењима, па тако АП при својој пропагацији прескаче део мембране са
мијелинском омотачем. За овакво спровођење АП кажемо да је “скоковито”. На овај
начин се постиже знатно бржа пропагација АП, и до 120м/сек. Наравно, и међу
мијелинизованим неуронима има разлике у брзини спро-вођења импулса, тј.
пропагацији АП: што је мијелински омотач, а самим тим и нервно влакно дебље, а
дистанца између Ранвијеових сужења већа, биће већа и брзина пропагације АП.
