Studijski program: MASTER strukovnih studija
Pristupni rad iz predmeta ORGANIZACIONO PONAŠANJE
ТЕМА: KOMUNIKACIJA I POSAO
PROFESOR STUDENT
Snežana Lekić Petra Spasić
Br.indeksa 3SV/0007/18
Beograd , 2019
S A D R Ž A J
1.POJAM I ZNAČAJ KOMUNIKACIJE
-Uloga komunikacije u poslovanju
-Svrha komunikacije
-Proces komunikacije
2.ORGANIZACIJA I KOMUNIKACIJA
-Oblici komunikacije u organizaciji
-Neverbalna komunikacija
-Problemi I barijere u komunikaciji
-Komunikacioni sistemi
-Prepreke u komunikaciji
-Organizacione prepreke
3.KULTURA I KOMUNIKACIJA
-Bit kulture
-Strategija komuniciramja
-Organizacione kultura
-Stvaranje ideja I struktura u pisanoj komunikaciji
-Strategija za pisanje uspešnih pisama
4.KORIŠĆENA LITERATURA
sposobnost da se shvate poruke koje se primaju od drugih ljudi
značenje koje se pridaje reĉima ili izrazima lica.
Proces zahteva najmanje dve osobe – pošiljaoca i primaoca poruke.
Informacija
je podatak u smislenom obliku. Ĉak i smislena informacija moţe biti
beskorisna. Zato je informacija najkorisnija kada je:
Tačna
- odnosi se na pouzdanost i nespornost informacije
Pravovremena
- ne misli se nuţno da treba da stigne na vreme, iako je u većini
sluĉajeva brzina vaţna. Informacija mora da stigne onda kada je potrebna.
Potpuna
- mora biti dovoljno potpuna da se na osnovu nje moţe doneti odluka.
Važna
- definiše se zavisno od konteksta. Informacija koja je vaţna u jednoj
situaciji ili jednom menadţeru moţe biti potpuno nevaţna u drugoj situaciji ili
drugom menadţeru.
Ljudi kreiraju interne, mentalne mape realnosti bazirane na svom iskustvu. One
često predstavljaju ograničavajući faktor u komuniciranju. Značaj komunikacije u
poslu je izuzetan, jer uspeh pojedinca u ţivotu zavisi od njegove sposobnosti da
komunicira. Posao će zahtevati od čoveka da:
-piše email-ove,
-koristi telefon i
-bude efektivan u grupnim diskusijama i na timskim sastancima.
Što je na višem nivou osoba u organizacionoj hijerarhiji, više će vremena
provoditi u formalnim i neformalnim komunikacijama.
ULOGA KOMUNIKACIJE U POSLOVIMA
Termin poslovna komunikacija se koristi za sve poruke koje šaljemo i primamo za
službene potrebe kao što su pokretanje poslova, upravljanje organizacijom,
formalno vodjenje poslova organizacije itd. Poslovna komunikacija je obeležena
formalnošću, nasuprot ličnim i društvenim komunikacijama.
Uspeh svakog posla u velikoj meri zavisi od efikasne i efektivne komunikacije.
Ona se dešava medju privrednim subjektima, na trţištu, u okviru organizacije i
izmedju različitih grupa zaposlenih, vlasnika i zaposlenih, kupaca i prodavaca,
pruţalaca i korisnika usluga, kao i izme
dju ljudi unutar organizacije i predstavnika javnosti. Sva ta komunikacija utiče na
poslovanje. Ako se obavlja sa paţnjom, komunikacija moţe promovisati poslovne
interese. U suprotnom, ona će prikazati organizaciju u lošem svetlu i može
negativno uticati na poslovni interes.
Komunikacija znači život bilo koje organizacije i njen glavni cilj je da podstiče na
akciju. U svakoj organizaciji glavni problem je održavanje procesa efikasne
komunikacije. Problemi upravljanja uglavnom nastaju u lošim komunikacijama.
Ozbiljne greške se prave ako su nalozi neshvaćeni. Osnovni problem u
komunikaciji je da ono kako smo razumeli ne mora biti ono što su drugi hteli da
nam saopšte. Treba imati u vidu da su govornik i slušalac dve odvojene individue
koje imaju svoja sopstvena ograniĉenja i mnogo toga moţe da iskrivi poruku u
prenosu izmedju njih.
Kada ljudi u okviru organizacije komuniciraju jedni sa drugima, to je
interna
komunikacija
. Ljudi komuniciraju da bi funkcionisaali kao tim i realizovali
zajedničke ciljeve. To može da bude zvanično ili nezvanično. Režim interne
komunikacije obuhvata komunikaciju licem u lice i pismenu komunikaciju.
Beleške, izveštaji, kancelarijski zapisi, cirkulrna pisma, faks, video konferencije,
sastanci itd. su primeri interne komunikacije.
Kada ljudi iz organizacije komuniciraju sa bilo kim izvan organizacije, uspostavlja
se
eksterna komunikacija
. Njihovi partneri u komunikaciji mogu da budu klijenti
ili kupci, dileri ili distributeri, mediji, drţavne institucije, javnost itd. - to su primeri
eksterne komunikacije
SVRHA KOMUNIKACIJE
- Davanje instrukcija
: Odnosi se na komunikacije u vidu naredjenja, koja se
prenose sa viših na niže nivoe u organizacionoj hijerarhiji, sa ciljem da se na tim
niţim nivoima izvrše odredjeni zadaci
PROCES KOMUNIKACIJE
U svakoj komunikaciji mora da postoji pošiljalac koji prenosi neku poruku i
primalac kome je poruka namenjena. Primalac reaguje na poruku pošiljaoca
odzivom (povratnom informacijom). Prenos pošiljaočevih ideja primaocu i
primaočev odziv ili reakcija čine ciklus komunikacije.
Proces komunikacije počinje onda kad jedna osoba (pošiljalac) hoće da prenese
nekom (primaocu) neku činjenicu, ideju, mišljenje ili neku drugu informaciju, koji
za nju imaju odredjeni smisao. Sledeći korak je prevodjenje (konvertovanje)
poruke u jezik koji izraţava ideju. To znači da poruka mora biti kodirana. Proces
kodiranja zavisi od sadrţaja poruke, bliskosti pošiljaoca i primaoca itd. Po
kodiranju poruke, ona se prenosi posredstvom odgovarajućeg kanala ili medijuma.
Kao kanali se u organizaciji koriste sastanci, izveštaji, memorandumi, pisma, e-
mail, faks i telefonski pozivi. Po prijemu poruke primalac je dekodira i uzvraća
primaocu odzivom koji prestavlja potvrdu da li je poruka shvaćena ispravno ili ne.
U proces komunikacije su, dakle, uključeni sledeći elementi:
1. Pošiljalac
– osoba koja ţeli da nekome prenese poruku (inicira poruku sa ciljem
da utiče na ponašanje i reakciju pošiljaoca).
2. Poruka
– predmet komunikacije (moţe biti ĉinjenica, ideja, mišljenje ili
informacija i mora postojati u svesti pošiljaoca da bi došlo do komunikacije).
Poruka obuhvata podatke koji se prenose i kodirane simbole (verbalno ili
neverbalno) koji daju posebno značenje podacima. Pošiljalac se nada da će poruka
interpretirati ţeljeno značenje. Reči i neverbalni simboli samo po sebi nemaju
nikakvo značenje. Značenje im daju pošiljalac, primalac i situacija odnosno
kontekst. Značenje predstavlja misli, osećaje, verovanja i stavove osobe. Kada
šaljemo poruku nekoj drugoj osobi – bez obzira da li to radimo licem u lice, preko
telefona ili pismeno – poruka ima ono značenje koje joj da primalac poruke.
Postaćemo bolji komunikatori ukoliko smo u stanju da konstruišemo poruku tako
da izmami od drugih odgovor koji ţelimo.
3. Kodiranje
– pošiljalac organizuje poruku u niz simbola (reči, znakova itd.) za
koje misli da će biti razumljivi primaocu. Kodiranje podrazumeva selektovanje
simbola koji će preneti poruku. Kodiranjem se prevode interna razmišljanja u
formu koja je razumljiva za primaoca. Simboli mogu biti reĉi i brojevi, slike, izrazi
