Radindranat Tagore – Gradinar
O ljubavi se piše od pamtiveka. Hiljade knjiga je napisano o njoj, i hiljadu glava mislilo o njoj, a kažu
definicije nema. Ona je mnogim piscima i umetnicima bila glavni motiv, inspiracija i opsesija. Čovek je
čovek samo kada je ispunjen ljubavlju i kada voli. Ljude, pored razuma odlikuju osećanja i emocije. Naša
sreća je uslovljena ljubavlju i mi smo bez nje obični nesrećnici. Najplemenitiji i najdragocenije osećanje
podareno čoveku je ljubav I zbog toga svi čeznu za ljubavlju.Sve što je dobro, dolazi od ljubavi.
Međutim, i u ljubavi nije sve svaršeno. Ako je ljubav neuzvraćena, ona sa sobom nosi tugu i bol. Nećemo
uvek biti srećni i zadovoljni. Ali, ne treba očajavati. Ranije ili kasnije, ona će se desiti, a kada se desi, srce
nas „otkuca“.Ljudi ne treba da kriju svoju zaljubljenost, jer nije lako biti zaljubljen, ali je još teže bez
ljubavi. Ljubav nije čudo, ali čini čuda. Bez nje nema života, ona sve pokreće. Ona je veoma važna u
životu, nešto najlepše što može da se desi čoveku, i uvek je lepše živeti u ljubavi, ako je prava ljubav.
Nije dovoljno samo voleti, ona podrazumeva biti uz voljenu osobu i u dobru,i u zlu. Ljubav je ispunjena
prelepim trenucima provedenim sa voljenom osobom. Ona nam daje snagu da se borimo kroz život i da
nastavimo dalje kad god nam loše krene.
Ljubav je nepromišljena, nepredvidiva, neobuzdana. Dobiješ krila, smeješ se, plačeš, sanjaš, ali iznad
svega, zbog nje se osećaš živim. Ljubav je korak pri ostvarenju najvećeg ljubavnog sna.Ona nije samo
voleti nekog, to je nešto duboko, istinsko i jedinstveno.Ljubav je čudo, ljubav je moć!
Ljubav u poeziji Rabindranta Tagore je višeznačna - vodi u raznim pravcima i može se
imenovati kao ljubav prema ženi, prema deci i detiljstvu, prema prirodi, prema zemlji, prema
životu i lepoti.
Žena - po ovome pesniku - na najbolji način oslikava lepotu. On je doživljava kao detalj prirode,
pa je zato najčešće i slika u prirodi i uokviruje prirodom, da se što bolje istakne i sagleda njena
lepota. Žena je čovekova večna potreba; ona ispunjava njegovu javu i njegov san; ona je njegovo
osmišljenje. A da je upravo tako vidi se i po tome što je čovek svuda traži i iz prikrajka vreba;
ona nastanjuje njegovu maštu i govor. Život je određen njome; ona je središte sveukupnog
trajanja i čovekovog delanja, što se najbolje vidi iz 59. pesme Gradinara, u kojoj će pesnik reći
za nju da je večna inspiracija pesnika (pesnici ispredaju za te pređu koncima zlatne fantazije),
inspiracija je i slikara (slikari daju tvom obliku uvek novu besmrtnost). I priroda kao da postoji
zbog nje (more daje svoje bisere, cvetnjaci svoje cveće), samo da bi bila što ljupkija i
dragocenija.
59.pesma
O
ž
eno, ti nisi samo bo
ž
ji stvor ve
ć
i ljudski; ovi te obasipaju lepotom iz svojih srdaca.
Pesnici ispredaju za te pre
đ
u koncima zlatne fantazije; slikari daju tvom obliku uvek novu
besmrtnost.
More daje svoj biser, majdani svoje zlato, cvetnjaci svoje cve
ć
e, da te omotaju, da te pokriju, da
te u
č
ine dragocenijom.
Ž
udnja muških srdaca prostrla je svoj sjaj preko tvoje mladosti.
Ti si pola
ž
ena, a pola san.
