Aktivno slusanje

Uvod

U današnje vreme najveći problem izmedju dvoje ljudi je nerazumevanje. Ljudi imaju problem u komunikaciji jer nisi spremni ili ne umeju da saslušaju sagovornika. Najčešće primedbe koje se mogu čuti u medjuljudskim odnosima su: ’Ti mene uopste ne slusaš”, “Ti ne čujes šta je zapravo moj problem” i sl.
Uglavnom ljudi smatraju da znaju da saslušaju sagovornika jer misle da se to samo po sebi podrazumeva, a za dobru komunikaciju je pored sposobnosti govorenja podjenako vazno I dobro slušati. Ljudi nastoje da budu slušani, međutim, vrlo su retko slušani jer osoba koja treba da ih čuje, vrlo nestrpljivo čeka šansu da ona bude slušana.
Čuti i slušati nije isto. I dok većina ljudi može da čuje, mnogo manji broj njih aktivno sluša. Osnovni razlog iz kojeg ljudi nisu skloni aktivnom slušanju je činjenica da ono podrazumeva trud i prilagođavanje.

Aktivno slušanje je sastavni i neizbežni deo dobre komunikacije. Nije moguće da zaista razgovaramo s nekim ako ga samo čujemo, ali i ne slušamo. Ljudi se često utrkuju ko će šta reći i željni su da iznesu svoje mišljenje. To ukazuje do koje mere ljudi žele da budu saslušani. Izgleda da iz silne želje da nas neko čuje, često zaboravimo da saosećamo s drugom stranom i uvažimo i njenu želju da bude saslušana. Često čujemo osobe koje “razgovaraju” tako  što jedna priča svoju priču, dok druga čeka da prva završi, kako bi ispričala svoju. Nestrpljivost u komunikaciji je sušta suprotnost onome što aktivno slušanje podrazumeva. Pravi razgovor podrazumeva aktivno slušanje, a aktivno slušanje je tehnika koju možemo razviti jedino ako imamo razvijenu sposobnost empatije, saosećanja. Sposobnost saosećanja se odnosi na mogućnost I želju da svet vidimo iz tuđe perspektive. Aktivno slušanje odražava sposobnost saosećanja kroz našu zainteresovanost za to šta sagovornik ima da kaže.

Za aktivno slušanje je bitno da slušalac donese odluku da želi da sluša, da osobu koja govori gleda u oči, da ne govori previše, ne prekida sagovornika dok govori, da nauči da ćuti, i naravno, sluša!

Postoji nekoliko vrsta nepotpunog slušanja:

• Pseudoslušanje – kada slušalac pokazuje pažnju, ali su mu misli negde drugde.

• Jednoslojno slušanje – za koje je karakteristično da slušalac sluša samo deo informacija.

• Selektivno slušanje – kada slušalac sluša samo ono što ga posebno zanima.

• Selektivno odbacivanje – kada se slušalac usmerava na teme koje ne želi da čuje. Kad one dođu na red slušalac se „isključuje” i ne sluša.

• Otimanje reči ili upadanje u reč – kada slušalac jedva čeka priliku da nešto kaže.